Kakav je bio položaj žena u Vizantiji?

Verovali ili ne, ovo teokratsko društvo bilo je, na neki način, modernije nego demokratska i republička društva Grčke i Rima.

Vizantijsko carstvo bilo je, u neku ruku, naslednik velikih imperija – Rima i Grčke, ali se uglavnom ne smatra modernim društvom.

Iako su mnogi grčki gradovi imali demokratsko uređenje, vlast su činili građani – muškarci koji su imali više od 21 godine. Žene nisu imale nikakvu ulogu u političkim procesima. Vlada Rimske republike je imala svoje konzule i senatore, koji su takođe bili muškarci. To pravilo se ustalilo ne samo u Evropi već i u Americi, da bi se tek početkom XVIII veka napravili prvi koraci ka uspostavljanju prava žena, kada je 1718. u Švedskoj ženama koje su redovno plaćale namete dopušteno da glasaju.

Isključivanje žena iz politike se ogleda u pravu. U Rimskoj republici, muškarac, koji je bio glava porodice i nosio titulu pater familias, imao je apsolutnu moć nad ženom i decom. Sredinom XVIII veka, muškarci britanskih kolonija u Severnoj Americi su se venčavali sa ženama koje nisu mogle pravno da postoje u društvu bez svojih muževa. Ovaj koncept se nazivao femme couverte. Imovina koju bi žena donela sa sobom postala bi muževljeva i, ukoliko bi postojao sudski spor oko te imovine, žena ne bi mogla da ga rešava bez supruga. Žene nisu imale pravo da dođu u sud, sklapaju ugovore, tužbe ili dobiju bilo kakvu pravnu pomoć. Ovakav pristup ženskom rodu se zadržao i posle deklaracije američke nezavisnosti, a prava žena su počela da nastaju u Misisipiju 1839. godine, dok je pedesetak godina kasnije sličan zakon donet Engleskoj i Velsu.

Situacija u Vizantijskom društvu nije bila ništa drugačija. Ne samo da su izuzete iz zakona, pa žena nije mogla da bude sudija ili bankar, nego im je bio zabranjen i položaj svedoka. Racionalno objašnjenje je počivalo u religijskom ubeđenju da je žena mentalno slabija od muškarca – kako je Eva prva prekršila Božju zapovest, verovalo se da su svi njeni potomci osuđeni na sličnu slabost. Ipak, zanimljivo je da su vizantijske žene uživale neka prava koja se kasnije nisu uspostavila u Evropi i Americi sve do 19. veka. One su mogle da prave ugovore i ostavljaju testamente, čak i ako su udate, a mirazi su ostajali u njihovom vlasništvu, odvojeni od muževljeve imovine. Ukoliko ostanu udovice, one bi preuzimale muževljevo vlasnitvo i postajale glava kuće i legalni staratelji maloletne dece.

Ova politička dimenzija je primenjivana i na vladarsku porodicu. Ukoliko bi car umro, ostavivši maloletnog naslednika, carica bi bila glava porodice i staratelj deteta. Zabeleženi su čak i brojni slučajevi kada bi se carica našla na čelu državnog saveta. Vršila bi tu dužnost dok joj jedan od sinova ne bude dovoljno star kako bi sam vladao. Ipak, zabeležen je i jedan primer kada je carica Irena, naviknuta na tu ulogu, nastavila da koristi svoju moć i vlada državom od 797. do 802. godine.

Tako je ovo teokratsko društvo, na neki način, bilo modernije nego demokratska i republička društva Rima i Grčke.

(nationalgeographic)

Slični članci