četvrtak, 19. oktobar 2017. - 09:07

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje nastalo je u poslednjoj četvrtini XII veka, najverovatnije između 1180. i 1187. godine u manastiru, odnosno crkvi Svetog Petra i Pavla, kod Bijelog Polja, zadužbini i grobnoj crkvi humskog kneza Miroslava. Po Miroslavljevoj zapovesti ispisao ga je i iluminirao pisar – dijak Grigorije, sa nekoliko svojih pomoćnika. Miroslavljevo jevanđelje je najstariji srpski ćirilični rukopis i spomenik srpskog književnog jezika, ali i najvrednija srpska relikvija.

Miroslavljevo jevanđelje
Miroslavljevo jevanđelje

Razdaljina izmedju Bijelog Polja, gde je nastalo i Beograda, gde se danas čuva, je 332 km. Na svom, sedam i po vekova dugom putu do Beograda, Miroslavljevo jevanđelje je prešlo više od 15 hiljada kilometara. Ovaj nemi svedok srpske istorije na svom putešestviju izbegao je sudbinu mnogih drugih ukradenih i spaljenih knjiga.

Humski knez Miroslav vladao je Zahumljem do 1190. godine, kada je ovu oblast na upravu dobio princ Rastko, potonji Sveti Sava. Kasnije su Zahumljem upravljali Miroslavljevi potomci sa titulama knezova i župana. Miroslav je sahranjen u svojoj zadužbini, crkvi Svetog Petra i Pavla, koja je kroz vekove nekoliko puta menjala svoju namenu. Pretvarana je u džamiju, pa ponovo u crkvu… U njoj se nalazi ktitorski portret kneza Miroslava, načinjen najverovatnije u XIV veku, za koji se smatra da je verna kopija originalnog portreta s kraja XII veka. To je najstariji prikaz nekog srpskog vladara odevenog u kolastu azdiju, haljinu s motivima dvoglavog orla.

Ne zna se pouzdano koji je bio motiv kneza Miroslava da naruči izradu Jevanđelja, koje je kasnije po svom naručiocu i dobilo ime – Miroslavljevo Jevanđelje. Vukan, najstariji sin Stefana Nemanje i bratanac kneza Miroslava, optuživao je svog strica da je bogumil. Miroslav jeste bio u braku sa sestrom bosanskog bana Kulina, koja je pripadala „Crkvi bosanskoj“, ali u istorijskim izvorima nema dokaza da je i Miroslav bio bogumil. Takvih dokaza nema ni u samom Miroslavljevom jevanđelju. Ono svojim sadržajem i formom upravo ukazuje na Miroslavljevo pravoslavno ispovedanje vere. Možda su optužbe za bogumilstvo i bile jedan od povoda za naručivanje ovakvog jevanđelja.

Miroslavljevo jevanđelje, kome je ovaj kolokvijalni naziv dao Stojan Novaković, po formi je Jevanđelistar. Po svom izgledu i sadržini Miroslavljevo jevanđelje predstavlja jedinstven pisani spomenik u istoriji srpske, ali i svetske kulture. Pisano je na tankom belom pergamentu, dimenzija 415 x 285 mm, ustavnom ćirilicom u dva stupca. Sadrži 181 list, odnosno 362 strane. Ukrašeno je sa 296 inicijala i minijatura. Grigorije dijak autor je svih minijatura i inicijala, ispisao je i alilujare, natpise i tekst na stranama 358-360.

Ovo Miroslavljevo Jevanđelje se po mnogo čemu razlikuje od drugih pravoslavnih jevanđelistara. Format je četiri puta veći od uobičajenog. Svi inicijali su međusobno različiti, bogato su ukrašeni i velikih dimenzija, nalik zapadnoj iluminaciji. Sadrže najviše pozlate. Ljudski likovi prikazani u inicijalima prirodni su, životni i nisu idealizovani. S jedne strane, Miroslavljevo jevanđelje odiše ukrštanjem zapadnog i istočnog knjižnog stila tog doba. To se ogleda npr. u inicijalu koji prikazuje Svetog Jovana Krstitelja potpisanog ćirilicom kao „Žvan Batista“. S druge strane, ova knjiga je po jeziku (srpski, namesto grčkog) i pismu (ćirilica namesto glagoljice) autentično srpska.

