Zašto su Venecijanci smatrali da je „srpski mač“ najbolji?

Postojalo je aktivno i pasivno oružje. Aktivno oružje, služi za napad i regulisanje protivnika, a pasivno u koje spadaju štit, šlem, oklop, radiodbrane i sigurnosti viteza od napadača. Aktivno oružje su: mačevi, sablje, batine i štapovi, palice, partizana, buzdovan, bojna sekira, luk i strela džilit.

Postojale su dve osnovne vrste mačeva koje su vremenom i praksom trpele izvesne korekcije. Prva vrsta su dugački, teški mačevi koji se koriste sa obe ruke. Druga vrsta su tanki i kraći, pogodni za borbu jednom rukom.

Od početnog, kratkog i širokog, megdani i tuče su ga korigovali u sve duži i uži, naoštren sa obe strane i prilagođen više bodenju nego sečenju. U doba Nemanjića su se koristili teški, veliki mačevi koji su držani sa obe ruke a jabuka na kraju drške je služila da mač ne ispadne iz ruke od siline udarca.

Mač modela „skijavone“ (slovenski mač) bio je jako cenjen u Evropi 16. veka. Nosila ga je garda mletačkog dužda. Odlikuje ga balčak koji se završava „mačjom glavom“, štitnik za celu ruku, i uski žljebovi po sredini. Mač je jednosekli, a pri vrhu obostrano naoštren. Ovo oružje nastalo je od mača koji je kovan i „dizajniran“ u Srbiji. Srpski štitnik je bio jednostavniji, krstast, povijenih krakova na dole.

Realna je pretpostavka da je mač nastao od noža. Produžavanjem noža, pošto su antički mačevi bili kratki. U srednjem veku, u srpske zemlje su stigli dugački, za obe ruke, germanski mačevi, koje su donosili najamnici. Imali su ugraviran crtež vuka, što je bio zaštitni znak nemačke radionice iz grada Pasau. Tom tipu su pripadali i mačevi tipa „SEMPAH“, koji su na drškama imali jabuku trouglastog oblika. Pošto su tada, izgleda, sankcije drukčije funkcionisale, eksport-import preduzeća su radila tako da su srpski vojnici i vitezovi bili opremljeni mačevima nabavljanim iz Venecije, tj. Mletačke Republike. Vremenom je, izgleda, proizvođač počeo da fušari, tako da su u Srbiji počele da rade prve kovnice mačeva.

Poznat je srpski mač sa okruglinom na dršci. Dečanska hrisovulja govori o nekom majstoru koji pravi mačeve i zove se Bogdan Mačar, a živeo je u selu Čabiću, koje je pripadalo dečanskom vlastelinstvu. Drugi majstor je bio Dojak Mačarević. U Prizren, 1332. godine, dolazi dubrovački mačar Martolo, vanbračni sin dubrovačkog vlastelina Petra Gosivala sa svojim sinovima. Mačevi koje su oni pravili pripadali su mediteranskom tipu, sa jabukom na dršci, koji se često viđaju danas na freskama i u muzejima.

Mačeve su nosili svi – od pastira do cara. Razlika je bila u kvalitetu mača. Zato su mačari i bili posebna vrsta majstora.

Vremenom eksport-import preduzeće za mačeve se pretvara samo u eksport preduzeće. To se dogodilo u prvoj polovini XIV veka, kada su srpska mašta i iskustvo usavršili proizvodnju mačeva, tako da se već 20. juna 1391. godine u Dubrovniku spominje „Srpski mač“.

