Istorija Srbije u novom veku

Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od XV do XX veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150. godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5. vekova).

Marička bitka
Marička bitka

Osmansko carstvo je porazilo srpsku vojsku u dve ključne bitke: na reci Marici (1371. godine), gde je poražena srpska vlastela iz Makedonije i na Kosovu Polju (1389. godine), gde je poražena vojska kneza Lazara, koji je tada bio najznačajniji oblasni vladar u Srbiji i vrhovni komandant vojske u kojoj su se nalazili i njegovi vazali.

Bitka na Kosovu je definitivno rešila sudbinu Srbije, jer nakon nje u zemlji više nije bilo sile koja bi mogla da se suprotstavi Turcima. To je bio nestabilan period u kome su vladali sin i naslednik kneza Lazara despot Stefan Lazarević, koji je bio pravi vitez evropskog tipa, vojskovođa i pisac, a zatim njegov rođak Đurađ Branković, koji je prestonicu države preselio na sever, u novoizgrađeni grad Smederevo. Turci su nastavili svoja osvajanja sve dok nisu uspeli da zauzmu celu teritoriju Srpske despotovine 1459. godine, osvojivši Smederevo, a zatim da zauzmu i Bosansku državu (1463. godine).

Na kratko, srpska državnost je obnovljena na području Panonske nizije, pod carem Jovanom Nenadom (1526-1527. godine) i vojvodom Radoslavom Čelnikom (1527-1530. godine), ali se posle toga i na ovom području uspostavlja neposredna turska vlast.

Turci su se, tokom perioda svoje neposredne vladavine, naročito okomili na srpsku aristokratiju, istrebljujući fizički društvenu elitu. Pošto je Turska carevina bila islamska država teokratskog tipa, u kojoj su hrišćanski Srbi bili narod drugog reda, izloženi nasilju, ponižavanju i eksploataciji, srpski živalj je napuštao razvijena i urbanizovana rudarska, zanatska i trgovačka središta i povlačio se u nepristupačne planine, baveći se uglavnom stočarstvom.

Usled procesa islamizacije, veliki broj Srba je prešao na islamsku veru, što je bio uslov za napredak u državnoj službi Otomanske imperije, a neki islamizovani Srbi (kao Mehmed-paša Sokolović) su dospeli do najviših društvenih položaja u imperiji.

U početku su sve Turske teritorije na Balkanu bile u sastavu Rumelijskog pašaluka (do 1541), a zatim se osnivaju novi pašaluci u čijem se sastavu nalazi područje današnje Srbije. Turska uprava na području današnje Srbije uključivala je sledeće pašaluke (vilajete, ejalete):

  • Rumelijski pašaluk, koji je do 1541. godine uključivao sve turske teritorije na Balkanu, kao i Slavoniju i Srem.
  • Budimski pašaluk, osnovan 1541. godine, uključivao je sledeće sandžake na području današnje Srbije: Segedinski (Bačka), Sremski (Srem), Smederevski, Zvornički, Vučitrnski, Vidinski i Kruševački.
  • Temišvarski pašaluk, osnovan 1552. godine, uključivao je područje Banata, kao i područje severno od reke Moriš.
  • Bosanski pašaluk (od 1580. godine), uključivao je zapadne delove današnje Srbije.
  • Jegarski pašaluk (osnovan krajem 16. veka), uključivao je Bačku (Segedinski sandžak), koja je do tada bila u sastavu Budimskog pašaluka.

Evropske sile, naročito Austrija, vodile su brojne ratove protiv Turske carevine. Na njihovoj strani su bili Srbi, koji su im pomagali, iako su živeli pod turskom vlašću. Tokom Tursko-austrijskog rata (1593-1606) Srbi su 1594. podigli ustanak u panonskom delu Turske carevine, u Banatu, a carevina im se osvetila spaljivanjem moštiju Svetog Save – najveće srpske relikvije, koju su poštovali čak i muslimani srpskog porekla. Drugo žarište otpora Turcima stvorili su Srbi u Hercegovini, ali su sklapanjem mira između Turaka i Austrije bili prepušteni turskoj odmazdi. Takav sled događaja je postao uobičajen tokom narednog perioda.

Seoba Srba
Seoba Srba

Velika seoba Srba se odnosi na dve povezane migracije stanovništva u 17. i 18. veku prilikom kojih je veliki broj Srba sa Kosova i južnih krajeva prešao na sever, u oblasti južne Ugarske (Vojvodine ) i austrijske Vojne krajine.

Prva seoba Srba odigrala se početkom 1690. godine, tokom Velikog bečkog rata, koji je trajao od 1683. do 1699. godine i završio se mirom u Sremskim Karlovcima.

