Vojnici, junaci, vasi zivoti vise ne postoje…

Slava i obraz srpske prestonice

Prvi svetski rat: Bitka za Beograd 1915.

Posle pobedonosne 1914, srpska vojska se 1915, odmarala i vidala rane u devetomesečnom primirju. S druge strane, postojala je očajnička potreba centralnih sila da probiju put do verne saveznice Turske, kako bi mogli da je snabdevaju ratnim materijalom i ostalim potrebama. U leto 1915, obrazovana je Grupa armija Makenzen, koju su činile nemačka 11. armija, austrougarska 3. armija i bugarska 1. armija. Ovim snagama koje je trebalo da izvedu glavni udar, komandovao je proslavljeni nemački vojskovođa sa istočnog fronta – feldmaršal Makenzen. Kada je birao komandanta za ovu operaciju, nemački Car Vilhem II izjavio je – Učiniću veliku čast hrabrim srpskim vojnicima: protiv njih ću poslati feldmaršala Makenzena. Veliko poštovanje prema protivniku pokazao je i Makenzen. U saopštenju koje je pročitano postrojenim vojnicima pred početak napada na Srbiju, navodi se: – Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije.

Simbolična pomoć saveznika

Prema obaveštajnim podacima kojima je raspolagala srpska Vrhovna komanda, austro-nemački napad postajao je sve izvesniji. Takođe, procenjivalo se da je skoro siguran ulazak Bugarske u rat, na strani centralnih sila. Svesni da neće moći dugo da pružaju otpor višestruko nadmoćnijem neprijatelju, srpska vlada od saveznika traži da pošalju pomoć od 150.000 vojnika. Umesto pomoći, saveznici traže da Srbija nipošto ne provocira Bugarsku, koja ih je lukavo uveravala da joj ne pada na pamet da ulazi u rat. Tako je propuštena prilika da se bugarskoj vojsci zada smrtni udarac u osetljivom momentu, kada je sprovođena mobilizacija i koncentracija trupa.

Saveznička pomoć je bila više simbolična: Francuzi su poslali osam aviona tipa Farman sa 99 ljudi, dve brdske i tri poljske baterije, a za odbranu Beograda i jednu bateriju obalskih topova kalibra 140 mm. Britanci dva torpedna čamca sa posadom i osam topova od 120 mm, čije su pancirne granate držale na odstojanju austrougarske monitore, nekoliko meseci pred početak glavnog napada. Rusija je, takođe, poslala dva mornarička topa kalibra 150 mm i odred marinaca, koji su zajedno sa engleskim kolegama minirali deo dunavskog i savskog toka oko Beograda. Sva obalska artiljerija stacionirana kod Beograda, bila je pod komandom britanskog admirala Trubridža.

Neprijateljske snage su krajem septembra završile koncentraciju trupa u zonama napada. Austrougarska 3. armija, ojačana nemačkim 22. rezervnim korpusom, imala je zadatak da zauzme Beograd i preduzme pomoćne napade preko Save, kod Progara i Jarka. Nemačka 11. armija planirala je glavni prelaz preko Dunava kod Rama, pomoćni kod Smedereva i demostrativni kod Oršave. Pravac nastupanja u srce Srbije, vodio je dolinom Morave. Za datum napada obe armije, određen je 6. oktobar. Dotad neviđena koncentracija artiljerije (ukupno 1.300 artiljerijskih oruđa), bila je karakteristika ove kampanje. Samo za napad na Beograd namenjeno je oko 400 topova, haubica i merzera raznih kalibara, pa i onih najtežih. Austrougarski merzeri Škoda od 305 mm i tri nemačke Debele Berte kalibra 420 mm. Za napad na Smederevo, sa ruskog fronta dovučena su dva dalekometna topa od 420 mm na železničkom lafetu.

Vatreni uragan nad gradom

Već 5. oktobra 1915, uz pomoć aviona, artiljerija je počela sa korekturnim gađanjem koje je trajalo do pred mrak. Maglovito jutro 6. oktobra, nije dozvolilo artiljerijsku pripremu. A onda, oko 14,00 h, nastao je pakao. Preko 400 artiljerijskih oruđa, računajući i one na monitorima, počelo je paljbu. Uragan od čelika spustio se na srpsku prestonicu. Za samo nekoliko časova Odbrani Beograda uništeni su svi reflektori i polovina artiljerije. Sve telefonske linije bile su pokidane. Ruska obalska baterija postavljena na Kalemegdanu zbrisana je pogotkom zrna od 305 mm, kao i srpska baterija na Velikom Vračaru. Vatra koja je pretvorila grad u ruševine trajala je neprekidno, da bi posle 24 časa dostigla najveću žestinu na mestima planiranim za prelaz, a zatim se ponovo prenela u pozadinu srpskih položaja. Ovo je označilo početak desanta. Na stotine pontona krenulo je preko Dunava i Save, ali branioci su bili na svojim mestima. Trupe Odbrane Beograda, pod komandom generala Mihajla Živkovića, činile su: 10. kadrovski puk, 7. puk II poziva, 7, 11. i 15. puk III poziva, Sremski dobrovoljački odred, odred beogradskih žandarma i dva eskadrona konjice. Ukupno, oko 16.000 ljudi sa samo 75 raznih artiljerijskih oruđa.

