Kako je Rimsko carstvo uspelo da vodi najbolju kampanju za odnose sa javnošću ikada?

Kako se upravlja najvećim carstvom u istoriji koje se prostire na hiljade kilometara, u kojem su u upotrebi na desetine jezika i koje ima toliko boja kože i kultura da ih je teško izbrojati? Tako što se angažuje poznata ličnost.

Istina je da Rimljani možda nisu imali Opru ili časopise na čijim su naslovnim stranama bili Rolingstonsi, ali su svakako bili originalni medijski gurui, piše digitalni magazin “Ozy“.

U prvom veku nove ere, neko vreme nakon ubistva imperatora Julija Cezara, Rim je bio poprište građanskih nemira. Različite frakcije borile su se za prevlast, što je za posledicu imalo nasilje, finansijske prevrate, razdor i unutrašnje političke sukobe zbog kakvih bi crvenela i današnja politička scena.

Oktavijanu Avgustu, usvojenom sinu Julija Cezara, osnivaču Rimskog carstva i prvom rimskom caru išli su od ruke odnosi s javnošću.

Da bi umirio narod i izbegao krvavu sudbinu svog oca, sebe je nazivao “prvim građaninom“ umesto “diktatorom“ i insistirao na tome da Rim ostane republika. A u uspomenu na svog voljenog preminulog oca, Avgust je preduzeo jedan naizgled nevin korak koji će trajno očvrsnuti osnove Rimskog Carstva: proglasio je Cezara božanstvom.

Tako je uspostavljena tradicija koja će trajati vekovima – rimski carevi postajali bi bogovi, a taj status obično bi im bio dodeljen nakon smrti. Na taj način dodata im je klauzula o nepogrešivosti, zbog čega je postajalo sve teže osporiti pripadnike carske loze.

Dokazi njihove besmrtnosti mogli su se naći svuda – na novcu, u hramovima, javnim kupatilima, pozorištima, gradskim trgovima…

Kaže se da svi putevi vode u Rim, a putnici iz Španije, Velike Britanije ili sa Bliskog istoka smatrali su naročito pogodnim to što bi im imperator pokazivao put kojim je trebalo da idu.

U današnje vreme, kada smo neprestano okruženi javnim ličnostima, proglasiti sebe bogom kao što je to u svom hitu “Ja sam Bog“ (eng. “I Am a God”) učinio Kanje Vest na neki način čini se ekstremnim. U rimsko doba, međutim, gde su koegzistirala i prožimala se različita religijska stanovišta, reč “kult” nije nosila toliko negativne asocijacije kao danas, navodi istoričar Čarls King.

Ali, biti “Bog” u Avgustovo vreme nije bilo nimalo lako. Naprotiv, bilo je potrebno uložiti mnogo rada i truda u neumornu distibuciju statua, ukaza i resursa.

A čak su i božanstva imala svoje granice. Pojedini carevi otvoreno su se razmetali svojim božanskim statusom. da bi vrlo brzo ’odleteli’ sa planine Olimp. Neron je tako, na veliko nezadovoljstvo aristokratije, otvoreno koketirao sa božanstvima; često je tumačio njihove uloge na pozorišnoj sceni, i čak je izgradio “Zlatnu kuću“, palatu u kojoj je bila smeštena 36 metara visoka statua sa njegovim likom. Nažalost, njegova vladavina i težnja ka besmrtnosti završile su se smrću u krvavom građanskom ratu.

Ono što Neron nije uspeo da shvati je da se svrha rimskog carskog kulta nije sastojala u tome da vladar živi kao božanstvo, već u konstruisanju jedne mnogo veće slike koja probija okvire medija – slike da je vladar tu kako bi inspirisao ljude i ujedinio naciju.

Čak i pre nekoliko hiljada godina, biti poznati političar zahtevalo je zapovedničko i skoro uzvišeno prisustvo – i ekipu nalik onoj iz serije “Ljudi sa Menhetna”.

Autor: Ozy, B92

Slični članci