Pretpostavlja se da je Miroslavljeevo Jevanđelje, prvih godina nakon njegovog nastanka, služilo kao bogoslužbena knjiga u manastiru Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju. Već 1198. godine iz njega je služena liturgija na osvećenju manastira Hilandara, koji su te godine Sveti Sava i njegov otac Simeon obnavljali. U Hilandaru je korišćena u bogoslužbenoj upotrebi sve do sredine XIX veka, kada je preneta u manastirsku biblioteku.

Godine 1845/46. manastir Hilandar posetila je ruska duhovna misija na čelu sa arhimandritom, docnije episkopom Kijevskim, Porfirijem Uspenskim. Porfirije, inače ljubitelj i kolekcionar starih rukopisa, fasciniran izgledom Miroslavljevog jevanđelja, isekao je 166. list i odneo ga sa sobom. Na njemu se nalaze čtenija za 7. (20.) januar, praznik Svetog Jovana Krstitelja, ukrašena inicijalom sa likom Vavilonske bludnice – metaforom za zlu Irodijadu, ženu cara Iroda, koja od muža zahteva glavu svetog Jovana. To je bio jedini nagi ženski lik u knjizi. U to vreme Bugari su činili većinu monaha u Hilandaru i zahvaljujući tome su upravljali manastirom. Nikada nije utvrđeno da li je Porfirije Uspenski u tajnosti isekao taj list, sakrio ga i odneo u Ukrajinu, ili su mu to bugarski monasi dozvolili. Taj list se od 1846. do 1883. godine nalazio u Kijevu, a nakon toga je prenesen u Imperatorsku javnu biblioteku, danas Rusku nacionalnu biblioteku u Sankt Peterburgu. Tamo se i danas nalazi, zaveden kao „List iz Miroslavova evangelia F.p.I.No.83“, u zbirci Porfirija Uspenskog. Zahvaljujući tome svet je saznao za postojanje ovog jedinstvenog srpskog rukopisa. Ruska nacionalna biblioteka poseduje 370 srpskih srednjovekovnih rukopisa od kojih 160 (među kojima i Vukanovo jevanđelje) u zbirci Uspenskog.

Ljubomir Stojanović, svojevremeno vodeći stručnjak za staroslovenski jezik i književnost, posetio je 1891. godine Hilandar. Cilj njegove posete bio je proučavanje Miroslavljevog jevanđelja. Uprkos ometanjima bugarskih monaha, profesor Stojanović je uspeo da dođe do Jevanđelja, da ga delimično prouči i napravi prve ispise.

Prateći put cara Dušana, na Vaskrs 1896. godine, Hilandar posećuje kralj Aleksandar Obrenović u nameri da obiđe manastir i pokloni se njegovim svetinjama. Kralj je želeo da otplati dugove manastira i tako ga vrati pod srpski suverenitet. U znak zahvalnosti, kralj je od hilandarskih monaha dobio na poklon njihova dva najvrednija pisana dokumenta: Osnivačku povelju manastira Hilandara, koju je izdao Stefan Nemanja (Sveti Simeon), i Miroslavljevo jevanđelje. Rukopisi su pod budnim okom kralja i njegove pratnje stigli u Beograd. Dva dana pošto je kralj napustio Hilandar, u manastir je stigao tajanstveni čovek iz Sankt Peterburga sa ogromnom količinom novca u nameri da otkupi Miroslavljevo jevanđelje, po bilo kojoj ceni.

