Radiestezija je, čini se, stara kao i samo čovečanstvo. Na crtežima pronađenim u pećinama, gde su živeli praistorijski ljudi, nalazili su se i crteži koji bi mogli predstavljati prvobitni oblik rašlji. To su nacrti istorijskih štapova na zidovima pećina. Jasno je, da je potreba za vodom, pored hrane, bila od glavnih preokupacija praistorijskih ljudi. Verovatno da su upravo ti ljudi sa sposobnošću za otkrivanje vode, kao šestim čulom, bili vračevi ili poglavari plemena, koji su imali zadatak pronalaziti najpogodnija mesta za život, a to su pored smeštaja bili voda i hrana. Oni su, pored vode, morali pronalaziti i mesta gde se zadržava divljač, radi lova. I dan-danas u primitivnim narodima u Africi i Polineziji postoje ljudi, obično plemenski vračevi, koji upotrebljavaju štapove kojima otkrivaju sakrivene ili ukradene stvari. Rašlje se u Kini upotrebljavaju 2.000 godina pre naše ere. To su, navodno, bila dva dugačka štapa, što su ih držala dva čoveka. Postoji jedan bareljef iz 147. godine pr. Hrista, u kome piše da je car Yu iz dinastije Hia bio glasovit u otkrivanju ležišta ruda, izvora i sakrivenih predmeta. U grobnicama egipatskih faraona u crtežima na zidovima ima predmeta sličnih današnjim rašljama i visku. Na žalost nema objašnjenja čemu su služili. Mojsiju se pripisuje da je udario štapom po kamenu, i da je potekla voda iz stena Horeba. Verovatno da je bio upoznat sa svojstvima rašalja. U istoriji starog veka mnogo se spominju štapovi, ali nema dokaza da li se to radilo o rašljama. Plinije govori o vodi, a ne spominje rašlje.
PRVI ZAPISI O RADIESTEZIJI
Rimljani su rašlje zvali lituus. Rimske legije kad su napadale na Galiju (današnja Francuska) i Nemačku imale su rašljare, koji su se bavili snadbevanjem vojske pitkom vodom. Rimski sveštenici upotrebljavaju visak. Nakon otkrivene zavere, protiv cara Flaviusa Valensa (4. vek) interesovalo ga je da dozna, s koje mu strane preti opasnost. Taj zadatak poverio je sveštenicima, koji su s viskom iznad abecede, dobili tri slova TEO. Car je naredio ubiti sve ljude u svojoj blizini, čije je ime počinjalo slovima TEO. Nije pomoglo, ipak ga je ubio Teodosije.
U srednjem veku se često spominje upotreba rašalja. U nemačkim spisima u 3. i 4., veku spominju se Wünschelrute i Wünschelrisz, što je naziv za rašlje. Godine 1430. u zapisu jednog istraživača spominje se rad sa rašljama na istraživanju ruda. Prvi rašljar koji se spominje imenom je sveštenik P. Bernhardus, koji je uspeo pronaći ukradeno blago 1532. godine. Malo kasnije spominju se rašljari Caspar Brusch i Michael Barth, koji su bili na glasu sa svojim sposobnostima u Nemačkoj.
PROGONI RAŠLJARA
Prva poznata slika rašljara koji istražuje na terenu je u djelu Sebastiana Münstera: Cosmographia universalis, iz godine 1550. Godine 1556. izdata je knjiga Georga Bauera, zvanog G. Agricala, nemačkog doktora i mineraloga, rasprava o rudama: De Re metatica, sa slikom rašljara, kako odseca na drvetu rašlje, zatim kako istražuje teren sa rudama.
