Sarajevski atentat

U borbi naši mladi ljudi išli su potpuno za primerima ljudi Italije u njenoj borbi za narodno oslobođenje i ujedinjenje, o kojima su čitali i slušali. Macini i njegova „Mlada Italija“ postaju ideal naše omladine. Njegovi spisi prevode se, čitaju i objašnjavaju i javno i na privatnim skupovima. „Naša najomiljenija literatura bili su ruski revolucionarni pisci i apostoli talijanskog risorđimenta“, piše jedan omladinac toga vremena. I u Italiji su pripremani razni atentati, stvarala se tajna društva, organizovali se zaverenici. Atentatoru na Franca Josifa, Oberdanku, koji je 1882. god. kažnjen smrću, podignut je 1912. spomenik u Veneciji i pravljen mu je čitav kult. Po njemu su nazvane ulice i spevana mu je čak i himna. Kad je Mario Sterle objavio jedan spis veličajući Oberdanka, pa ga sud u Beču aprila 1913. osudio na pet godina, priređene su po svoj Italiji bučne demonstracije protiv Austrije. U Rimu je zbog toga morao biti zatvoren univerzitet, a u parlamentu je jedan poslanik uvredio samog austriskog cara.

Tim talijanskim primerima pridružili su se i ruski. Svi mladi đaci u Bosni čitali su tada ruske revolucionarne pisce i oduševljavali se njihovim požrtvovanjem. Jedan od njih je pisao, da im je Rahmetov iz romana Černiševskog Šta da se radi? „postao primer za ugled“. List Zvono pokrenut u Sarajevu 1913. uzeo je svoje ime po Hercenovu Kolokolu; Gaćinovićev „Krik očajnika“ isto tako. U Stepnjakovoj knjizi Podzemna Rusija „veliča se individualistička akcija, mučeništvo, karakter, i prolazi cela galerija primera za ugled. U pripovetkama Gorkoga i Andrejeva to isto… Tamo su i motivi o sejanju „crvenih zrna slobode“, i o apostolima osobođenja čovečanstva. U Lozani je Gaćinović došao u vezu s poznatim ruskim revolucionarom Lavom Trockim i pisao mu je: „Mi poznajemo istoriju vaših ideja i volemo je, u mnogom je na novo izvodimo nad sobom. Černiševskog, Hercena, Lavrova i Bakunina mi ubrajamo među naše najbliže učitelje“. „Stojeći pod neposrednim uticajem ruske socialno-revolucionarne literature“, piše tadašnji omladinac, B. Jevtić, „prirodno je da je orijentacija „Mlade Bosne“ išla, sledeći cilj narodnog oslobođenja, kolosekom ruske revolucionarne misli, više nego putem koji su davali primeri iz talijanske i nemačke istorije oslobođenja… „Mlada Bosna“ je dolazila posle Marksa i Engelsa, posle ruske revolucije iz 1906; neki njeni članovi su prošli školu Masarikovog socijalizma, mnogi su videli krvave radničke nemire u Sarajevu, 1906.“

Najposle, atmosferu za preka razračunavanja putem atentata stvarali su i drugi krugovi. U mađarskom parlamentu, 1912., izvršio je atentat na grofa Tisu čak narodni poslanik Julije Kovač, a 11. februara 1913. izveli su svoj atentat s bombom rumunski nacionalisti u Debrecinu. Nekoliko meseci potom, pokušao je Stevan Dojčić u Zagrebu atentat na komesara Skerleca, a u maju 1914. pokušao je da ubije tog istog gospodina Jakov Šefer u zagrebačkom pozorištu. Od tada se među mladim ljudima govorilo na sve strane, skoro javno. Verovalo se, da će oni biti ne samo opomena, nego i poticaj za neposrednu promenu kursa. Atentati treba da ožive duh borbenosti u samom narodu, a da budu strah vlastodršcu. U diskusijama i uzajamnim podjarivanjima stvar se razbuktavala dalje. Tražilo se, da se pogode glavne ličnosti režima, banovi, namesnici, ministri. U takvom raspoloženju pala je u martu vest, da u Bosnu dolazi Franc Ferdinand, naslednik prestola i vrhovni šef vojske.

