Dugovečnošću med ne gubi svoja svojstva, posebno ona lekovita, što ga čini potpuno drugačijim od ostalih namirnica. Ovaj prirodni dodatak prehrani, a za neke narode i hrana, mnogi zbog značajnih svojstava za ljudsko zdravlje nazivaju i superhranom.
U grobnicama i na zidovima hramova još i danas se vidi kako su nekada izgledale košnice i kako se dolazilo do meda. Slike koje se vide u Abukiru datiraju iz 2.500. godine pre naše ere. Već tada se med upotrebljavao za izradu medenjaka, a isto tako i u medicini, kozmetici i religijskim ceremonijama tadašnjih vladara.
Moderni arheolozi često su pri svojim iskopavanjima egipatskih grobnica nailazili na neobične “artefakte”: posude sa medom starim hiljade godina, ali još uvek očuvanim. Tokom arheoloških iskapanja nailazili su i na druge namirnice poput soli, šećera i suvog pirinča, koje takođe imaju neodređen rok trajanja, ali postoji nešto što omogućuje medu da se održi u potpuno jestivom stanju. Navodno, možete zagrabiti u med star hiljadu godina i uživati u njemu kao da je star samo jedan dan. Dugovečnošću med ne gubi svoja svojstva, posebno ona lekovita, što ga čini potpuno drugačijim od ostalih namirnica.
Šta zapravo med čini tako posebnom namirnicom?
Odgovor je kompleksan poput njegovog ukusa jer nema izvora hrane bez roka trajanja, a da nije uključen čitav niz faktora koji zajedno deluju u savršenom skladu.
Med je, kao prvo i najosnovnije – šećer. U prirodnom stanju sadrži vrlo malo vode. Amina Harris iz Centra za med i oprašivanje pri institutu Robert Mondavi, univerzitet California objašnjava: “U prirodnoj formi med je izuzetno male vlažnosti. Veoma mali broj bakterija i mikroorganizama može preživeti u tako negostoljubivom okruženju, što je značajno za dugovečnost meda.” Da bi se med pokvario u njega treba da dospe nešto spolja, ali nijedan organizam u medu ne može preživeti dovoljno dugo da ga uspe pokvariti.
Med prirodno ima visok stepen kiselosti. “Njegov Ph je približno od 3 do 4,5 i ta kiselost ubiće gotovo sve što bi u njemu moglo rasti”, objašnjava Harris. Zato bakterije i svi drugi organizmi svoje stanište moraju tražiti na drugom mestu jer je očekivani životni vek u medu jednostavno prekratak.
Med, međutim, nije jedini izvor hrane sa takvim osobinama. Primerice, melasa koja nastaje kao nusproizvod pri procesu proizvodnje šećera, takođe ima slične karakteristike, ali se ipak može pokvariti.
Zašto se onda jedan proizvod kvari, a drugi može trajati večno? Tu u priču ulaze pčele.
“Pčele su čarobne”, šali se Harris. U pitanju je ipak posebna alhemija u medu. Nektar – prvo što pčele prikupljaju kako bi napravile med, prirodno sadrži visok procenat vode – od 60 d0 80%. Tokom procesa pravljenja meda pčele većinu vlage isušuju mahanjem svojih krila. Hemijski sastav želuca kod pčela igra još jednu važnu ulogu u otpornosti meda na kvarenje. Pčele u želucu imaju enzim glukoza oksidaza. Kad pčele izbace nektar iz usta u saće, enzimi se mešaju sa nektarom i nastaju dva nusprodukta: glukozna kiselina i vodonik peroksid. “Vodonik peroksid je još jedna stvar koja radi protiv svega lošeg što bi se moglo razviti u medu”, objašnjava Harris.
To je razlog zašto se med već vekovimaa koristi kao lek. Vodonik peroksid stvara savršenu barijeru protiv inficiranja rana. Najranija upotreba meda u medicini zabeležena su na sumerskim glinenim pločicama – 30% njihovih recepata sadržavalo je med. Stari Egipćani koristili su ga redovno u medicinske svrhe, praveći obloge za rane, opekotine ili posekotine.
Količina vodonik peroksida u medu je upravo ono što nam je potrebno. Ima je taman toliko malo da deluje iscjeljujuće, zato stavljanje meda na otvorene rane nije samo u domeni narodne medicine. Jedna medicinska kompanija već decenijama proizvodi zavoje sa medom koji se koriste u bolnicama širom sveta.
Kupite li teglu meda u supermarketu dobićete med koji je obrađen kako ne bi došlo do kristalizacije, zato taj med nikad neće menjati izgled. Iz njega su zagrijavanjem i filtracijom odstranjene sve čestice koje bi omogućile kristalizaciju. Kupite li ga od malih dobavljača u njemu će biti različitih čestica- od polena do enzima, i zbog njihove prisutnosti med se može kristalizirati, ali to definitivno ne znači da je time izgubio i svoja svojstva.
Proizilazi da je zapečaćena tegla meda ključna za njegovu dugotrajnost, kao što smo videli kod nađenih primeraka iz hiljadugodišnjih staroegipatskih grobnica. Iako je med sasvim sigurno super – hrana, ostavimo li ga otvorenog u vlažnoj sredini, pokvariće se. “Dok god je med poklopljen i zaštićen od prodora vlage, on se neće pokvariti, međutim, čim u njega dospe voda stvari krenu loše”, objašnjava Harris.
Zato, ako želite sačuvati med stotinama godina morate uraditi ono što rade i pčele – držati ga zapečaćenog. Ako, naravno, uspete da odolite iskušenju da ovu ukusnu poslasticu ne pojedete.
