Cerska Bitka

Cerska Bitka
Cerska Bitka

U dva Balkanska rata 1912. i 1913. godine mala Srbija imala je pod oružjem oko 400.000 vojnika. Velike pobede u ovim ratovima, oslobođenje srpskih krajeva od viševekovnog turskog ropstva i povratak Kosova i Metohije u sastav Srbije dramatično su iscrpli i državu i narod. Desetine hiljada poginulih, osakaćenih ili umrlih od kolere, dizenterije ili tifusa pokazivale su više nego jasno srpske kuće okićene crnim barjacima. Retko koja kuća je bila bez njih. Državi i narodu bio je neophodan predah.

Teška situacija u Srbiji nakon Balkanskih ratova izuzetno je odgovarala Austrougarskoj. Suočena sa sve većim buntom slovenskih naroda u svojim granicama koji su zahtevali slobodu Austrougarska je na svaki način morala da uništi Srbiju koju su ovi narodi smatrali svetionikom.

U takvoj situaciji atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, 28. juna 1914. godine došao je kao izvanredan, željno očekivan povod kako su govorili predstavnici Monarhije „da se, jednom i zauvek, raskrsti sa tim srpskim revolucionarnim i buntovničkim jezgrom, tom Srbijom!“ Atentat na austrougarskog prestolonaslednika izvela je grupa mladića, Srba, okupljenih oko udruženja „Mlada Bosna“. Kakvo je bilo mišljenje o austrougarskom prestolonasledniku Ferdinandu u Parizu svedoči depeša srpskog poslanika Vesnića predsedniku Vlade Kraljevine Srbije Nikoli Pašiću: „U Parizu preovlađuje uverenje da je iščeznuće Franca Ferdinanda sa evropske pozornice događaj koji se ima smatrati za povoljan po evropski mir.“ Inače, militantni Franc Ferdinand bio je član Vojničke stranke koja je u parlamentu Austrougarske za dve godine 26 puta tražila rat protiv Srbije!

Posle atentata počele su represalije protiv Srba u Bosni i Hercegovini koje su se na nekim mestima pretvorile u pogrome srpskog naroda u kojima su se „naročito istakli“ srpski slovenski sunarodnici Hrvati i Muslimani (današnji Bošnjaci). Samoj Srbiji od strane Austrougarske upućen je ultimatum koji ni jedna slobodna zemlja na svetu nije mogla da prihvati. Kada je pročitao taj dokument britanski ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej rekao je da je „to najstrašniji dokument koji je ikada sačinila diplomatija“. Srbija je učinila sve da izbegne rat, ali je Beč 28. jula 1914. objavio zvanično rat Srbiji i to otvorenim telegramom koji je upućen preko pošte. Ratne operacije započele su 28. jula 1914. godine.

Rusija, odnosno njen car Nikolaj II Romanov, objavio je rat Austrougarskoj odlučan da pomogne Srbiji. Potom je to učinila Nemačka Rusiji. U rat su ušle 33 zemlje! Ukupno, na svim stranama, mobilisano je oko 74 miliona ljudi! Započeo je do tada najkrvaviji rat u istoriji – Prvi svetski rat.

POČETNE RATNE OPERACIJE

Kraljevina Srbija ukupno je mobilisala 11 pešadijskih divizija prvog i drugog poziva, jednu konjičku diviziju i pomoćne trupe trećeg poziva; ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova. Mobilisano je sve što je moglo da brani otadžbinu. Prema odluci Vrhovne komande Austrougarske vojske, na Srbiju je napadala austrougarska Balkanska vojska, mobilisana i pripremljena za „brzi i pobednički rat protiv Srbije, vojničku šetnju do Niša“. Ratni plan za rat protiv Srbije izrađen je još 1906. godine! Ukupna snaga Balkanske vojske iznosila je 250.000 ljudi (samo elitne jedinice prvog poziva!) i 600 topova.

Vojvoda Stepa Stepanović
Vojvoda Stepa Stepanović

U zoru 12. avgusta 1914. godine jedinice Pete armije austrougarske Balkanske vojske prešle su Drinu kod Loznice, a jedinice njene Druge armije Savu kod Sremske Mitrovice i Šapca. Neprijatelj je u zauzetim krajevima sejao pustoš i smrt baš u skladu sa naređenjem komandanta Devetog austrougarskog korpusa: „prema tom narodu (srpskom) svaka humanost je izlišna i štetna! Ko u ovom trenutku bude i najmanje milostiv biće najstrožije kažnjen!“ Neprijateljske jedinice su se u Mačvi ponašale po obrascima ratnog zločina ravnog genocidu. Pljačkali su, silovali, ubijali starce, žene i decu…