Savez hrišćanskih sila i Sveta liga (Sveto rimsko carstvo, Poljska, Rusija i Mletačka republika) ratovali su protiv Osmanskog carstva. Austrijska vojska je uspešno ratovala, oslobodila je Ugarsku, Srbiju i prodrla do Makedonije. Prilikom prolaska kroz Srbiju, Srbi su podigli ustanak i priključili se austrijskoj vojsci 1690. godine. Tada je Francuska napala Austriju, pa se austrijska vojska povukla iz Srbije na levu obalu Dunava i Save. Na čelu je bio Pećki Patrijarh Arsenije III Čarnojević.

Godine 1690. u Beogradu je održan crkveno-narodni sabor. Srbi su postavili zahtev o nekom svom izabraniku, episkopu Isaiju Đakoviću i poslali su ga austrijskom caru Leopoldu I i tražili su od njega da da dozvoli da se nasele i da im garantuje crkveno-školsku autonomiju. Poslao im je povelju u kojoj im dozvoljava da se nasele sve do Budima i Komorana i garantovao im je crkveno-školsku autonomiju uz uslov da oni budu austrijski vojnici. Ovom poveljom je ozakonjen položaj Srba u Ugarskoj.

Oko 37.000 srpskih porodica prešlo je u Austriju, što je najmanje 185.000 ljudi, a 360 sela je opustelo.

Druga seoba Srba dogodila se 1740.godine. Period austrijske vladavine potrajao je dve decenije (1718.-1739.). Naime, nakon novog austrijsko-turskog rata 1737.-1739., Beogradskim mirom, Turska je povratila izubljene teritorije i ponovo je granica upostavljena na Savi i Dunavu, a Beograd je postao središte pašaluka. Ponovno uspostavljanje turske vlasti dovelo Druge velike seobe Srba. Plašeći se turske odmazde, Srbi su na čelu sa patrijarhom Arsenijem IV Jovanovićem krenuli u Austriju 1740. godine.[4] Turci su na razne načine pokušavali da pridobiju Srbe u Beogradskom pašaluku, zbog blizine granice i zbog toga su im davali razne privilegije. Pritisak na srpsko stanovništvo u pašaluku bio je znatno manjeg intenziteta nego u drugim delovima Turske, a i Čitlučenje je bilo manje izraženo u Beogardskom pašaluku. Druga velika seoba Srba je po broju iseljenika i posledicama znatno manja.

Poslednji austrijsko-turski rat bio je tzv. Dubički rat (1788-1791), u kome je opet Austrija pozivala hrišćane u Bosni da se dignu na ustanak. Nakon njega novih austrijsko-turskih sukoba više nije bilo sve do dvadesetog veka i propasti obe carevine.
Već krajem 1793. godine Srbi kod sela Kolara učestvuju u borbi protiv janjičara koji su zauzeli Požarevac i krenuli prema Smederevu. Zbog opasnosti od daljih janjičarskih napada, 1797. godine formirana je srpska narodna vojska na čelu sa Stankom Harambašićem, koja je krajem aprila 1797. godine brojala oko 15.000 ljudi.
Početkom 1803. godine sastalo se 12 knezova valjevske nahije, među kojima su se naročito isticali Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Na ovom sastanku odlučeno ja da se za 8 meseci podigne ustanak. Neke starešine iz Šumadije su se takođe sastale i donele sličnu odluku. Krajem iste godine Aleksa Nenadović je uputio jedno pismo austrijskom komandantu u Zemunu, majoru Mitezeru, u kojem je konstatovano da su Srbi posvađali dahije i da će najverovatnije doći do oružanog sukoba između njih. Sasvim slučajno ovo pismo je palo u ruke dahijama, koji su tek tada uvideli kakva je situacija u Beogradskom pašaluku. Bojeći se i austrijske intervencije u mogućem ustanku, dahije su organizovale seču knezova, 4. februara 1804. godine, u kojoj je pobijena većina istaknutijih Srba trgovaca, knezova, sveštenika, naročito onih koji su se istakli u borbi protiv janjičara i u Kočinoj krajini.

Prvi srpski ustanak
Prvi srpski ustanak

Prvi srpski ustanak je bio ustanak Srba u Beogradskom pašaluku i okolnih šest nahija protiv Turaka u periodu od 14. februara 1804. do 7. oktobra 1813. godine. Otpočeo je kao lokalna pobuna protiv dahija, a prerastao je u prvu fazu srpske revolucije. Ustanici predvođeni Karađorđem su uspeli da u značajnom vremenskom intervalu oslobode pašaluk.

Drugi srpski ustanak predstavlja drugu fazu Srpske revolucije (po nekim istoričarima treću, ukoliko se u revolucionarne aktivnosti računa i Hadži-Prodanova buna iz 1814. godine) protiv Osmanskog carstva, koja je izbila kratko po okončanju Prvog srpskog ustanka. Drugi srpski ustanak je doveo do srpske autonomije u okviru Osmanskog carstva i uspostavljanja Kneževine Srbije, koja je imala svoju skupštinu, ustav i vladarsku dinastiju.

