Gladius (lat.) je vrsta hladnog oružja tipa mač koji su koristili legionari u rimskoj vojsci. Gladius je proistekao iz vrste kratkog mača koji su koristili Samniti i Iberi, modifikovan prema potrebama legija. Mač je postao dvosekli, sa širokom i jako zašiljenom oštricom ali i dalje relativno kratak.
Veći i duži mač zahteva mnogo više prostora nego što je to način borbe u rimskoj vojsci omogućavao. Dakle, Rimljani su koristili ovakav mač jer je bio dovoljno mali kako bi se njime moglo efikasno rukovati u bliskoj borbi i ograničenom prostoru iza zida sačinjenog od štitova. To postaje još očiglednije kada vidimo formaciju testudo (kornjača) gde su legionari bili potpuno zaklonjeni štitovima. Legionari su u borbi najčešće delovali ubodom, jer se tako „najbrže ubija“ (Vegetius).
Gladius je osim toga bio jedno od najčešće korišćenih oružja u borbama organizovanim za zabavu koje su se održavale u amfiteatrima/arenama. Borci naoružani ovim mačem tako su i dobili svoje ime – gladijatori.
Prema predanju, Scipion Africanus, za vreme pohoda na teritorije današnje Španije kada je osvojio Cartago Nova (današnja Kartaga, na jugoistoku Španije), obećao je da neće razoriti grad ali je zatražio od kovača u tom gradu, poznatim po veštini i kvalitetu izrade širom Iberije, da iskuju 100.000 mačeva gladius kako bi njima opremio svoje trupe. Upravo zbog svog hispanskog porekla ovaj tip gladiusa je dobio ime gladius hispaniensis.
Vrste
Gladius, kao i svako drugo oružje i oprema u rimskoj vojsci je neprestano menjano i usavršavano. Ovde je dat opis nekoliko vrsta gladiusa:
Hispaniensis
Ovaj mač je korišćen u vreme Republike i početaka Imperije i vodi poreklo sa Iberijskog poluostrva. Njegova dužina iznosila je oko 75 cm i verovatno je bio najduže vreme u upotrebi u poređenju sa ostalim vrstama.
Mainz
Gladius Mainz, nazvan po mestu nastanka, imao je najveću upotrebu na početku I veka. Dužina sečiva varirala je od 40 do 50 cm. Širina sečiva kod drške iznosila je oko 54-74 mm i sužavala se prema vrhu do oko 48-60 mm. Dužina samog zašiljenog vrha bila je i do 20 cm. Ovaj tip mača je bio dizajniran za ubadanje.
Pompeji
Krajem I veka uveden je još jedan model gladiusa i nazvan je Pompeji prema mestu pronalaska nekoliko primeraka. Dimenzije oštrice su bile oko 42-50 cm dužine i 42-45 mm širine a za razliku od prethodnog tipa strane oštrice su bile paralelne i mač je imao kratak zašiljeni vrh. Ovaj mač je bio mnogo bolje izbalansiran od tipa Mainz i jednako dobro su se mogle zadavati povrede i sečenjem i ubodom.
Korice
Rimljani su izrađivali korice za mač od drveta sa presvučenom kožom i dekoracijama od metala. Latinska reč za korice je bila vagina i ova reč koja u modernim jezicima označava ženski polni organ dobila je to značenje upravo zbog analogije sa istorijskom vojničkom opremom. Sami Rimljani nisu ovu reč koristili u anatomskom smislu.
Drška
Drška je bila često ukrašavana, naročito na mačevima koje su nosili oficiri i velikodostojnici. Neki modeli su imali drške izrađene od drveta sa drvenom kuglom na dnu radi boljeg balansa. Gladius je najčešće nošen za pojasom sa desne strane i izvlačio se desnom rukom (pošto je levom rukom držan štit).
Kasnije je gladius zamenila duža spatha koju su koristili i konjanici.