Franc Ferdinand nije imao dobar glas. Bio je klerikalno nastrojen i vrlo uzak; lično je bio nepoverljiv i veoma naprasit. Važio je, naročito u vojnim i klerikalnim krugovima kao budući stvaralac Velike Austrije, koja će ukrotiti Mađare i „utući rogove“ Srbima. Za nj se tvrdilo, da sprema reorganizaciju Carevine na trialističkoj bazi. Pored Austrije i Ugarske treća jedinica imala bi biti jugoslovenska oblast, sa slovenačkim zemljama, Hrvatskom, Slavonijom, Dalmacijom, Bosnom i Hercegovinom. Danas se zna, da su to kod njega bile samo trenutne kombinacije, koje se ne bi dale ostvariti bez teškog građanskog rata. Jer protiv njih su bili ne samo Mađari nego i austriski Nemci, koji su grčevito čuvali prevlast u austriskim zemljama. Za Franca Ferdinanda se, dalje, znalo da nije mario Srbe i da se u poslednje vreme, u ovim raznim krizama, pokazivao kao njihov neprijatelj. Vojnička stranka pozivala se na nj i nalazila je u njemu jak oslonac. To je bilo dovoljno, da mladi ljudi izaberu kao svoju metu baš njega. U njemu su hteli pogoditi ceo režim Austrije. U toliko pre, što je prestolonaslednik dolazio baš u Bosnu, da tu, na bosanskom području, rukovodi manevrima, koji su imali nesumnjiv antisrpski karakter. Odluka je posle pojačana još više, kad se čulo za rešenje, da se on kroz Sarajevo proveze triumfalno i demonstrativno licem na Vidov-dan.

Odluku da izvrše atentat na Franca Ferdinanda donelo je nekoliko omladinaca iz Bosne i Hercegovine, koji su se, kao đaci i radnici, nalazili u Beogradu. Njihova odluka bila je, po opštem uveravanju iz njihovih krugova, spontana. Samo su za oružje ušli u vezu sa dva-tri lica iz Crne Gore. Danas se zna, da ni u samom vođstvu Crne Ruke nije bilo sve poznato šta se sprema i da su Apis i Voja Tankosić radili na svoju ruku. Odgovornoj vladi, s kojom su bili u neprijateljstvu, nisu dali apsolutno nikakvo obaveštenje; čak su, pomažući mladim ljudima da se prebace preko granice, naročito pazili da oni ne bi došli u kakvu bilo vezu s organima vlade. Znali su dobro, da bi vlada bila odlučno protiv toga, svesna mogućih opasnosti, i željna da zemlji, posle dva teška rata, sačuva mir. I sam Apis predomislio se docnije i poručivao je u Bosnu svojim mladim prijateljima da odustanu od atentata, ali se oni više nisu dali odvratiti.

U Tuzli i Sarajevu omladinci zaverenici Gavrilo Princip i Trifko Grabež gimnazisti i tipografski radnik Nedeljko Čabrinović uveli su u svoj krug nekoliko svojih drugova, a posvetili su u stvar i nekoliko nacionalnih radnika, koji su im imali izvršiti izvesne usluge. Tajna je čuvana dosta brižljivo, ali se ipak ponešto naslućivalo. Već u maju govorili su neki proterani đaci iz Hrvatske o mogućnosti atentata i o tom su u Beč stizali izveštaji policiskih vlasti. I srpski poslanik u Beču, Jovan Jovanović, pričao je, da je na diskretan način skrenuo pažnju na opasnost ministru za Bosnu i Hercegovinu L. Bilinskom, ne znajući inače da kaže išta konkretnije. Policija u Sarajevu upozoravala je oficirske krugove na opasnosti, ali su ovi samouvereno odbijali sve primedbe. Oni su organizaciju prestolonaslednikova puta uzeli u svoje ruke.

Atentat je izvršen licem na Vidov-dan, pred podne. Prvi atentat, koji je izveo Čabrinović, nije uspeo. Kad se prestolonaslednik vraćao iz gradske većnice i pošao da otvori novi muzej izvršio je drugi atentat Gavrilo Princip. Njegovi meci, ispaljeni iz neposredne blizine, smrtno su ranili nadvojvodu i njegovu ženu, koja je bila slučajno pogođena.

Sa austriske strane prikazivala se srpska opasnost za njeno područje kao neposredna. Srbija tek što nije potpalila njene jugoslovenske oblasti i izazvala revoluciju. Međutim, srpska vlada je u ovo vreme najmanje mislila na to. Danas se pouzdano zna i iz srpske i iz ruske diplomatske prepiske, da se Srbija, samo zbog Austro-Ugarske, ustručavala da izvrši finansisko i diplomatsko ujedinjenje s Crnom Gorom, koje je ponudio sam Kralj Nikola, 2. marta 1914., u ličnom pismu Kralju Petru i da se, isto tako, ustručavala da u Crnu Goru pošalje svoje vojničke instruktore. Kad se ona ustezala zbog austriske opasnosti da izvrši to što joj se nudi pod veoma povoljnim uslovima, zar bi ta ista Srbija, u to isto vreme, išla za tim da izaziva Austriju na drugom pitanju koje je za ovu bilo još osetljivije? U jednom izveštaju ruskog poslanika iz Beograda, N. Hartviga od 7. aprila 1914. imamo i neposredne potvrde za to: „Pašić drži u daljem kao poželjno, da se sad ostave po strani sve brige „o još neoslobođenoj srpskoj braći i celom Jugoslovenstvu“ i da se misli na mere, koje bi stvarno mogle učvrstiti veze naroda iste krvi“ između Srbije i Crne Gore.