Još 1521. godine u jednoj knjizi opisan je način kako se izrađuju rašlje: „Treba pronaći pogodnu račvastu granu od leske te je, kad se sunce rađa na istoku odseći na tri kraja tri puta govoreći: Podižem vas u ime Mitratona, Elohima, Semforasa i Adnaya, da bi mi poslužile da pronađem sve što mi treba, kao što su to radili Mojsijev i Jakobov štap. Zatim ćete po meri kod kovača iskovati isto takve metalne grane, naoštriti ih da bi mogli s njima zaklati žrtvu (obično jedno pile). Nakon klanja ostavi ćete metalne rašlje, koje ste izabrali, zatim ugrejati magnetski kamen da bi namagnetizirali krajeve otkinutih rašalja.“ Mora se priznati da je postupak za izradu današnjih rašlji mnogo lakši i jednostavniji. Nekako u ovo doba inkvizicija je u punom zamahu. Sve što nije svima, a naročito sveštenstvu jasno, proglašava se vezom s demonima i đavolom. Vrši se proganjanje i ometanje svih ljudi, koji su sumnjivi, da održavaju vezu sa đavolom, proglašava ih se čarobnjacima i vešticama. Pri tome je stradao i velik broj rašljara, zatvaralo ih se i osuđivalo. Ovaj se progon zadržao sve do kraja 17. veka, kada i sveštenstvo počinje proučavati rad s viskom i rašljama.
Godine 1600. u Nemačkoj se pojavljuje Jeandu Chatelet, baron od Beausoleila i Auffenbacha, koji je bio čuven kao istraživač rudnog bogatstva. Bio je francuskog porekla. Obišao je mnoge evropske rudnike, pa je tako došao u Francusku, gde upoznaje svoju buduću suprugu Martine de. Bertereau koja udajom (oko 1610 g.) postaje baronica de Beausoleil. Zajedno sa suprugom počinje istraživati rudno bogatstvo Francuske i izvore vode, sa sedam vrsta rašalja, busolama i astrolabom. To je prvi podatak o traženju vode pomoću rašalja. Preko parlamenta Bordeaux-a, Toulouse-a i Provence, godine 1627. registruju svoj rad i to se smatra prvim službenim priznavanjem radiestezije. Otkriveno je više od pet stotina rudnih ležišta (kristal, gvožđe, galenit, ugljen, cink, antimon, sumpor, tirkize, rubine i opale, te mramor i dr.) i mnogo izvora. Gradonačelnik Rennesa, pod sumnjom da se bave čarolijama, pretresao im je stan, odneo sav pribor i dao ih uhapsiti. Iako je baronica de Beausoleil uputila molbu kardinalu Richelieu da ih pusti, navodeći sve što su učinili za Francusku, on je to ignorisao, pa su njih oboje okončali svoj život u zatvoru. Fakultetski profesor Pater Kirchner 1631. godine dokazao je da se rašlje pokreću samo u rukama osetljivih rašljara, a ne zato što su pod uticajem prinesenog uzorka. Izbalansirao je rašlje na jednom naslonu i prinosio razne rude rašljama i one su ostale potpuno nepokretne. Time je pronašao, da ne postoji nikakva naklonost (simpatija) između rašalja i predmeta. Kretanje rašalja objašnjavao je nesvesnim pokretima mišića u rašljara. On je time prvi poznati naučnik koji je pokušao naučno objasniti rad sa rašljama.
Jean Francois pokušava 1655. godine napraviti instrument za pronalaženje vode. Verovatno nije uspeo jer se kasnije ponovno vratio rašljama. Rad sa rašljama u ovo vrijeme i nadalje naziva se rabdomantijom, a rašljari rabdomantima.
TAJNO CRKVENO ISTRAŽIVANJE
Rašljarenje je bilo godine 1658. priznato počasnom diskusijom u akademskim tezama u Wittenbergu. Raspravljalo se da li rabdomanciju treba uvrstiti u okultne sile ili ne. Zaključeno je da ne treba, osim u slučaju kad se radi o prevari, ali se ipak, kad su nalazi na terenu neverovatni, možda stoji u vezi sa đavolom. I pored progona i negodovanja od strane sveštenstva, javljaju se sve brojniji rašljari koji svojim rezultatima zadivljuju i zbunjuju tadašnju javnost, tako da sveštenstvo počinje, jasno pod zakletvom držanja stroge tajne, proučavati te fenomene.
