Zašto volim Srbe – Arčibald Rajs

Ovaj članak napisao je dr Rajs na traženje uprave almanaha „Prosveta“ 1916. godine, na Solunskom frontu. Objavljen je u istom časopisu sedam godina kasnije, 1923.

Rodolf Arčibald Rajs
Rodolf Arčibald Rajs

Otkako je počeo rat 1914, ja sam bio u Srbiji, sa Srbima. Nisam ih ostavljao, sem kada su posle albanskog povlačenja obnavljali svoju vojsku na Krfu i u Solunu. Čim su borbe započele na makedonskom frontu, ja sam opet došao k’ njima. Dakle, mogu reći da sam gledao Srbe u nesreći, a u nesreći se najbolje pokazuju i prave mane i prave vrline naroda.
Ja sam se u Srbiji nalazio u jednom demokratskom narodu koji je za svoju Otadžbinu dao sve. Taj narod je vodio tri vrlo teška rata, a nedostajalo mu je najpotrebnijih stvari. Ti ponosni seljaci nisu žalili, nego su se borili sa čudesnim poletom i junaštvom, protiv neprijatelja mnogo jačeg nego što su oni. Pobede na Ceru, Jadru, Rudniku i Kolubari bile su posledice divnog moralnog stanja kod onih o kojima je u Evropi odavno vladalo pogrešno mišljenje.

Video sam srpskog vojnika – seljaka u borbama. Žestok i borben u boju, on bi postao mek kao jagnje pred protivnikom kada ga pobedi, delio s njim poslednji komad hleba. Za vreme borbe oko Bitolja (1916), jedan saveznički oficir se čudio koliko se se brinu srpski ratnici oko švapskih zarobljenika, koji su bili sasvim mladi. „Zar ne vidiš, rekao mu je jedan stari vojnik, „da su to deca koja nisu odgovorna za ovaj rat. Pa, onda oni imaju i majke, koje plaču i čeznu za njima“.

Srbija je stradala kao ikoja druga zemlja. Četiri puta su njeni neprijatelji, uviđajući kako je ona opasan protivnik, pokušavali da s njom zaključe odvojeni mir. Četiri puta odbila je ta mala ponosna zemlja i najpovoljnije ponude odlučno.
„Mi smo obećali saveznicima da nećemo praviti zasebnog mira, rekao je kraljević Aleksandar, „ako naši neprijatelji hoće mir, neka se obrate našim saveznicima!“

Zemlja Karađorđevića skupo je platila ovu vernost prema zadatoj reči. Napadnuta neuporedivo jačim silama, kojima se pridružio još i jedan bivši podmukli saveznik (reč je o Bugarskoj, prim. prir.) ona je bila sva pregažena. Ali se njena vojska i mnogo njene dece spasilo kroz opake albanske planine. Poslednja Skupština u Nišu rastala se sa izjavom: „Volimo smrt nego sramotu!“ I srpski narod poslušao je taj poklič. Okupirali su srpsku zemlju, ali srpski narod pobedili nisu!

A posle tog sloma, isterani iz Otadžbine, odvojeni od onih koje su ostavili pod krvavim neprijateljem, ratnici šumadijski, dunavski, timočki, moravski, drinski i vardarski opet su jurnuli na protivnika, i u epskim bitkama povratili deo od one zemlje koju beše ugrabio od zakonitog vlasnika. Nema sumnje da će se za kratko vreme sva Srbija očistiti od onih što izgubiše svoju čast u ovom ratu. Ja sam video i još gledam ove vojske osvetnice. Znam, to je poslednja srpska omladina. Pa opet, ona nije ni časa čekala da prva na sebe primi strašni udarac Bugaro-Švaba. Da li se u savezničkim zemljama vodi dovoljno računa o toj žrtvi? Bilo kako bilo, Srbi su dali vascelom svetu jedinstven primer, po kome će se ovaj mali narod smatrati pred istorijom kao vrlo velik.

Ja sam mogao da vidim na delu srpske poglavare. Kralj, regent, đenerali, svi dišu istim duhom: sve su to zagrejani patrioti koji zanosno čuvaju slobodu svog demokratskog naroda. Kolika protivnost između lepe pojave kralja Petra, potomka seljačke šumadijske porodice, kralja koji u času najveće opasnosti ide u rovove da s braćom pobedi ili pogine, i između gordog i grubog tipa Vilhelma Hoencolerna (nemačkog cara, prim. prir.), najvećeg dželata koga istorija poznaje!