Iste godine profesor Stojanović, po nalogu kralja Aleksandra, odnosi Miroslavljevo Jevanđelje u Beč da bi se tamo izradilo fototipsko izdanje. Knjiga je raskoričena, fotografisana i u tiražu od 300 primeraka štampana u Carskoj i kraljevskoj štampariji. Zbog nedostatka novca, Ljubomir Stojanović je odlučio da važnije strane štampa u punom koloru i svaku na zasebnoj strani, a manje važne u crnoj i crvenoj boji i to po dve na jednoj strani. Godine 1897. Ljubomir Stojanović se vratio u Beograd i kralju predao original Miroslavljevog jevanđelja i sve primerke fototipskog izdanja. Jedan primerak je predat manastiru Hilandaru, a ostale je kralj delio državnicima, diplomatama, institucijama i naučnicima.

U Majskom prevratu, u noći 28. na 29. maj 1903. kralja Aleksandra i njegovu suprugu Dragu Mašin ubila je grupa oficira zaverenika. Te noći iz dvorskog sefa nestalo je Miroslavljevo jevanđelje. Narednih 11 godina nije se znalo gde se ono nalazilo. Srpska štampa se pomno bavila ovom krađom i potragom za najvrednijom srpskom relikvijom.

Uoči objave rata Srbiji 1914. godine, glavni deo Trezora Narodne banke Srbije (Državne blagajne) u kome se nalazio državni novac i zlatne rezerve, evakuisan je iz Beograda za Kruševac. U Kruševcu, načelniku Državne blagajne Avramu Leviću u posetu dolaze narodni poslanici Ljubomir Davidović i Vojislav Marinković i predaju mu na čuvanje Miroslavljevo jevanđelje. Kako je ova relikvija dospela u ruke narodnih poslanika? Kraljevski bibliotekar iz Topole, pakujući knjige i dokumentaciju kralja Petra za evakuaciju, u jednom od sanduka pronašao je Miroslavljevo jevanđelje. Ne zna se kako je ono dospelo u posed kralja Petra. Bibliotekar Ružić predao je Jevanđelje regentu Aleksandru, a ovaj poslanicima Davidoviću i Marinkoviću na čuvanje.

Shvativši o kakvoj se vrednosti radi, načelnik Lević je u prisustvu poslanika zapakovao Miroslavljevo Jevanđelje onako kako se po pravilu pakovao novac. Paket je predat na čuvanje Vladimiru Stevčiću, vršiocu dužnosti glavnog blagajnika. Rečeno mu je da je u pitanju izuzetno vredna stvar i da je čuva „k’o oči u glavi“. Stevčić i njegov zamenik Vasa Stanković nisu se odvajali od paketa i noću su, na smenu, spavali preko njega. Tek su na Krfu saznali šta se u njemu nalazilo. Tako je Državna blagajna, a sa njom i Miroslavljevo jevanđelje, pratila kretanje srpske vlade od Kruševca do Niša, Kraljeva i Raške, a potom je 1915. godine sledila povlačenje srpske vojske. Na putu od Raške, preko Peći, Podgorice, Skadra i San Đovani di Medue do Krfa, došlo je do raznih problema. Deo Blagajne usput je pokraden, ali na svu sreću potom pronađen i vraćen. Brodove na kojima se nalazila Blagajna u San Đovaniju je bombardovao austrijski avion kojim je upravljao srpski pilot. Nijedna bomba nije pogodila cilj.

Na Krfu je pred predsednikom vlade Nikolom Pašićem i u prisustvu Levića, Stevčića, Stankovića, Davidovića i Marinkovića, otpečaćen paket sa Miroslavljevim jevanđeljem i utvrđeno je da je knjiga stigla neoštećena. Miroslavljevo Jevanđelje se neko vreme nalazilo na Krfu, u sefu Državne blagajne, a potom je predato na starateljstvo srpskoj vladi, predsedniku Pašiću i ministru Stojanu Protiću. Po okončanju rata, 1918. godine, relikvija se sa vladom bezbedno vratila u Beograd.

