Српско буре

Оболевање од заразних болести током ванредних стања и масовно умирање од њих још током Кримског (1853–1856), Бурског (1880–1902) и Руско–јапанског рата (1906) изазвало је да се у војну медицину на ратиштима уведу и „хигијенске, опште мере.“

Српско буре
Нажалост инфективне болести епидемијског карактера јављале су се и на крвавим ратиштима Првог светског рата. Истовремено са изузетним ратним напорима Србије и првим савезничким победама појавила се и епидемија пегавог тифуса која је однела 150 000 живота у ратној 1914/15. Британски доктор, у чину пуковника, један од многих Шкотланђана који су Светски рат служили у Србији, Вилијам Хантер ( William Hunter ) изумео је заједно са својим колегама у Крагујевцу импровизовану направу за стерилизацију, дезинфекцију и дезинсекцију одеће познатију као српско буре (serbian barrel) којe је у великој мери допринелo борби против епидемије.

Анахрона организација војног и цивилног санитета у Србији крајем 1914, године са премало лекара неуких у области епидемиологије били су базичан разлог за настанак и ширење епидемије. Недостатак медицинског кадра и простора, опреме и средстава за лечење, административни пропусти, нехигијена војника на свим фронтовима и велики број незбринутих лешева довео је до тога да Србију светски медији зову „Земља смрти.“ То су биле године немоћи медицине када су лекари бивали ослобађани дужности. Према подацима доктора Димитрија Антића, начелника Прве резервне војне болнице у Крагујевцу, највећи број оболелих од пегавог тифуса примљен током једног дана је 120, а умрлих 19. Извесни доктор Кујунџић је 1913. године у листу „Здравље“ објавио два своја рада о пегавом тифусу и упозорио на ту болест као могућу претњу српској експанзији у Албанији и Македонији.

Тек пред Први светски рат српска медицина је добила из иностранства подробнији опис клиничке слике, епидемиологије пегавца и начин његовог сузбијања. Доктор В. Станојевић, лекар пољске болнице Комбиноване дивизије и управник Моравске војне болнице код „Ћеле куле“ у Нишу почетком епидемије даје детаљни опис хигијенско-епидемиолошких прилика у Србији и указује на потребне напоре у њеном побољшавању забрањујући мешање наших војника са заробљеним Аустријанцима који су много допринели појави ове болести на ратишту остављајући своје рањенике у српским болницама при повлачењу. У помоћ савезничкој Србији притекла је Велика Британија пославши мисију од 100 лекара да заустави епидемију, међу којима је био и пуковник Вилијам Хантер.

Постављен је као вођа мисије од 25 доктора 11. фебруара 1915. и када је пристигао у Крагујевац било му је речено само „Тифус“ и требало му је времена да детаљно изучи и утврди да је у питању пегави тифус ( Typhus exanthematicus ). Упознавши се са епидемиолошком ситуацијом у војсци, болницама и народу, доктор Хантер је инсистирао да се моментално промени тактика у борби против рекуренса и пегавца. Он ће 8. марта 1915. послати упозорење српској влади „Мере које треба да присвоји влада, управа градова и болница да би спречили ширење пегавца и рекуренса“ које је садржало девет тачака. Убрзо је у Крагујевцу формирана јавна дезинфекциона станица, варош је била облепљена плакатима упозорења, а влада је, применивши тачке др Хантера, помагала све болнице у земљи скупим дезинфицијенсима и уређајима за дезинфекцију.

Две ствари су биле пресудне у сузбијању тифуса, а то су забрана посете цивила болесној родбини и изум доктора Хантера и његових лекара који је личио на казан за ракију. Било је то српско буре, средство за дезинфекцију (депедикулацију) које је предложио мајор др Стамерс на основу знања из литературе и сопствених искустава у депедикулацији воденом паром током Бурског рата. Изум је био једноставан, јефтин, веома ефикасан и могао се израдити у сваком селу и забити које се мучило са тифусом. Никола Пашић је био одушевљен таквом направом и наредио је да се одмах направи 100 комада и са упутством пошаљу као модел у свако градско насеље. Убрзо је постојало једно српско буре на сваких 250 војника заједно са импровизованим купатилом. Изум је радио на принципу „Коховог лонца“ где се вода загревала на 100 степени целзијуса и слободна водена пара је струјала кроз одећу сложену у бурету. Састоји се од металног казана на постољу испод кога је огњиште, затим се на казан ставља дрвено буре са рупама на дну кроз које пролази пара. У буре се одозго стави одећа која се тако пари и чисти од вашки и њихових јаја. Две недеље после 16. марта 1915. године, када је започета употреба српског бурета, резултати су били изврсни и број оболелих је био редукован на половину. После месец дана број дневно оболелих је износио 230 људи, да би половином маја тај број спао на просечних 115. Наравно, свему томе је допринело и девет тачака др Хантера и увођење „Дезинфекционог воза“  који су били сачињени од купалишта и који су вршили чишћење постељине, медицинских инструмената и вршење вакцинације. Сматрајући те возове као „реку инфекције“ др Хантер предлаже да се привремено забрани железнички саобраћај, осим за војску, и формирање извесне врсте карантина и дезинфекционих станица, које ће служити за прекид инфекције у контакту цивила и војске. По оцени Хантера, епидемија пегавца у Србији 1914–15. била је „најнаглија епидемија у настанку, најбржа у пропагацији, највећа у интензитету а најбрже заустављена од свих епидемија у историји“. Једина сачувана аутентичана документација о успеху сузбијању тифуса су црквене књиге умрлих  које наводе да је умирање сведено до минимума у априлу 1915, а то је било баш две недеље по почетку коришћења српског бурета, које је оцењено као кључна ствар у преокрету у борби против болести.

И много година касније изум британске санитетске војне мисије на челу са доктором пуковником Вилијамом Хантером наставио је да се употребљава на светским ратиштима. По завршетку рата био је одликован орденом Св. Саве и још 17 различитих медаља и признања. У Народноослободилачкој борби народа Југославије 1941 – 1945 српско буре је преименовано у „партизанско буре“ ради уједначеног имена и било је употребљивано од почетка рата у Хигијенско-мобилним јединицама. Ова проста направа се и даље користи у герилским јединицама на терену.

Извор: Сербум

Slični članci