Razvile su se strahovite borbe na Adi Ciganliji, ušću i Dunavskom keju. Pripadnici tadašnje najveće svetske vojne sile – Nemci, bili su nov neprijatelj za Srbe, koji su jedva čekali da se sa njima okušaju u borbi. Disciplinovani, u tamnozelenim (feld-grau) uniformama i arhaičnim šlemovima sa šiljkom na vrhu, ipak na srpske vojnike nisu ostavljali utisak. Po starom srpskom običaju, podcenjivanje neprijatelja se podrazumevalo. Malobrojni branioci prestonice borili su se kao lavovi, nanevši neprijatelju velike gubitke. Zaustavivši neprijatelja na obalama, nisu imali snage da ga odbace nazad. Trudili su se da održavaju što tešnji kontak sa napadačima, kako bi izbegli ubistvenu artiljerijsku vatru. Međutim, na scenu su stupali monitori, koji su svojim teškim topovima razorili čitave ulice na Dorćolu. S druge strane, u šipražju Ade Ciganlije vodila se ogorčena borba 1. bataljona 7. puka II poziva, protiv nemačkih trupa, u kojoj je učestvovala i srpska improvizovana rečna flotila. Flotilu su činili ruski i britanski torpedni čamci, oklopljeni patrolni brod „Timok“ sa revolverskim topom (sistema Hočkis), oklopljeni motorni čamci „Jadar“, „Pobeda“ i „Sveti Đorđe“ naoružani mitraljezima. U sastav flotile, uključeno je i preko stotinu mesnih sredstava (ribarski čamci, dereglije i šlepovi), od kojih su neka manje ili više adaptirana. Tako je jedan šlep oklopljen, a na njegovom koritu načinjeni otvori-puškarnice. U unutrašnjost šlepa postavljene su skele, sa kojih su vojnici dejstvovali kroz puškarnice. Flotila je za kratko vreme, koliko je bila operativno sposobna, učinila niz herojskih zadataka, održavajući vezu sa trupama na Adi i dejstvovanja po neprijatelju u bok i leđa, po kiši od zrna i granata.

Govor majora Gavrilovića

Major Dragutin Gavrilović
Major Dragutin Gavrilović

Vrhovna komanda, trupama Odbrane Beograda 7. oktobra upućuje Timočku diviziju II poziva. Usled hitnosti, njen 14. puk prebacivan je železnicom do Beograda i istog dana dva bataljona su već stigla na Dunavski kej. Nešto više od sat vremena, pre pristizanja ovog pojačanja, major Dragutin Gavrilović okupio je oko sebe na Dunavskom keju preostale vojnike II bataljona 10. kadrovskog puka, delove žandarmerijskih četa i Sremskog odreda. Izdao im je onu čuvenu naredbu, koja je bila ogledalo srpskog borca iz tog davnog, prošlog, romantičnog vremena, koje su obeležavali ljudi drugačijeg kova nego danas:

– Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici!… Junaci… Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu… Živeo kralj!. Živeo Beograd!.

Sa urlikom „Ura“ krenuli su u juriš na austro-nemačke jedinice udaljene samo 20-30 m, utvrđene pored pruge i sa velikim brojem mitraljeza. Malo je ovih hrabrih ljudi preživelo masakr na Dunavskom keju, a skoro svi su lakše ili teže ranjeni. Među njima i major Gavrilović, čiji je život nekoliko dana visio o koncu. Sutradan, 8. oktobra, nikakva pojačanja više nisu vredela. Neprijatelj, zauzevši Adu Ciganliju, prelazio je u masama, preko mosta koji je povezivao Adu sa srpskom obalom. Srpske jedinice nisu uspele da sruše most, jer su postavljene mine slagale. Ubrzo su Nemci zauzeli Banovo Brdo, a zatim i Čukaricu i Topčidersko Brdo. Trupe na Dunavskom keju i Kalemegdanu još su se držale, izdržavajući strahovitu artiljerijsku vatru sa monitora, koji su i pored gubitaka od srpske i engleske artiljerije, nastavljali svoj krvavi posao. Krajem dana, neprijatelj se probio do Dušanove ulice, gde se zabarakadirao. Nastale su teške ulične borbe.

Veliki gubici u ljudstvu

Noć nije prekidala borbena dejstva. Beograd je bio osvetljen sablasnom svetlošću mnogobrojnih snažnih reflektora i raketa, dopunjenu neprekidnim eksplozijama granata. Otpor je pružan iza svakog ugla, ručne bombe su bacane sa krovova polurazrušenih kuća. Sve je bilo uzalud, neprijatelj je bivao sve mnogobrojniji. Nedugo posle ponoći, komandant Odbrane Beograda izdaje naređenje za povlačenje na liniju Veliki Vračar-Dedinje-Petlovo Brdo-Železnik-Ostružnica. Savezničke vojne misije i posade napuštaju Beograd 9. oktobra. Dedinje je napušteno pošto je, bukvalno, preorano granatama. Posle više neuspelih kontra-napada i povlačenja na nove položaje, srpskoj Vrhovnoj komandi je 11. oktobra bilo jasno da je bitka za Beograd izgubljena. U ovim petodnevnim borbama, gubici srpske vojske iznosili su oko 5.000 ljudi, ne računajući civile koji su poginuli i ranjeni prilikom bombardovanja. Austro-nemačke snage imale su 1.182 poginula i 8.619 ranjenih vojnika.

 

 

Slični članci