Između dva svetska rata Miroslavljevo Jevanđelje je ostalo u posedu porodice Karađorđević, uprkos odluci Ministarstva prosvete iz 1903. godine da se ono preda na čuvanje Narodnoj biblioteci Srbije. Knez Pavle, koji se u to vreme starao o Miroslavljevom jevanđelju, poklonio ga je 1935. godine sopstvenom muzeju. Tako je u bombardovanju, 6. aprila, 1941. rukopis izbegao sudbinu više stotina srednjovekovnih povelja, rukopisnih knjiga i inkunabula, skoro 50 hiljada kompleta časopisa i novina i oko 350 hiljada knjiga, koje su izgorele u do temelja sravnjenoj zgradi Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu.

Nemci su odmah po ulasku u Beograd počeli da tragaju za Miroslavljevim jevanđeljem kao i za drugim vrednim relikvijama. Međutim, Dvor je još 1940. godine predao Jevanđelje Narodnoj banci Srbije na čuvanje. Početkom rata ono je sklonjeno u filijalu u Užicu. U strahu od Nemaca rukopis je predat igumanu obližnjeg manastira Rača, Platonu Milojeviću, koji ga je zakopao u oltaru. Manastir Rača je od 1941. do 1943. nekoliko puta bio pljačkan i paljen od strane Nemaca i Bugara, ali Miroslavljevo jevanđelje nije ni pronađeno, ni oštećeno. U manastir su dolazili i partizani, misleći da je u njemu sakriveno zlato, ali je iguman uspeo da ih ubedi da zlata nema. Četnicima, koji su se takođe raspitivali, otkrio je šta je u manastiru sakriveno, ali je na njihovu pismenu naredbu da im preda relikviju, odrično odgovorio. Plašeći se da neko ipak ne ukrade Miroslavljevo Jevanđelje, iguman ga je vratio u užičku filijalu Narodne banke. Upravnik filijale, Vojin Kešeljević, u tajnosti je kroz okupiranu Srbiju 1943. preneo Miroslavljevo jevanđelje do Beograda, gde je sklonjeno u zgradi Narodne banke Srbije. Po jednoj priči, Miroslavljevo Jevanđelje je bilo stavljeno u trezor koji su Nemci već pretresli i opljačkali, a po drugoj, bilo je sakriveno među računovodstvene papire koji im nisu bili interesantni.

Posle oslobođenja Beograda, oktobra 1944. Vojin Kešeljević je otkrio tadašnjem ministru prosvete, Vladislavu Ribnikaru, gde je sakriveno Miroslavljevo jevanđelje. Godine 1945. osnovana je komisija koja je utvrdila stanje rukopisa i predala ga na čuvanje Umetničkom muzeju – današnjem Narodnom muzeju u Beogradu, gde je zavedeno pod inventarskim brojem 1536. Tu je Miroslavljevo Jevanđelje je bilo izloženo sve do 1966. u vitrini koja nije imala adekvatne uslove za čuvanje takvog rukopisa. To mu je nanelo više štete nego prethodnih 750 godina. Na predlog dr Vere Radosavljević, Jevanđelje je 1966. izvađeno iz vitrine i sklonjeno u fundus Narodnog muzeja. Od 1985. povremeno je izlagano. Nikola Rodić i Gordana Jovanović objavili su kritičko izdanje Miroslavljevog jevanđelja 1986. godine.

Republika Srbija osnovala je 1991. Fond za konzervaciju i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, koje je postalo stalna stavka u državnom budžetu. Uprkos tome, svi izdavači koji su želeli da naprave fototipsko izdanje bili su u tome sprečavani.

Udruženi izdavači, Autorsko-izdavačka zadruga „Dosije“ i Službeni list SRJ, 1993. godine počeli su samoinicijativno, bez korišćenja budžetskih sredstava, sa prikupljanjem materijala za fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Ono je štampano u Johanesburgu, u Južnoafričkoj Republici, 1998. i predstavlja vernu, savršenu kopiju originala, kako po sadržaju tako i po spoljašnjem izgledu. Priređivači izdanja bili su Veljko Topalović, Dušan Mrđenović i Branislav Brkić. Štampano je u 300 primeraka, od kojih se neki nalaze u specijalnim kolekcijama najvećih svetskih biblioteka kao što su Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Britanska nacionalna biblioteka, biblioteke Univerziteta Harvard, Prinston, Jejl, itd.

