Majski prevrat (1903)

Zgrada Konaka (desno) gde je izvršeno ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović 29. maja 1903.

Majski prevrat je bio državni prevrat u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime se prekinula loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku.

Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je organizacija „Crna ruka“ na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti taj dan je 35 godina ranije ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku.

Pozadina

Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe sa Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 12 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa spoljnim svetom zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana.

Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine.

Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine.

Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar inostranih poslova grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru.

Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je kralj novim državnim udarom vratio stari Ustav iz 1901. godine. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju.

Zavera

Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, koga je ona htela napraviti prestolonaslednikom. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebali biti ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu ni jednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva.

Međutim saznalo se da kandidatura Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i, oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru.

Ubistva

Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu. U 00:45, kapetan Dragutin Dimitrijević komandovao je polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu 12. puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz 11. puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković, potonji jugoslovenski premijer, je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Traženje kraljevskog para je bezuspešno trajalo blizu dva sata. Za to vreme poginuli su kapetan Jovan Miljković, kraljev ordonans i pukovnik Mihajlo Naumović, ađutant, koji je bio upućen u zaveru. Vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, ali u krevetu nije bilo nikog. Na toaletnom stočiću su pronašli Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na 80. strani. Apis je zapazio kako neko beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao je za njim, ali ga je dole sačekao jedan gardista i teško ga ranio sa tri metka u grudi.

Nervozni zbog neuspele potrage, skorim svitanjem i nestankom poručnika Dimitrijevića, koji je ranjen ležao u suterenu Dvora, zaverenici su smatrali da je zavera propala. Zato su naredili prvom kraljevom ađutantu, generalu Lazi Petroviću, koji je zarobljen čim su zaverenici ušli u dvor, da im u roku od deset minuta kaže gde su kralj i kraljica, inače će biti ubijen. On je mirno čekao da istekne taj rok. Dalji tok događaja je sporan.

Prema jednoj verziji, oficiri su ponovo naišli u kraljevsku spavaću sobu i konjički poručnik Velimir Vemić opazio je u zidu jedno udubljenje kao za ključ od tajnih vrata. Kralj i kraljica bili su tu sakriveni. Tek pošto su se, na poziv da izađu, oni pojavili, artiljerijski kapetan Mihajlo Ristić Uča (poznat u četničkoj akciji pod imenom Đervinac) je ispalio na njih sve metke iz svoga revolvera, za njim Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Kralj je pao mrtav još od prvog metka. Odmah zatim ubijen je i general Laza Petrović. Tela kralja i kraljice su bačena preko prozora.

Prema drugoj verziji, koja je delimično prihvaćena i u scenariju za seriju „Kraj Dinastije Obrenović“, kralj i kraljica su se krili iza ogledala u kraljevskoj spavaćoj sobi. Ta mala prostorija je služila za kraljičinu garderobu, a ormari su zatvorili rupu u podu, koja je bila ulaz u tajni prolaz (koji je navodno vodio do ruskog poslanstva). Kralj je na poziv oficira da izađu tražio da zaverenici potvrde zakletvu. Prema jednoj verziji oni to i jesu učinili, a prema drugoj, zapretili su bombama ukoliko Obrenovići ne otvore. Kako god da je bilo, nakon otvaranja tajnih vrata, rasplet je bio krvav, a izvesno je i da su svi oficiri u dvoru i dvorištu dvora svojim sabljama probadali tela. Naravno, mitologija se postarala da gradom počnu da kolaju glasine kako je kralj čak i tolika ranjavanja preživeo, te da je tek umro u mrtvačnici, iako je prema nalazu patologa bio mrtav već posle prvog metka, koji ga je pogodio u srce.

Iste noći ubijena su kraljičina braća Nikodije i Nikola Ljunjevice od vojnika, kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić; predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni general Milovan Pavlović ubijeni su kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebao biti ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922.

Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.

Posledice

U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, budući vojvoda Živojin Mišić je 1904. penzionisan.

Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin.

Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira.

Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića.

Slični članci