Video sam, najzad, nesrećnu srpsku decu, koju je nemilosni neprijatelj prognao sa njenih ognjišta, i koja dođoše u Francusku, Englesku i kod nas u Švajcarsku. Uglađeni, ljubazni, vrlo blagi, oni žele da pokažu svoju zahvalnost onima koji ih nisu ostavili u nevolji, Ali ih tuga za Otadžbinom ne ostavlja. Rade i uče vredno, jer znaju da će im trebati dosta rada da obnove svoju domovinu.
Malo je bilo pre rata onih koji su pravedno cenili Srbiju. Ja sebi laskam da sam bio u tome malom broju. Trebalo je, eto, da dođu sve one nevolje koje je ona junački podnela, pa da joj priznaju ono mesto koje joj pripada.
Eto zašto ja volim Srbe!

Rodolf Arčibald Rajs

Rodolf Arčibald Rajs rođen je 8. jula 1875. godine, na veleposedu ugledne i imućne porodice u južnonemačkoj pokrajini Baden. Bio je osmo po redu od desetoro dece veleposednika i agronoma Ferdinanda Rajsa. Srednju školu završio je u Karlsrueu, Nemačka. Od šestorice braće, četvorica su izabrala oficirsku karijeru. Rudolf, kako se Rodolf zvao u Nemačkoj, opredelio se za prirodnjačke nauke. Kasnije, u Prvom svetskom ratu, naći će se na suprotnim protivničkim stranama.

Da bi popravio svoje slabašno zdravlje, Rajs, 1893. godine, prelazi u Švajcarsku. Na Univerzitetu u Lozani studira hemiju, bavi se fotografijom i aktivan je član studentskog udruženja. Švajcarska romanska sredina izazvala je u njemu duboke i trajne promene. Plodonosno se razvija ljudska i stručna radoznalost mladog Rajsa. Sticanjem doktorata prirodnih nauka zapaženom disertacijom, 1898, i izborom za višeg asistenta, 1899, a zatim za docenta za fotografiju i fotohemiju Univerziteta u Lozani, 1901, počinje njegov brzi naučni uspon i blistava karijera. Vrši mnogobrojana istraživanja, a posebno ga interesuje primena naučne fotografije u medicini i sudstvu. Bavi se primenom fotografije u medicini, kriminalistici i sudstvu, i istražuje nove metode identifikacije osoba. Postaje pionir naučne kriminalistike. U Parizu specijalizuje primenu fotografije u kriminalistici i sudstvu. Na kraju pariske specijalizacije dobija od pariske policije diplomu opisnog obaveštenja.

Sarađuje u mnogim publikacijama i učestvuje na stručnim skupovima i naučnim kongresima. U „Švajcarskoj reviji za fotografiju“, koju Rajs uređuje od 1901. godine, i koju je tehnički i sadržajno znatno izmenio i unapredio, kao i u mnogobrojnim stranim periodičnim publikacijama, pojavljuju se njegovi prilozi iz primenjene fotografije i naučne kriminalistike. Sa svojim referatima, učestvuje na raznim svetskim kongresima, kao što su, na primer, antropološki ili sportski, i predsedava naučnim skupovima, ili je član međunarodnih žirija. Dr Rajs u Lozani, 1900, osniva Institut za tehničku policiju i kriminalogiju, na čijem realizovanju je radio pune tri godine.

Rajs je ubrzo stekao i autoritet praktičnog kriminaliste, pa je već od 1904. godine nastupao kao veštak pri sudovima kantona Vo i drugih švajcarskih sudova, a zatim je postao i veštak Narodne banke i sudova Francuske, a povremeno je veštačio i u Krajovi, Bukureštu i Torinu. Nisu izostala ni odlikovanja. Dobio je ordenje iz Španije, Luksemburga, Srbije, Rumunije, Grčke, Rusije i Francuske.
1914. godine izbija Prvi svetski rat i mobilizacija u Švajcarskoj. Pošto nije bio vojni obveznik zbog urođene srčane mane, oslobođen je vojne obaveze. Ali, ubrzo mu stiže poziv iz Srbije.

