OVAKO JE IZGLEDALA RIMSKA VOJSKA: Svet su osvojili na vegetarijanskoj hrani i kiselom vinu (FOTO)

Mladi Rimljanin je od detinjstva bio odgajan za rat, a vojnu veštinu je učio pre svih drugih veština. Kukavičluk je bio neoprostiv greh, koji se kažnjavao šibanjem prestupnika na smrt. Zato je vojska Rimske republike gubila bitke, ali nikada nije izgubila rat

Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici.
Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici.

Rimsko državno uređenje, svi njegovi uspesi i osvajanja, počivalo je na najuspešnijoj vojnoj organizaciji u istoriji ljudske vrste: i to bez preterivanja. Građani i vojska bili su jedno, a vojska okupljena u svojim centurijama bila je glavno zakonodavno telo u Rimskoj republici (da nešto razjasnimo: Rimljani su sva tri svoja državna uređenja nazivali republikom, ali mi njihovu istoriju delimo danas na republiku, principat i dominat).

Prvih osamnaest centurija opskrbljivalo je konjicu. “Prva klasa” je formirala tešku pešadiju, vojnike naoružane sa dva koplja, bodežom i mačem i zaštićene bronzanom kacigom, prsnim oklopom, štitnicima za potkolenice, i štitom (koji je na sebi, uzgred budi rečeno, imao u suštini isti simbol koji Srbi danas imaju na svom štitu: dakle, dva ocila iz kojih se rađaju munje gromovnika Jupitera).

Druga klasa je imala sve sem prsnog oklopa, treća i čevrta nije imala oklop, dok je peta imala samo praćke i kamenje.

Legija je bila mešovita brigada od oko 4.200 pešaka, 300 konjanika i raznih pomoćnih trupa, a dve legije su činile konzulovu armiju. Svaka legija je bila podeljena na centurije, koje su u početku imale stotinu vojnika, a kasnije dve stotine, i kojima su komandovali gorepomenuti centurioni.

Rimski centurion je ovako izgledao.
Rimski centurion je ovako izgledao.

Svaka legija je takođe imala i “vexillum”, odnosno zastavu, steg rekli bi srednjevekovni Srbi pre nego što je turska reč barjak došla u opštu upotrebu. Čast nije dozvoljavala da zastava ikada padne u ruke neprijatelja, a zabeleženi su slučajevi da su ratne starešine namerno bacale stegove u neprijateljske redove da bi svoje vojnike podstakli da se očajnički bore da je povrate.

U bici, pešaci su išli napred, u prve redove, nastupajući u razmaku od deset do dvadeset koraka, a na neprijatelja su bacali kišu sulica, odnosno kratkih drvenih kopalja sa gvozdenim šiljcima. Na krilima su se nalazili strelci i praćkari koji su napadali strelama i kamenjem, dok je konjica jurišala sa kopljima i mačevima. Borbe prsa u prsa sa kratkim mačevima – takozvanim “gladijusom” po kome su gladijatori dobili ime – predstavljale su odlučujuću i konačnu akciju.

Za opsadu, rimska je armija koristila masivne drvene katapulte koji su radili na principu zatezanja i uvrtanja, i koji su izbacivali gromade od pet kilograma na daljinu od 300 metara; ogromni ovnovi koji su visili na konopcima su povlačeni unazad kao ljuljaška, a zatim puštani na zidine dušmana; pravljena je i nagnuta platforma od zemlje i drvne građe, tornjevi sa točkovima su gurani i tegljeni uz tu platformu, a sa tornjeva su izbacivani projektili na neprijatelja.

Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici.
Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici.

Umesto krute i nezgrapne falange – koja je dominirala grčkim svetom i imala svaka po šest redova od 500 ljudi, a koju je rana Republika preuzela od Etruraca – legija je reorganizovana oko 366. godine p.n.e. u manipule koje su imale po dve centurije; ostavljen je bio slobodan prostor između svake manipule i njenih suseda, a manipule u svakom narednom redu su stajale iza ovih otvorenih prostora, čime se dobijala šahovnica.

Inače, reč manipula doslovno je značila “šaka sena, paprati”; privezana za motku ona je čini se predstavljala primitivnu vojničku zastavu pa je tako ta reč počela da se koristi za grupu vojnika koji služe pod istim stegom. Iz te reči je nastalo “manipulisanje”, jer je upravo tako pokretna bila ta jedinica.

Bilo kako bilo, ova i ovakva formacija omogućavala je brzo pojačanje jedne linije sledećom, i brzo prebacivanje jedne ili više manipula radi suprotstavljanju napada sa boka, a to je davalo slobodan prostor za onu pojedinačnu borbu za koju je rimski soldat bio posebno obučen i mogli bismo reći i – nadaren.

Konjanik u rimskoj vojsci.
Konjanik u rimskoj vojsci.

Sve ovo što smo do sada naveli na stranu, verovatno najbitniji faktor koji je odigrao odlučujuću ulogu u uspešnosti ove vojske bila je disciplina.

Mladi Rimljanin je od detinjstva bio odgajan za rat, vojnu veštinu je učio pre svih drugih veština, a deset godina svog života, u kojima se formirao kao ličnost, provodio je na poligonu ili u vojničkom logoru.

Kukavičluk je bio neoprostiv greh, koji se kažnjavao šibanjem prestupnika na smrt. General je imao ovlašćenje da pogubi bilo kog vojnika ili oficira, ne samo zbog bekstva iz borbe već i zbog odstupanja od naređenje, pa ma kakav ishod tog odstupanja bio. Dezerterima ili lopovima je odsecana desna ruka.

Hrana u logoru vojske Rimske republike je bila vrlo jednostavna, i verujemo da će vas informacije koje slede prilično iznenaditi.

Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici.
Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici.

Naime, služio se hleb ili zobena kaša, nešto povrća, kiselo vino, retko kada meso; rimska armija je svet osvojila na vegetarijanskoj hrani. Cezarove trupe su se žalile kada bi im ponestalo žito i kada su morali da jedu meso, što je diktator Julije lepo opisao u svom delu “De Bello Galico”.

Prisilan rad je bio tako težak i dugotrajan da su vojnici preklinjali svoje starešine da umesto njega idu u bitku, pa je tako izreka da je bolje živeti kao kukavica nego poginuti kao junak ovde bila obrnuta.

Rimski armejac nije primao platu sve do 405. godine p.n.e., ali je i posle toga primao malo. Ipak, u zavisnosti od svog ranga, imao je pravo na deo ratnog plena: zlata ili srebra u polugama ili valuti, zemljišne posede i ljude i pokretna dobra.

Sve u svemu, takva obuka i situacija stvorila je ne samo odvažne i žestoke ratnike već i sposobne i neustrašive vojskovođe, a disciplina poslušnosti je razvila sposobnost komandovanja.

Vojska Rimske republike je gubila bitke, ali nikada nije izgubila rat. Ljudi, čiji je karakter bio oblikovan stoičkim odgojem i brutalnim prizorima do prezrive spoznaje smrti, izvojevali su pobede koje su osvojile Italiju, zatim Kartaginu i Grčku, a onda i Mediteran.

Odanost državi odlikovala je zenit Republike, kao što je neviđena politička iskvarenost obeležila njen pad. Rim je ostajao veliki dok je god imao neprijatelje koji su ga prisiljavali na jedinstvo, vizionarstvo i heroizam. Kada ih je nadvladao, on je nakratko procvetao, a zatim počeo da umire.

Izvor: “Cezar i Hrist”, Vil Djurant

Slični članci