Mač modela „skijavone“ (slovenski mač) bio je jako cenjen u Evropi 16. veka. Nosila ga je garda mletačkog dužda. Odlikuje ga balčak koji se završava „mačjom glavom“, štitnik za celu ruku, i uski žljebovi po sredini. Mač je jednosekli, a pri vrhu obostrano naoštren. Ovo oružje nastalo je od mača koji je kovan i „dizajniran“ u Srbiji. Srpski štitnik je bio jednostavniji, krstast, povijenih krakova na dole
Mač modela „skijavone“ (slovenski mač) bio je jako cenjen u Evropi 16. veka. Nosila ga je garda mletačkog dužda. Odlikuje ga balčak koji se završava „mačjom glavom“, štitnik za celu ruku, i uski žljebovi po sredini. Mač je jednosekli, a pri vrhu obostrano naoštren. Ovo oružje nastalo je od mača koji je kovan i „dizajniran“ u Srbiji. Srpski štitnik je bio jednostavniji, krstast, povijenih krakova na dole

Pominje ga u svom testamentu dubrovački mačar Dobrič: „dele doe spade schiavonesche“. „Srpski mač“ je imao laka ulegnuća po bočnim ivicama i gornjoj površini a na sredini je bio proširen. Na dršci je imao horizontalnu ovalnu jabuku, a krsnica je blago povijena naniže.

Posle pada Srbije krajem XV i početkomXVI veka, proizvodnju ovih mačeva preuzimaju u malo izmenjenom obliku Venecija i gradovi u Dalmaciji, a nose ih svi stanovnici istočne obale Jadrana. Najlepši primerci danas mogu da se vide u Duždevoj palati u Veneciji kao čuveni i popularni „skijavone“ – slovenski, tj. srpski mač.

Sablja se pojavljuje znatno kasnije od mača, njome se borilo jednom rukom, bila je lakša od mača a krivina je bila prilagođena za sečenje a ne za bodenje. Zbog istanjenosti morala je da bude odličnog kvaliteta da se ne bi lomila. Čuvena sablja dimiskija – poreklom je iz Damaska. Alamanka koju nosi Dojčin kovala se u Nemačkoj. Navalija vojvode prijezde i sablja Novaka kovača koju je nosio kralj Vukašin (a prepoznao je Marko Kraljević kod Turčina koji mu je pogubio ranjenog oca po tome što su na njoj bila ugravirana tri slova rišćanska: jedno slovo Novaka kovača, drugo slovo Vukašina Kralja, treće slovo Kraljevića Marka, bile su domaće. Novak je sablje kovao samo najvećim junacima. Pošto je bio komercijalan, kao svaki zanatlija i majstor, iskovao je i sablju Musi Kesedžiji. Sablje su bile obeležje plemstva, porekla, tradicije.

Koplje je bilo prvo oružje u upotrebi vitezovima i postojale su dve osnovne vrste. Dugačko do pet metara, za odbijanje protivnika, rušenje sa konja i probijanje oklopa – sve zavisno od toga šta mu je bio štit, odnosno kako je bio okovan grožđem – od šiljka, preko raznih maštovitih kombinacija do halebarde.

Druga vrsta je kratko koplje za bacanje.

Dosta megdana po narodnim pesmama vitezovi su pokušali da reše kopljem, ali su na kraju ipak morali da se late sablji i mačeva i buzdovana šestoperaca.

Odbrambena oružja viteza su bila štit, šlem i oklop. Oklop je bio napravljen od pravouga-onih pločica, postavljenih kao crepovi na krovu i obloženih tkaninom. Spominje se da su oklopnici despota Stefana Lazarevića u bici kod Ankare, 1402. godine, nosili crne oklope.

Vizantinac Duka opisuje srpske trupe u crnim čeličnim oklopima. Oklopnici su morali da budu izuzetno snažni i dobro navežbani ljudi.

Srpski srednevekovni vitez u punom pločastom oklopu
Srpski srednevekovni vitez u punom pločastom oklopu

Štit je pravljen od drveta i okivan metalnim oplatama, od okruglih i malih stigli su do dimenzija da pokrivaju gotovo polovinu borca. Caru Dušanu je Mletačka republika dozvolila da izveze štitove izrađene na slovenski način, a to su bili štitovi koji su pravljeni u Srbiji.

Šlemovi su dopunjavali gvozdeni sjaj vitezova i možemo ih videti na grbu kneza Lazara, na njegovom novcu, nakitu a u XV veku šlem se nalazi i na pečatima despota Stefana i despota Đurđa.

Izvor: pravoslavna-srbija

Slični članci