Ostvarujući zadatak „uništiti srpsku seljačku vojsku“, a stanovništvo staviti pod oganj i mač, pripadnici tzv. Kaznene ekspedicije Oskara Poćoreka počinili su strahovita zlodela. Srpska vlada poziva doktora Rodolfa Arčibalda Rajsa, kao poznatog naučnika i kriminalističkog stručnjaka iz neutralne zemlje da sprovede anketu i istraži i utvrdi kršenje međunarodnih konvencija i zločine okupatora.
Na njegovu odluku da dođe u Srbiju uticalo je nekoliko okolnosti. Najpre, već se i samo preseljenje iz Nemačke u Švajcarsku odrazilo na formiranje njegove ličnosti. Kako se približavala tragična godina izbijanja Velikog rata, Rajs je primećivao sve veću germanofilsku politiku neutralne Švajcarske, što ga je posebno oneraspoloživalo, pa je poziv iz Srbije za njega bio izazov i mogućnost da na neki način pruži podršku i pomoć saveznicima. Na kraju, možda i najvažnije u njegovoj odluci da dođe u Srbiju jesto to što je iz Rajsa progovorio čestit i pravičan čovek čiji ga je glas uputio na pravu stranu.

Sa grupom švajcarskih lekara, dobrovoljaca, Rajs stiže u Niš, 27. septembra 1914, ratnu prestonicu Srbije. Razgovor sa predsednikom Srpske vlade bio je kratak. Pašić mu je rekao da Srbija treba jednog iskrenog prijatelja koji zna posmatrati. „Otiđite na front, otvorite oči i uši i onda kažite svetu šta ste videli i čuli“, bilo je sve što mu je rekao predsednik Srpske vlade.

U Nišu je prijatno iznenađen humanim odnosom i postupanjem prema zarobljenim austrougarskim vojnicima, kojima nije falila ni dlaka s glave. Srpski vojnik je poštovao Ženevsku konvenciju koja je nalagala civilizacijsko ponašanje prema ratnim zarobljenicima. I ne samo to, Rajs je govorio da „srpski narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. „Koliko sam, tako, puta u toku rata gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od gladi i, umesto da te ljude, koji su im spalili kuće i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, srpski vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa“. U Mačvi je Rajs zaprepašćen nedelima okupatora. Posebno u Šapcu, Lešnici i Prnjavoru.

Rajsovi izveštaji i članci u listovima neutralnih zemalja i Francuske imali su odličan prijem kod čitalaca i širok odjek u javnom mnjenju, jer ih je pisao ugledni naučnik i profesor Univerziteta iz neutralne zemlje. Njegova krilatica „pred zločinom nema neutralnosti“, izrečena na Sorboni u Parizu u predavanju o Srbiji u ratu, brzo je postala poznata u Evropi. Njegovi članci su izazvali snažan odjek u evropskoj javnosti, a njihovo stalno objavljivanje sa uvek novim podacima obezbedilo je presudan uticaj za probijanje informativne blokade Srbije i prodor istine u svet o stradanju srpskog naroda, odnosno – za stvar Srbije i njenih saveznika, što je svakako jedna od najznačajnijih Rajsovih zasluga.

Rajs je sa srpskom vojskom i izbeglicama odstupio preko Albanije i pohitao u Švajcarsku da obavesti svet šta se zbiva u Srbiji, ali i da deluje još na jednom polju. Dok se na Krfu i u Africi srpska vojska oporavlja, a na evropskim ratištima vode bitke, Rajs radi na prijemu izbeglica. Osniva fond koji će tri godine izdržavati stotinu dečaka i mladića. Honorare za svoje članke od listova usmerava srpskom poslanstvu u Parizu za francusko-srpsko sirotište. Za pomoć srpskoj deci daje ogromnu sumu za ono vreme – 15.000 franaka. Organizuje prikupljanje pomoći za srpske izbeglice na Korzici i za stanovništvo u okupiranoj Srbiji. I dalje piše u listovima, pribavlja informacije o teškom stanju stanovništva pod okupacijom, vešto koristeći austrijsku, bugarsku i nemačku štampu.