Bečki krugovi rešili su se od prvog dana da iskoriste ovaj atentat za svoje stare planove. Trebalo je Srbiju optužiti kao vinovnika za taj slučaj, koji se osuđivao i načelno kao sredstvo političke borbe i posebno kao ubistvo čoveka, koji je mislio preurediti Dunavsku Monarhiju i rešiti jugoslovensko pitanje. Prvom optužbom mislilo se delovati naročito u monarhiskim državama, a posebno u Rusiji; a drugim se htelo kod ostalih Jugoslovena raspaliti mržnja protiv Srba. Oboje je bilo u vezi s namerom da se Srbiji objavi rat i da se, sad bar, unište plodovi njezinih pobeda. Sem toga, u Beču se jasno videlo, da se od njega odbija i Rumunija, koja je, nezadovoljna stanjem svojih sunarodnika u Ugarskoj, počela da se približuje Rusiji. Na Rumune su delovali uspesi Srbije i Grčke i u njoj se osećalo jačanje nacionalnih struja, koje su bile sve raspoložene antiaustriski. Sukob između Bugarske, koju je bečka vlada otvoreno pomagala, i Srbije približilo je Srbe i Rumune. Opasnost da se Srbi i Rumuni sa Grčkom i Crnom Gorom nađu možda na jednoj liniji pod vođstvom Rusije zabrinjavala je bečku vladu u veliko i car Franc Josif spremao je, još pre atentata, jedno lično pismo za cara Vilhelma. Tim pismom on je hteo da odvrati Nemce od dotadanje politike i da pridobije cara za austrisko gledište. Atentat je doista promenio raspoloženja u Berlinu i car Vilhelm je bio čvrsto rešio, da ovog puta pomogne energično svog saveznika. Kad je u Beču bila osigurana saradnja Nemačke rešilo se bez kolebanja, da se Srbiji postavi ultimatum, koji bi unapred bio udešen kao neprihvatljiv, i da joj se objavi rat. Ta je odluka donesena pre završene istrage u Beogradu i bez obzira na to, što krivica zvanične Srbije nije mogla biti utvrđena. S predajom ultimatuma otezalo se samo dok prođe poseta pretsednika Francuske Republike ruskom caru u Petrogradu, i to samo s toga da se ne bi državnici te dve velike sile neposredno dogovorili o svom držanju prema sudbini Srbije.

Ultimatum je predan 10. jula. Rusija, Engleska, Francuska i Italija preduzimale su mnoge korake da se rat predupredi. Naročito je bila aktivna Rusija, koja je odmah izjavila, da joj sudbina Srbije ne može biti ravnodušna. Iako je bilo jasno, da napad na Srbiju može izazvati svetski stav Austrija nije htela odustati od svoje namere. Sva posredovanja ostala su uzaludna. nije pomoglo ni to, što je Srbija primila ultimatum, a za jednu spornu tačnu ponudila da se raspravi u Hagu, pred nepristrasnim međunarodnim forumom. Izmislivši vest, da su Srbi otvorili vatru na austro-ugarsku vojsku kod Kovina austro-ugarski ministar Inostranih Dela, grof Berhtold, uzeo je to kao povod za rat i objavio ga je 15. (28.) jula 1914. Neposredno iza toga objavila je Nemačka rat Rusiji motivišući ga opštom mobilizacijom ruske vojske, a odmah potom objavila ga je i Francuskoj kao saveznici Rusije. Da bi postigla brže uspehe nemačka vojska je povredila neutralnost Belgije i pošla je preko njezinog područja na severnu Francusku. Potvrda belgiske neutralnosti uvela je u rat Veliku Britaniju. Crna Gora stala je odmah na stranu bratske Srbije. Tako se još tokom jula meseca zapalilo više od dve trećine Evrope. Evropski rat počeo je u svoj svojoj žestini.

Spomenik "Vidovdanskim herojima" učesnicima u Sarajevskom atentatu
Spomenik „Vidovdanskim herojima“ učesnicima u Sarajevskom atentatu

Slični članci