Tome je naročito pridonela pojava rašljara Francuza Jacques-a Aymara. O njegovim uspešnim poduhvatima opširno je pisala štampa onoga vremena, što je sačuvano u dokumentima do današnjih dana. Rođen je 1662. godine u Saint Marcelinu, blizu Liona. Ne zna se kako je postao rašljar. Sa 26 godina otkrivao je počinioce krađa. Tražeći malo kasnije podzemni tok vode, kopajući na tome mestu naišao je na zakopan leš jedne žene. Odmah se pomoću rašalja dao na traženje počinitelja ubistva. Rašlje su ga dovele do kuće njenog muža, koji je priznao zločin. Kada je bio ubijen jedan vinarski trgovac i njegova žena (1692. god.) a nije se moglo pronaći ko je to učinio, magistrat je u pomoć pozvao Aymara. On se uputio sa mesta zločina sa rašljama u ruci, prešao most preko Rhone i došao u kuću jednog vrtlara, ušao mu u kuću i pronašao da su tu bila dvojica, koji su sedili i pili, a zatim otišli. Nakon praćenja traga nekoliko dana, rašlje su ga odvele ravno u zatvor, gde je bio ubica zatvoren radi neke krađe. Kratko iza toga on je priznao svoje nedelo, te odao da je imao saučesnika. Osuđen je na smrt. Sveštenik Abbe de Vallemont mesec dana je 1698. godine izvodio s njim eksperimente i tvrdi da je sigurno da se u njegovim rukama okreću rašlje kada prati ubice i lopove. Podstaknut uspesima Aymara izdaje knjigu: Okultna fizika ili rasprava o božanskim rašljama (1693. g.), kojim delom staje u obranu rada sa rašljama. Inkvizicija zabranjuje ovu knjigu (1701.g.), ali se knjiga ipak ponovno štampa 1702. godine, a nakon toga ponovno 1722. godine. Čini se da je početak 18. veka vreme kad Kler počinje prihvatati rabdomanciju kao normalnu pojavu. Nakon Aymara, u Francuskoj se pojavljuje novi glasoviti rašljar po imenu Barthélemy Bleton. Rođen je negde između 1740. i 1750. godine. Radi slabog materijalnog stanja, roditelji su ga dali da radi kao sluga. Imao je sedam godina kada je, čuvajući stoku, seo na jedan kamen i postalo mu loše i počeo se sav tresti. Kad bi otišao sa kamena, to je prestajalo, a čim bi ponovno seo na kamen, događalo mu se isto. Jednom prilikom je to opazio jedan sveštenik koji je dao na tom mestu da se kopa i pronašla su se jaka vrela. Rašlje koje je upotrebljavao Bleton bile su ispruženi štap kojeg je on držao sa kažiprstima ruku. Štap je bio vrlo malo povijen. Okretao se nesvojevoljnim pokretima njegovih ruku. Čak i da je hteo to učiniti, to ne bi mogao sam, obzirom na način kako rašlje drži. Broj okretaja je iznosio 30 do 80 u minutu. Postoji mnogo zapisanog i očuvanog o radu rašljara Bletona. Sposobnost za rad sa rašljama, dok je bio bolestan, bila je smanjena. O Bletonu i eksperimentima s njim pisao je mnogo Dr. Pierre Thouvenel u Fizičkim i lekarskim memoarima (1781) i u Drugim memoarima (1784), u kojima je fenomen rašalja pokušao da reši svojom teorijom o elektrici. Vrlo često je eksperimentirao s Bletonom, koji je imao povez na očima, vodio ga po terenu desno i levo, ali se nije nikada desilo da je Bleton utvrdio da se nalazi na toku podzemne vode, kad na njoj nije bio. Bleton je pokazivao na površini terena, gde se dole podzemni tokovi granaju šire ili propadaju. Dr. Thouvenel je naveo podatak da u šest stotina eksperimenata nije Bleton niti jedanput pogrešio. Bleton je radio za mnoge ugledne ljude onog doba: „To su bili grofovi, markizi, gradonačelnici i neka društva.“ Vršio je istraživanje vode i izvan Francuske. U maju 1782. godine Bleton je ispitan od šest naučnika. Zavezanih očiju on je pronašao zakopanu cev, kroz koju je tekla voda. Bio je to puni uspeh Bletona, pa je pronašao nekoliko izvora na mestima gde je to kraljica Francuske želela. I dan-danas se proučava Bletonov rad od strane nekih naučnika.
