Misteriozna moć izgubljene kulture Čačapoja

U prekolumbovskoj Americi, Inke su imale najveće carstvo i cvetajuću civilizaciju. Oni su svoje carstvo nazivali Tavantinsuju, što znači „Četiri ujedinjene provincije“ i obožavali su boga Sunca, Intija.

Veruje se da je njihov vladar bio Sapa Inka (što znači „dete Sunca“).

Inke su dominirale nad mnogim narodima u regionu, bilo da su to učinile osvajanjem ili mirnim pripajanjem, i nametale su svoj suverenitet drugim religijskim kultovima, uključujući tako veći deo zapadne Južne Amerike u svoje carstvo.

Međutim, neki su se opirali Inkama mnogo više nego ostali, a neki su čak uspeli i da ih zastraše. Takvo je bilo pleme Čačapoja, koje su još nazivali i Ratnici oblaka. Oni su uspeli da se odupru asimilaciji s Inkama duži vremenski period uz pomoć šamanskih čarobnjaka i živih mumija.

Ratnici oblaka u Peruu

Drevni izvori opisuju Čačapoje, Ratnike oblaka Perua, kao pojedince sa svetlijom kožom od ostalih naroda u regionu, poput Inka. Oni su odudarali po fizičkom izgledu, ali i po jedinstvenoj kulturi koju su ostavili iza sebe.

Ratnici oblaka su bili lovci na glave i čuvali su glave svojih neprijatelja kao trofeje. Termin „sarkofag“ se prvi put pojavio u Grčkoj, gde je označavao „mesojeda“. Međutim, Čačapoje ne samo da su zakopavali svoje mrtve u sarkofazima, već i u zidovima svojih građevina.

Na litici u Karadžiji u Peruu, severoistočno od grada Čačapoja, mogu se videti brojne figure sa ljudskim licima iz daljine. Interesantno je što su te statue ujedno i sarkofazi u kojima se nalaze mumificirana tela.

Mrtvi među živima

U ovoj civilizaciji se duša i telo nisu posmatrali odvojeno, a biti mrtav je zapravo značilo da se život nastavlja u svetu mrtvih. Oni su zato pravili kuće za mrtve u koje su smeštali mumije upokojenih.

Njihovih čarobnjaka su se plašili svi u Mezoamerici, pošto se verovalo da su mogli da se pretvore u bilo koju divlju životinju i da bace užasnu kletvu na mumije upokojenih.

Inke su se plašile mumija Čačapoja, posmatrajući ih kao žive mrtvace koji bi mogli da ubiju sve one dovoljno arogantne ili glupe da ih uznemire.

Najbolji primer svetog predela Čačapoja se može videti u Kuelapu, gde su mrtvi sahranjivani u zidovima građevina. Na desetine ljudi je zakopano tamo pošto su Ratnici oblaka više voleli da zakopavaju svoje mrtve na visokim liticama.

Smatralo se da je zenit naročito važan, pogotovo za ceremonije, tako da su sve građevine napravljene tako da Sunce izlazi s jedne strane, a zalazi nasuprot tog mesta sa druge strane.

Šamani plemena Čačapoja su znali tačne datume kada će Sunce da izađe ili zađe, te su baš tada sprovodili svoje svete rituale, festivale i proslave. Sunce je moralo biti u zenitu kada bi se slavila zajednica duša živih i duša mrtvih.

Žrtvovanje i otpor

U hramu su se takođe vršila ritualna žrtvovanja. Arheolozi su u Kuelapu pronašli kosti brojnih životinja koje su ritualno žrtvovane u centralnoj odaji hrama, kao i ostatke tela ljudi koji su tamo ubijeni.

Inke su na kraju odlučile da se suoče sa plemenom Čačapoja. Ratnici oblaka su bili poraženi.

Međutim, Inke su se i dalje plašile njihovih svetih grobnica jer su verovali da duše Ratnika oblaka i dalje lutaju regionom i da žive u svojim mumificiranim telima.

(Webtribune)

Slični članci