Stručnjaci su izveli pionirski zahvat na lobanjama kako bi konačno razumeli kako su lekari izvodili operacije pre više od 2.300 godina.
Neurolozi su se tokom prošle godine uključili u rad antropologa i arheologa nakon otkrića rupa u lobanjama na trima drevnim lokacijama na Altajskim planinama. Dokazi su ukazivali da su u pitanju primeri trepanacije – najstarije forme neurohirurgije – uz mogućnost da su rani nomadi naučili veštu tehniku iz medicinskih centara drevnog sveta ili da su je otkrili u isto vreme kada i doktori iz Grčke ili sa Bliskog istoka.
Nakon serija testova sa ciljem rekreiranja drevne hirurgije, naučnici su otkrili više o samom metodu i konačno zaključili kako su rani lekari izvodili svoje operacije. Među otkrićima Instituta za arheologiju i etnografiju sibirskog ogranka Ruske akademije nauka, bila su i ona koja govore da su hirurzi bili veoma vešti u operacijama koje su izvođene primitivnim alatima.
Uz to, jasno je da su se oni pridržavali striktnog Hipokratovog korpusa, koji predstavlja obeležje deklaracije medicinske etike postavljene 5.000 kilometara dalje, u Grčkoj u 500. godini pre naše ere. Istaknuti novosibirski neurohirurg Aleksej Krivošapkin, koji je imao zadatak da pregleda lobanje rekao je: „Iskreno, zapanjen sam. Sada sumnjamo da su u vreme Hipokrata, altajski ljudi mogli da izvedu veoma dobru dijagnozu i vešte trepanacije uz fantastičnu moždanu hirurgiju.“
Lobanje pripadaju dvojici muškaraca i jednoj ženi, a otkrivene su na Altajskim planinama i datiraju od pre 2.300 do 2.500 godina. Prošlogodišnje analize pokazuju da je jedan od muškaraca, starosti između 40 i 45 imao povredu glave i tromb zbog kojih je imao glavobolje, mučnine i probleme sa kretanjem. Pretpostavljeno je da je trepanacija izvedena kako bi se uklonio hematom, uz dokaz zarastanja kosti što ukazuje da je čovek preživeo operaciju i živeo godinama nakon nje.
Drugi čovek nije imao vidljive tragove povreda, već se sumnjalo da je imao urođenu deformaciju lobanje koju su drevni hirurzi želeli da isprave. U oba slučaja, relativno male rupe su napravljene u lobanji, što je omogućavalo hirurzima da pristupe mozgu na mestu gde bi oštećenja na šavovima i membrani bili najminimalnija. Iako su konkretna tehnika i primena možda varirale u odnosu na onu preporučenu u drevnoj Grčkoj, jasno je da se brinulo o pacijentima, a lokacija rupe pokazuje slične etičke standarde.
Kako bi proučili proceduru u potpunosti, tim stručnjaka proveo je celu prošlu godinu proučavajući lobanje i izvodeći seriju testiranja kako bi rekreirali 2.000 godina staru hiruršku operaciju. Ostaci su prvo analizirani pod mikroskopom na Institutu za arheologiju i etnografiju kako bi se otkrili tragovi koji će ukazati na koji način su hirurzi operisali. Nije bilo tragova načina na koji su doktori uklonili kožu, ali sudeći po veoma dobroj očuvanosti površine lobanje uklanjanje je bilo izvedeno sa velikom preciznošću.
Naučnici su otkrili da je trepanacija sprovedena u dve faze. Prva, oštrim alatom za sečenje uklonjen je površinski sloj kosti pažljivo bez perforiranja same lobanje. Potom, kratkim i čestim pokretima rupa je isečena u lobanji. Profesor Krivošapkin je rekao: „Sve tri trepanacije izvedene su struganjem. Tragovi na površini proučenih lobanja ukazuju sekvence aktivnosti hirurga tokom operacija. Jasno se vidi da su drevni hirurzi bili veoma tačni i samouvereni u svoje pokrete, bez tragova nenamernih useka, koji su prilično uobičajeni kada sečete kroz kost“.
Arheolozi još uvek nisu otkrili neki poseban medicinski alat, ali u skoro svim grobovima iz ove epohe – bez obzira na društveni status – pronađeni su bronzani noževi. Pregledom lobanja pokazano je da je samo jedan tip alata korišćen i sumnja se da je takođe u pitanju bronzani nož. Profesor Krivošapkin pokušao je da testira tipično tagarsko sečivo iz tog područja, pozajmljeno iz Muzeja u Minusinsku, na lobanji, ali je otkrio da je nezgodno za hirurgiju.
Replika bronzanog noža iz tog vremena je napravljena korišćenjem savremenih elemenata, a autor je Andrej Borodovski, doktor istorijskih nauka na Institutu. „Izabrao sam mesinganu leguru bakra, aluminijuma i cinka nakon neuspeha sa tagarskim nožem, koji se ispostavio kao previše mek za takvu vrstu operacije. Sečivo se samo uvilo. Naša savremena kopija od mesingane legure bila je uspešnija. Verujem da je važno zapamtiti da je ovde na Altajskim planinama u V veku pre naše ere bio veliki centar za sečenje kostiju. Ljudi su bili veoma vešti u pravljenju različitih predmeta od životinjskih kosti.“
Brodorovski je dodao: „Radeći sa životinjskim kostima, razumeli su glavne principe rada sa takvim materijalom, što im je kasnije pomoglo da izvedu tako komplikovane operacije.“ Konačna faza istraživanja je izvođenje hirurške procedure na savremenoj lobanji. Kopirajući iste tehnike za koje se veruje da su ih altajskih hirurzi koristili, profesoru Krivošapkinu bilo je potrebno 28 minuta da ih izvede. Iako je rekao da je bio potreban veliki napor, rupa na lobanji je odgovarala onim otkrivenim kod drevnih pacijenata.
Poslednje pitanje koje nakon svega ostaje bez odgovora naučnika jeste koji su anestetik ili lek protiv bolova koristili lekari. Neki misle da je to bio kanabis, ali možda nikada nećemo saznati pravi odgovor.
(nationalgeographic)