Godine 1790. rođen je sveštenik Abbé Paramelle koji se bavi istraživanjem podzemnih voda. On to nije radio rašljama, nego je to zaključivao po konfiguraciji terena i padu slojeva. Došao je do zaključka, da se voda u podzemlju ponaša slično kao na površini. Kiša pada na tlo, proceđuje se kroz trošni površinski pokrivač do nepropusne podloge, a onda ide po njoj na niže, stvarajući podzemne potočiće, potoke, jezera pa nekad i čitave reke, koje negde izbijaju na površinu. U 25 godina locirao je oko deset hiljada izvora, od kojih je velika većina i danas u upotrebi. Paramelle je objavio svoje radove na otkrivanju izvora, i knjiga je doživela četiri izdanja.
PRAVI I LAŽNI RAŠLJARI
Kroz ovu kratku istoriju radiestezije govorilo se uglavnom o radu s rašljama, jer je o tome bilo dosta podataka. Sigurno je da je kroz svo ovo vreme i visak bio manje-više u upotrebi. On se spominje u delima Schota (1662) i Beyera (1749); ali izgleda da nije služio za traženje vode. Tek 1798. godine postoje podaci da je prof. Antoine Gerboin, došavši u posed jednog viska vršio sa njim eksperimente otkrivši, da visak reaguje na onoga koji ga drži često na čudan način. Slavni hemičar Chevreul, član Francuske akademije nauka, nastavlja Gerboinove eksperimente, sa viskom u vremenu od 1812. do 1833. godine, a rezultate o tome objavljuje tek 1854. u knjizi 0 božanskim rašljama, visku zvanom istraživač i pločama koje se okreću. S obzirom da je bio apsolutno radiestezijski neosetljiv, izjavio je da niti rašlje, niti visak, nisu nikakav instrument za istraživačke radove, bilo na vodu ili za nešto drugo. Ovaj zaključak zakočio je gotovo pola veka rad na proučavanju viska.
Istraživanje izvora uzima maha tek početkom 20. veka. Rašljari i oni koji rade sa viskom počinju se ujedinjavati u regionalne, nacionalne i međunarodne kongrese. Vrše se stalno istraživački radovi, kako u Evropi, tako i u nemačkim i engleskim kolonijama. Prvi kongres istraživača održan je u Hannoveru 1911. godine, Drugi kongres u Guilfordu u Engleskoj. Godine 1913. održava se u Nemačkoj „Internacionalna unija istraživača“. Iste te godine održan je u Parizu „Internacionalni kongres eksperimentalne psihologije“. U prvom svetskom ratu (1914-1918) upotrebljavaju se rašlje za pronalaženje pitke vode za vojsku, podzemne pećine za skloništa, kao i zakopane granate. Abbe Kermet napravio je 1919. godine nekoliko fascinantnih otkrića na mestima iz daljine. U decembru 1929. godine usvojena je reč „radiestezija“, koja je obuhvatila sve vrste radova, koji se izvode pomoću rašalja i viska, a uskoro zatim Emile Christophe daje radiesteziji na daljinu ime „teleradiestezija“. Kongresi su se održavali još u Barceloni (1927), Bad Rathenfeldu (1930), Veroni (1932), Lozani (1934), Liege-u (1939), a onda dolazi do Drugog svetskog rata, pa je tek 1954. godine održan Internacionalni kongres u Parizu, zatim 1956. u Locarnu i tako redom. U novije vreme radiestezija doživljava procvat. Izdaju se mnogi časopisi, revije i knjige koje se bave tom problematikom. Radiestezisti 20. veka otkrivaju u radiesteziji nova saznanja, proširuju znanja, izučavaju radiesteziju nastojeći je što više približiti nauci