Po rečima jednog od priređivača, za pet godina rada na fototipskom izdanju Miroslavljevog jevanđelja njegovi autori prešli su preko 300 000 km, što je približno razdaljini između Meseca i Zemlje.

Iste godine (1998), dr Vera Radosavljević izvršila je konzervaciju originala, a povez je restaurirao Radomir Erić, koji je koričio i fototipsko izdanje. Danas se Miroslavljevo jevanđelje čuva u posebnoj komori, u Narodnom muzeju u Beogradu.

[su_note]Miroslav, veliki knez humski

Miroslav je vladao Zahumljem (Hercegovinom) do 1190. godine, prvo pod vrhovnom vlašću starijeg brata velikog župana Tihomira, a potom mlađeg brata Stefana Nemanje. Učestvovao je u Nemanjinim pohodima protiv Vizantije i širenju srpskih teritorija na njen račun između 1183. i 1190. godine. Sa Nemanjom je dva puta bezuspešno opsedao Dubrovnik (1184/85). Miroslav i Nemanja su 27. septembra 1186. sa Dubrovčanima sklopili mir na kome je baziran dalji odnos Srbije i Dubrovnika kroz srednji vek. Prisustvovao je i susretu nemačkog cara Fridriha I Barbarose i Stefana Nemanje u Nišu. Posle sukoba sa Nemanjom 1190. godine napustio je Zahumlje koje je predato na upravu Rastku Nemanjiću, Nemanjinom najmlađem sinu. Knez Miroslav je umro 1198. ili 1199. godine. Miroslav je imao tri sina Toljena, Andriju i Petra, koji su u XIII veku vladali Zahumljem sa titulom velikih kneževa. Toljenovi potomci u XIV i XV veku vladali su Popovim Poljem u dubrovačkom zaleđu, sa titulama župana i kneževa. Oni su poznatiji pod imenom Nikolići po Toljenovom unuku županu Nikoli. Bili su pod vrhovnom vlašću bosanskih kraljeva i hercegovačkih gospodara Kosača. Istoriju Nikolića možemo pratiti sve do 1453. godine kada nestaju sa istorijske pozornice. [/su_note]

[su_note]Jevanđelistar

Jevanđelje (Evangelion) ili Četvorojevanđelje (Tetraevangelion) je knjiga koja sadrži sva četiri kanonska Jevanđelja. Izborno (aprakosno) Jevanđelje – Aprakos ili Jevanđelistar sastavljeno je iz jevanđeljskih tekstova podeljenih na začala (perikope) poređanih po godišnjem bogoslužbenom ciklusu. Postoje skraćeni i puni Aprakosi poput Miroslavljevog jevanđelja, koji sadrže sve perikope. Iz Jevanđelja čitaju samo viši klirici – episkopi, prezviteri i đakoni. Jevanđelje simboliše samog Isusa Hrista, pa je stoga bogato ukrašeno. Stoji na oltaru (na časnoj trpezi) i nosi se na malom vhodu na liturgiji. [/su_note]

[su_note]Pisar

Izgleda da je u toku rada na Miroslavljevom jevanđelju Grigorije dijak bio u nemilosti kneza Miroslava, o čemu svedoči njihova sačuvana prepiska. Sa druge strane, Miroslavljev „potpis“ na tzv. latinskoj povelji u Dubrovniku 17. juna 1190. godine (krst između čijih krakova piše KRST KNEZA MIROSLAVA) ispisan je slovima za koje prof. Ljubomir Stojanović kaže da „toliko liče na slova Miroslavljeva jevanđelja da nije nemoguće da su od iste ruke“. [/su_note]

Slični članci