Godine 1841. na prostoru niške, leskovačke, pirotske i vranjske nahije izbija Milojeva i Srndakova buna sa ciljem da se oslobodi jugoistočni deo Srbije a sama buna prevazilazi ove prostore i širi se na delove kumanovske nahije kao i na prostore današnje Bugarske. Srpska vlada tada proglašava neutralnost u odnosu na događanja, a na terenu ustanak je bio slabo organizovan i brzo je bio slomljen što je rezultiralo osvetom i progonima.Potpunu nezavisnost od Osmanskog carstva Srbija dobija 1878. godine, kao i novo teritorijalno proširenje na prostor današnje jugoistočne Srbije.

Prvi balkanski rat, koji je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine su vodile balkanske zemlje: Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska (članice Balkanskog saveza) protiv Osmanskog carstva. Armije balkanskih država su uspele da savladaju brojčano slabije i strateški loše organizovane armije Osmanskog carstva što im je omogućilo da postignu brzu pobedu. Rat je okončan mirom po kome je Osmansko carstvo bilo prinuđeno da se odrekne skoro svih svojih teritorija na Evropskom kontinentu (Balkanskom poluostrvu).

Vojvoda Stepa Stepanović
Vojvoda Stepa Stepanović

Srbija je uspela da sazove 230.000 vojnika sa 230 topova, grupisanih u 10 pešadijskih divizija, dve nezavisne brigade i jednu konjičku diviziju pod efektivnom komandom bivšeg ministra rata Radomira Putnika. Srpska visoka komanda, je prema predratno formiranim strategijama zaključila da će se odlučujuća bitka protiv Turske Vardarske armije najverovatnije odigrati u visoravni Ovče Polje, ispred Skoplja. U tu svrhu su osnovane tri armije čiji je zadatak bio da napreduju prema Skoplju, dok su jedna divizija i nezavisna brigada imale da deluju sa Crnogorcima u Novopazarskom sandžaku.

Prva armija, pod komandom generala Petra Bojovića, bila je najveća po broju i snazi, zato je činila centar snaga koje su napredovale prema Skoplju. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, sastojala se od jedne srpske i jedne bugarske divizije. Činila je levo krilo snaga i imala je naređenje da napreduje prema Stracinu. Uključenje bugarske divizije u drugu armiju, je bio čin predratnog dogovora između srpskih i bugarskih komandanata, ali je odmah po početku rata bugarska divizija odbila da sluša i poštuje naređenja generala Stepe Stepanovića, i samo je poštovala naređenja koja su stigla iz bugarske visoke komande. Treća armija, pod komandom generala Božidara Jankovića, činila je desno krilo i imala je zadatak da oslobodi Kosovo i Metohiju i posle toga da se pridruži ostalim dvema armijama u očekivanoj Bici kod Ovče Polja.

Drugi balkanski rat (29. juni – 10. august 1913.) je vođen između Bugarske i saveza Grčke i Srbije, kojima su se priključili i Crna Gora, Rumunija i Turska zbog nezadovoljstva podelom osvojenih teritorija iz Prvog balkanskog rata.

Nezadovoljstvo podelom osvojenih turskih područja, posebno Makedonije, dovelo je do Drugog balkanskog rata. Jedna bugarska vojna jedinica je 29. juna 1913. godine po naređenju generala S. Kočeva napala srpske snage na reci Bregalnici, a 30. juna i grčke snage na području Soluna. Grčka vojska je pod komandom Kralja Konstantina porazila Bugare u bici kod Kukuša gde su obe strane pretrpele teške gubitke. Iako je bugarska vlada pokušala da ospori ratne operacije protiv Srbije i Grčke, one su 8. jula 1913. godine objavile rat Bugarskoj. Ubrzo su im se pridružile i Crna Gora i Rumunija, kao i Turska s željom da povrati neka područja koja je tokom Prvog balkanskog rata izgubila.

Zbog premoći saveznika, Bugarska je ubrzo bila poražena i prinuđena na mir u Bukureštu 10. avgusta 1913. godine, po kojem je Bugarska morala predati područja osvojena u Prvom balkanskom ratu. Veliki deo teritorije dobila je i Rumunija, a Makedonija je bila podeljena između Grčke i Srbije.

Balkanski ratovi su bili uvod u Prvi svetski rat. Naime, od ovih mirovnih ugovora, Srbija je najviše izvukla korist i bila je najmoćnija država na Balkanu, što je dovelo do zategnutosti između Austrougarske i Srbije. Austrougarskoj nije odgovarala moć Srbije na Balkanu, koja je važila kao ruski satelit, u njenim namerama daljnjeg širenja na istok ka Solunu , a Srbiji prisutnost Austrougarske na Balkanu. Tako je ubistvom cara Franca Ferdinanda 28. juna 1914. godine u Sarajevu i nađen povod za početak Prvog svetskog rata.

Prvi svetski rat

Baterija srpske vojske zauzima položaj na Ceru
Baterija srpske vojske zauzima položaj na Ceru

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.

Slični članci