Prvi udar na sebe primile su jedinice srpske Treće armije razvučene na frontu od Šapca do Gučeva. Pokret Druge armije (Marš na Drinu) trajao je puna dva dana i dve noći. Uveče, 14. avgusta 1914. general Stepa je dobio naredbu Putnika i Mišića da povrati Šabac po svaku cenu, svim raspoloživim sredstvima. Prva armija je postavljena na levu obalu Kolubare, na prostor Ub-Valjevo. Neprijatelj je te noći uporno i neprekidno napadao i polako potiskivao jedinice srpske Treće armije ka Valjevu. I pored hrabre odbrane, povlačenje je bilo neminovno. Suočena s tim, ujutro 15. avgusta, srpska Vrhovna komanda je izdala naredbe:

Radomir Putnik
Radomir Putnik

– da Treća armija mora i po svaku cenu da zatvori pravac ka Valjevu u dolini Jadra,

– da Druga armija izvrši marš-manevar od Koceljeve ka selu Tekeriš na Ceru; te da svom snagom udari na levi bok neprijatelja koji napada Treću armiju u dolini Jadra.

Time je počela bitka na Ceru.

Ove odluke bile su istorijske odluke Vrhovne komande. Ona je omogućila da se slabije snage, ali vođene superiornim komandovanjem i obuzete pravednim gnevom zbog napada neprijatelja i groznih zločina koje je počinio, na najbolji način suprotstave mnogo jačim zavojevačima. To je omogućilo da se jedinice upotrebe na najbolji mogući način i da se dovedu do pobede. Za donošenje ovih odluka najzaslužniji su Radomir Putnik i Živojin Mišić.

Živojin Mišić
Živojin Mišić

Odstupajući po navedenim naređenjima, general Stepa Stepanović smesta je obrazovao Cersku udarnu grupu, sastavljenu od Moravske i Kombinovane divizije prvog poziva. Konjička i Šumadijska divizija upućene su da ugrožavaju neprijatelja u Šapcu i da čuvaju pozadinu Cerske udarne grupe.

Pod komandom generala Mihaila Rašića, delovi Kombinovane divizije Druge armije su, preko sela Veliki Bošnjak, nastupali razvođem Save i Tamnave. Veći deo njenih snaga kretao se grebenom Cera ka selu Tekeriš. General Stepa je samostalno odlučio da ovlada Cerom, odnosno vrhom Cera zvanim Kosanin grad. To je bila izuzetno važna, ključna komanda generala Stepe. Oko ponoći, imeđu 15. i 16. avgusta 1914. godine, po strašnom pljusku došlo je do iznenadnog susreta u pokretu kod sela Tekeriš između 2. Prekobrojnog puka Kombinovane divizije i jedne kolone 21. austrougarske divizije. Ta austrougarska divizija je takođe nastupala grebenom Cera ka Tekerišu sa ciljem da ovlada pravcem Šabac-Tekeriš-Zavlaka-Krupanj. Kao što se vidi, ratni planovi obe strane su uključivali Cer.

Srpski vojnici bili su mnogo odlučniji, borili su se mnogo bolje, mada je i neprijatelj pokazao veliki borbeni moral. Neki delovi 21. divizije iste noći pobegli su čak u Bosnu, sejući usput strah i paniku. Ta divizija je tek sutra, 16. avgusta, uvedena u borbu koja se ponovo rasplamsala na samom Ceru. General Stepa komandovao je iz prve linije i jutarnji napad neprijatelja rešenog da osveti uništenje svoje 21. divizije bio je zaustavljen, a Druga armija sačuvala je svoj položaj na Ceru. Preostale delove 21. divizije, najvažnije jedinice neprijateljskog Petog korpusa, uništila je srpska Konjička divizija.

Komandant austrougarske Pete armije, general Liberijus fon Frank, pokušavao je grčevito da, pregrupišući sopstvene snage i ubacujući rezerve, povrati borbenu inicijativu i odnese pobedu. Ujutro, 17. avgusta, poslao je svoju Devetu diviziju na Cersku udarnu grupu. Ponovo su se razvile teške borbe sa obostranim gubicima. Situacija se menjala iz časa u čas, dok krajem dana nije počela da prevaže na srpsku stranu.

I sam shvatajući stanje svojih trupa, komandant celokupne Balkanske vojske Oskar fon Poćorek prebacio je još jednu jedinicu, Četvrti korpus, iz Srema u Šabac sa zadatkom da smesta napadne Šumadijsku diviziju, lociranu na Mišaru kod Šapca. Ona je napadnuta ujutro 18. avgusta i bila je prisiljena na povlačenje čime se situacija po Srbe na tom frontu naglo pogoršala. Istog dana izmorene trupe Treće srpske armije došle su u dosta kritičnu fazu na svom delu fronta u dolini Jadra. Samo se krajnjim požrtvovanjem jedinica i svakog pojedinog pripadnika Treće armije i Šumadijske divizije mogla sačuvati inicijativa Srba na Ceru i sačuvati otadžbina. Vrhovna komanda reagovala je i hitno uputila u pomoć Timočku diviziju prvog poziva iz sastava Prve armije da bi ojačala Cersku udarnu grupu.