Kao oporavljena i reorganizovana srpska vojska i Rajs stiže u Solun preko Krfa. Sada je dobrovoljac u srpskoj vojsci, kako se intimno osećao još ranije u Srbiji, kada je zavoleo naše ljude i vojnike i seljake. Nastavljajući svoju započetu ulogu i na Solunskom frontu, neumorno je obilazio srpske trupe, odlazio na najopasnija i najinteresantnija mesta, a onda i odatle slao pisma i izveštaje u kojima je svu pažnju usmerio na srpskog čoveka, vojnika i njegovo ponašanje u borbi i van nje.
Zbog svog angažovanja na strani Srbije i saveznika, Rajs je ne samo u protivničkim zemljama nego i u samoj Švajcarskoj navukao na sebe pravu oluju pretnji, napada i intriga. Ne samo u dnevnoj štampi, nego i u brošurama i knjigama, nemačka i austrougarska propagandna agentura u Švajcarskoj objavljivala je neistine o borbi srpskog naroda i Rajsovim odbranama istine i pravde.
Završetak rata nije za Arčibalda Rajsa značio i kraj njegove misije u Srbiji i na Solunskom frontu. Pored obaveze da uobliči rezultate svoje ankete o zločinima okupatora u Srbiji i zvanične izveštaje za predstojeće mirovne konferencije, Rajs je želeo da bude svedok i učesnik izgradnje novog života u razorenoj Srbiji.

Rajsu se u Beogradu otvara novo polje aktivnosti. Ekspert je u delegacijama srpske vlade na međunarodnim konferencijama u Parizu. Kao honorarni načelnik novoformiranog odeljenja u Ministarstvu inostranih poslova radi na dokumentaciji za međunarodni sud u Hagu. Sastavlja listu zločinaca u kojem poimence navodi 2.000 Bugara, 800 pripadnika austrougarskih okupatora i nekoliko Nemaca, među njima i dvojicu najodgovornijih generala Makenzena koji je komandovao odlučujućim operacijama Centralnih sila na ruskom, srpskom i rumunskom frontu, i Maksa fon Galnjica, takođe nemačkog generala, najvažnijeg komandanta na francuskom frontu, a od 1915. i na srpskom.
U Narodnoj banci nalazi posao honorarnog savetnika za krivotvorene novčanice, a kao honorarni načelnik u Ministarstvu inostranih poslova osniva tehnički servis i policijsku školu. Međutim, suočen sa nerazumevanjem i izložen mnogim nesporazumima i intrigama, podnosi ostavku na tu dužnost.
I kad se očekivao njegov povratak u Švajcarsku, Rajs ostaje u Beogradu, u kome je podigao kuću. Mala kućica dr Rajsa, njegova vila „Dobro Polje“ nalazila se na jednom trouglastom malom imanju. Svi Beograđani su dobro znali za ovu kuću. Nije to bila neka vila sa raskošnim stubovima i terasama, nego kućica među voćkama, sa tremom i drvenim gredama, nalik na šumadijsku seljačku kuću. U topčiderskom miru, Rajs oseća nostalgiju za uzbudljivim ratnim godinama. Povremeno posećuje nekadašnja bojišta, odlazi u lov, popunjava svoju zbirku ptica i leptira i piše uspomene. Na zidu mu je omiljena slika – lik srpskog vojnika. Živi kao okoreli neženja u domaćinstvu sa vernim saradnikom Alfredom Favreom i njegovom ženom Lujzom. U vili „Dobro Polje“ rađaju se deca Favreovih koja Rajsa zovu dedom.

