Znate li koja je najveća tajna carstva Inka?

U 15. i 16. veku carstvo Inka bilo je najveće na prostorima južne Amerike. Saznajte šta ih je to razlikovalo od svih ostalih naprednih civilizacija u istoriji.

Sa cenrtom u današnjem Peruu, carstvo Inka se protezalo preko vrhova Anda do obale i uključivalo je delove današnje Kolumbije, Čilea, Bolivije, Ekvadora i Argentine. Carstvo je bilo povezano mrežom puteva čija kompleksnost je mogla da konkurše onima u Starom svetu. Imali su mnogo hrane, tekstila, zlata i lišća koke, bili su majstori gradnje Novog sveta. Uprkos svemu tome nikada nisu imali novac. Osim toga, nisu imali ni jednu jedinu pijacu.

Carstvo Inka verovatno je jedina napredna civilizacija u istoriji koja na nijednom delu svoje teritorije nikad nije imala trgovački stalež ni bilo kakvu trgovinu. Kako im je to uspelo?

Mnogi aspekti života Inka su ostali tajna, delom i zbog toga što izveštaji o životu tog naroda dolaze od Španaca koji su ih na kraju i istrijebili raznim evropskim bolestima. Prvo su im preneli boginje koje su po nekim procenama ubile i do 90 posto populacije Inka, a zatim su ih dokrajčili tifusom, sifilisom, gripom, difterijom, rubeolom i ponovno boginjama. Naše znanje o tim događajima i razumijevanje kulture Inka dolazi od nekoliko posmatrača, većinom španskih misionara i istoričara Blasa Valere, koji je rođen u Peruu dve decenije nakon pada carstva Inka.

Bogatstvo i bez novca

Beleške misionara i Valere opisuju Inke kao majstore gradnje i planskog raspolaganja zemljom, sposobne za sofisticiranu planinsku poljoprivredu. Gradove su podizali od velikih kamenih blokova koji su bili tako precizno isklesani da su međusobno prijanjali bez ikakvog veziva. Njihovo društvo je bilo toliko bogato da su sebi mogli da priušte da stotine ljudi specijalizovanih za planiranje poljoprivrede ‘osmisli’ kako će da iskoriste novoosvojena područja. Gradili su takozvane terasaste farme na obroncima planina i na njima su sadili od krompira i kukuruza do kikirikija i tikvica. Gde će se šta saditi pažljivo je birano prema prosečnim temperaturama i nadmorskoj visini. Takođe su sadili i drveće kako bi tanki gornji sloj tla ostao u dobrom stanju.

Njihovi arhitekti su bili jednako talentovani kao i poljoprivrednici. Dizajnirali su i izgradili enormne piramide, koje su navodnjavali sofisticirani vodovodi poput onog pronađenog u Tiponu i spajali sisteme popločanih puteva, izgradili su enormno velike hramove poput Pačakamaka kao i grad Maču Pikču koji nije bio grad u klasičnom smislu reči. Najverovatnije je izgrađen kao carski posed i religijsko utočište. Nisu imali pismo pa su graditelji matematički sve tačno izračunavali uz pomoć sistema čvorova na kanapima. I uprkos svoj toj produktivnosti Inke su uspjele da se odupru uvođenju novca i trgovina.

Tajna njihovog velikog bogatstva je možda u njihovom neobičnom ‘poreznom sistemu’. Naime, radnici i poljoprivrednici su proizvodili deo robe za sebe, a dio za cara i plemstvo. Vlasti su pak, oni bili siguran izvor radne snage za radove bilo kakve vrste, ali i ostale kraljevske poduhvate. Država je sakupljala svu proizvedenu robu – hranu, vunu, tekstil, itd. i spremala je u skladišta. Svaki grad je imao najmanje dva skladišta – jedno za vladara i jedno za građane. Dakle, produkcija, distribucija i upotreba svih dobara bila je kontrolisana od strane vlasti. Svaki građanin je pak, od države zauzvrat dobio sve što mu je bilo potrebno za život – hranu, alat, neobrađene materijale i odeću i nisu imali potrebu da ništa kupuju. Kako nije bilo trgovina, nije bilo ni potrebe za uvođenjem neke valute ili novca. Ipak, Inke ponekad jesu i trgovale. Ali, nikada među sobom već samo sa drugim narodima. Menjali su svoja dobra jedino za ona koja nisu mogli da proizvedu sami.

Slični članci