Došao je 19. avgust, četvrti dan bitke na Ceru. Dan odlučujuće bitke.

Tadašnji austrougarski vojnik Devete divizije Egon Ervin Kiš to je ovako opisao: „Armija je potučena i nalazi se u bezglavom, divljem i haotičnom bekstvu. Noć smo proveli na hrpi stvari sanitetske ustanove, cvokoćući… kada je na horizontu zarudila zora, prvo što smo videli bile su gomile vojnika naše 14. čete i našeg četvrtog mitraljeskog odeljenja koji su sumanuto trčali još od Todorovog rta… Počelo je opšte bežanje koje je i nas povuklo. Jedna potučena armija, ne – jedna razularena rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici. Neprekidno se opšta depresija ispoljava u obliku pogrda i sumnjičenja upućenih na račun vođa. Naši generali su svi do jednoga nesposobni stari magarci – ko ima protekcije poverava im se sudbina stotina hiljada ljudi – sjajni su momci ti Srbi, znaju kako treba da se bore i brane svoju zemlju…

Tako je u potpunosti probijen front austrougarske Pete armije koja se kompletno moralno slomila i počela bekstvo preko Drine u Bosnu. Da bi poraz neprijatelja, koji je upravo saznao za slom svoje Devete divizije, bio potpun dogodilo se još nešto. Šumadijska divizija, osokoljena uspehom na Ceru, iznenada je napala neprijatelja pred Šapcem. Austrougarski vojnici su se i tu u panici povukli i ušli u grad tražeći način da pobegnu preko Save. Naše jedinice pratile su neprijatelja u stopu i bile svedoci strašne panike u njegovim redovima. Radilo se o opštem bežanju, sa ostavljanjem bolesnih i ranjenih, opreme, oružja. Velike količine ratnog materijala bile su razbacane svugde iza austrougarskih trupa u bekstvu. Prema Drini su se videle ogromne kolone begunaca bez oružja, potpuno dezorganizovane.

DOŠAO JE TRENUTAK POBEDE…

Sve austrougarske trupe sa Cera su se 20. avgusta vratile preko Drine u Bosnu, a od 21. do 24. avgusta vođene su završne borbe na mostobranu kod Šapca. Tada je konačno oslobođen Šabac, neprijatelj proteran, a pobedonosno završena bitka na Ceru.

Austrougarska Balkanska vojska izgubila je u bici na Ceru 600 oficira i 23.000 vojnika. Tako se potpunim neuspehom završila austrougarska „kaznena ekspedecija“ moderno naoružane vojske protiv „srpske milicije“. Komandanti su okrivljavali jedni druge za neuspehe, a na kraju su se odlučili da za sve okrive komandanta i celu komandu 21. divizije koja je stavljena pred preki sud.

Srbi su izgubili 259 oficira, a 16.045 vojnika je izbačeno iz stroja, od čega 2.107 poginulih. Najteže gubitke imala je Kombinovana divizija – 3.145 poginulih i ranjenih. Stradalo je mnogo srpskih civila. U samom Šapcu ubijeno je preko 1.500 civila, staraca, žena i dece…

U svim mestima u kojima su boravili austrougarski vojnici nađeni su užasavajući tragovi zločina. Prvi izveštaj o zločinima austrougarskih trupa u severozapadnoj Srbiji tokom trajanja Cerske bitke sačinio je holandski lekar dr Arijus van Tinhoven, načelnik hiruškog odeljenja Vojne bolnice u Valjevu. Dr Rudolf Arčibald Rajs, profesor kriminalistike na Univerzitetu u Lozani i kasniji veliki srpski prijatelj, utvrdio je u tri okruga u Pocerini 1.399 civilnih žrtava.

Ova velika pobeda, prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu, ogromno je podigla moral Srpske vojske i naroda i podigla ugled Srbije. Poraz u bici na Ceru je bio početak kraja Habsburške monarhije i početak nove istorije Balkana i Evrope

U selu Tekeriš, na obroncima Cera, podignut je prelep spomenik vojnicima Druge armije. Spomenik je podignut u slavu cerskim junacima, a u kosturnicu ispod spomenika sahranjeno je mnogo srpskih oficira i vojnika izginulih u Cerskoj bici. Na spomeniku u Tekerišu stoje reči: VAŠA DELA SU BESMRTNA.

Slični članci