Pored ove kuće u Beogradu, sagradio je i u selu Dušanovcu, nedaleko od Skoplja, dr Rajs je podigao takođe jednu lepu i skromnu seljačku kućicu. On je bio odredio da pola godine živi u toj kućici, a drugu polovinu u Beogradu.
Rajs u Topčideru piše Ratne memoare, jednu knjigu kao svedočanstvo o jednom uzburkanom vremenu u Srbiji, viđenom sa evropske osmatračnice jednog istaknutog naučnika, profesora univerziteta i talentovanog publiciste.
U predgovoru u knjizi izbija Rajsova razočaranost stanjem u Srbiji: „Da li je posleratna stvarnost osveštala želje palih. Kao iskreni prijatelj zemlje primoran sam da u to posumnjam. Egoizam koji je smrtna bolest za jedan narod, obuzeo je duhove“.
Osvjedočeni prijatelj Srba ostavio je u rukopisu svoj politički testament pod naslovom „Čujte Srbi“, čije su poruke aktuelne i danas.
Njegov otvoreni karakter i jako razvijeno osećanje istinoljubivosti i pravdoljubivosti, doveli su ga u sukob sa nekoliko političkih čelnika. Najkobniji po njega bio je sukob sa moćnim Pašićem, koji je u prvim godinama posle završetaka Velikog rata još uvek imao snažne pozicije koje je stekao pre i za vreme rata.
Video je dva lica nekih ljudi. To ga je demoralisalo i rastužilo gotovo do potpunog razočarenja. Njegovo u ratu čvrsto formirano mišljenje o dobroti, čestitosti i humanosti srpskog čoveka vrtoglavo se počelo kruniti, zasipajući ga plaštom pesimizma u pogledu budućnosti njegove voljene Srbije.
Najnesebičniji i najiskreniji prijatelj Srba oseća se gurnut u stranu, zanemaren i zapostavljen. Gotovo sasvim potisnut iz javnog života, Rajs, ipak, nije izgubio veliku popularnost koju je uživao u srpskom narodu. I sam je u nekoliko mahova isticao da mu je zahvalnost srpskog naroda jedina nagrada za ono što je učinio u njegovim teškim danima.

Od Udruženja rezervnih oficira i ratnika dobio na dar sablju, ili kada je proglašen i postao počasni građanin Mačvanskog Prnjavora o čijem je stradanju upoznao svet. Na sablji je bilo ugravirano: „Vojniku pravde i prava, drugu iz Velikog rata, počasnom kapetanu Rajsu, u znak priznanja za učinjene zasluge našoj otadžbini“, a na povelji upisano: „Bez Vaše neposredno učinjene posete našem selu i otkrivanjem leševa naših mučenika, o čemu ste obavestili ceo svet, neprijatelj bi možda prilikom svoje druge invazije pobio još nekoliko stotina Prnjavoraca. Vi ste nas spasili.“ Smrt Arčibalda Rajsa, 8. avgusta 1929. godine, bila je, iako je bio srčani bolesnik, vrlo neočekivana. Posle verbalnog sukoba sa bivšim ministrom Kapetanovićem, koji je rat proveo u inostranstvu i postao ratni profiter, Rajs je pao – ubijen rečima koje nije mogao da preboli.

Vest o smrti dr Rajsa pronela se neverovatnom brzinom kroz sve krugove njegovih bliskih prijatelja, poštovalaca i poznanika. Među posetiocima koji su prvi došli da se poklone odru pokojnog dr Rajsa bilo je najviše invalida, starih četnika i dobrovoljaca. Mnogi od njih su kraj odra plakali kao mala deca.
U tri sata popodne, sutradan posle smrti, 9. avgusta, telo dr Rajsa bilo je preneseno automobilom u Opštu državnu bolnicu, gde je, prema poslednjoj želji pokojnikovoj, trebalo da se izvadi srce njegovo radi prenosa na Kajmakčalan. Sekciju je izvršio prof. dr Milovanović. Posle toga, oko šest časova, telo je preneseno u Oficirski dom i izloženo na počasnom katafalku.

Rajs je sahranjen 10. avgusta 1929. godine, u popodnevnim časovima, sa generalskim počastima i po pravoslavnom obredu na Topčiderskom groblju, kraj svoje miljenice male Nade Favra. Činodejstovao je karlovački vladika Irinej sa 15 sveštenika. Na sprovodu su uzeli učešća pored izaslanika kralja Aleksandra I Karađorđevića, predstavnika Vlade, predstavnika građanskih i vojničkih vlasti, ogromnog broja naroda, raznih kulturnih i humanih organizacija, i veliki broj ratnika, drugova sa fronta Arčibalda Rajsa. Po završetku opela pristupilo se govorima, oprostivši se tako poslednji put od dr Rajsa.

Urna Arčibalda Rajsa u kapeli na Kajmakčalanu.
Urna Arčibalda Rajsa u kapeli na Kajmakčalanu.

Po njegovoj želji njegovo srce sahranjeno je na Kajmakčalanu.

 

Slični članci