Ahmed Ademović, Rom iz Leskovca, jedan je od zaboravljenih junaka Kumanovske bitke.
U noći 24. oktobra, po ovom novom kalendaru, 50 kilometara ranije nego što su očekivali odsudnu bitku, naši vojnici su bili napadnuti dok su dremali. Želeli su da se, ne tu, već 50 kilometara južnije od Kumanova susretnu sa dva preostala, nešto manja dela srpske armije, pa da tamo pobede, jer su bili ubeđeni da je baš to tamo mesto predodređeno za veliki boj, ali – neprijatelj ih je iznenadio. Po magli, u noći, iako do tada nastupajuća vojska, ta naša je bila potpuno nespremna za sudar sa glavninom otomanskih snaga koje su, vrlo mudro, započele bitku, a da ih Srbi nisu ni primetili, niti su ih očekivali. A pritom nisu, kako to već biva kod nas, ti naši preci ni bili dobro raspoređeni u tom ključnom trenutku, pa su umesto prave linije imali potpuno isturena krila, ni ne sluteći šta im se sprema pod nebom iznad Kumanova.
Na jedno takvo istureno krilo stuštila se skoro cela turska vojska predviđena za odbranu čitavog zapadnog Balkana. Boj je bio krvav, sve je toliko prštalo od artiljerijskih, puščanih i mitraljeskih hitaca, da se naša armija uskomešala, zalegla i zbunjeno tražila odgovor na pitanje „Šta ovo bi?“. Žrtava je bilo mnogo, neprijatelj se pojavio tamo gde ga nisu očekivali, u broju o kome nisu mogli ni da slute. A onda odjednom, jedan junak, onako običan, čovek iz naroda, odvaži se da uradi nešto neočekivano.
Ahmed Ademović se zvao. Romi su bili naročito ponosni na njega u rodnom Leskovcu, jer je bio jedan od trubača srpske vojske. Baš taj trubač Ahmed je rešio da, mimo bilo kakve naredbe, puzeći prođe sam kroz liniju fronta i tamo, prošavši čak i iza leđa neprijatelja, odsvira neobičnu melodiju. Melodiju koju je baš neprijatelj koristio – za povlačenje. Vojnici Otomanske imperije bili su zbunjeni. „Šta je sad ovo, zar ne napredujemo?“, „Otkud povlačenje kad treba da ih dotučemo?!“, „Idemo nazad! Nazad, starešine znaju zašto to komanduju!“, mora da su bile misli na tom delu Kumanovske bitke.
A Ahmed? Ahmed Ademović se brže vratio među svoje nego što je otpuzao do neprijatelja, pa zbunjenim saborcima odsvirao srpsku melodiju za juriš. Oni se pogledaše, pa osokljeni zvukom koji su najviše voleli, poslušaše komandu trubom i – jurnuše u slavu.
Trubač srpske vojske Ahmed Ademović je dobio Karađorđevu zvezdu za svoj podvig. Nedugo posle toga je, uostalom, bitka i dobijena. Junaka je u ta dva dana bilo mnogo, ali u onoj magli, onoj teškoj situaciji, jedan se izdigao iznad ostalih i – ostale poveo za sobom.
Podvig Ahmeda Ademovića je bio jedan od ključnih faktora za srpsku pobedu. Zbog svog doprinosa dobio je Karađorđevu zvezdu, koju nikad nije skidao. Tokom Drugog svetskog rata Nemci su streljali dva njegova sina, Redžu i Ramu. Poslednje godine je proveo u bedi, kod svog unuka Fadila. Umro je 1965. godine, u 92. godini života.
