Svi putevi su u neolitu vodili ovuda, kao što su pet hiljada godina kasnije svi putevi vodili u Rim. Svetski značaj lokaliteta su dokazi da evropski neolit nije uvezen iz Mesopotamije, već da je autentičan.
Vinča se nalazi na 14 kilometara udaljenosti od Beograda, pored puta Beograd-Smederevo i poznata je po nalazima praistorijskog lokaliteta Belo Brdo izuzetne arheološke vrednosti. Administrativno pripada opštini Grocka u Gradu Beogradu. Prema popisu iz 2002. bilo je 5819 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 5213 stanovnika).
Svaki put kada bi, s proleća, nabujali Dunav potkopao obalu u blizini beogradskog naselja Vinča, pa se opet povukao u svoje korito, ostavljao je za sobom razbacane predmete od gline na obali. Meštani su ih pronalazili, pa su ćupove, posude sa fino urezanim bordurama i razne figurice nosili kućama. I tako je bilo vekovima unazad, sve dok izvesni deda Panta, koga su zvali Čeprkalo, 1908. godine nije jedan takav predmet, po savetu starešine sela, odneo u Narodni muzej u Beogradu.
Predmet je ubrzo dospeo u ruke tada jedinog školovanog arheologa kod nas, Miloja Vasića. Da je deda Panta doneo nešto što pripada nečemu nepoznatom, Vasić je brzo shvatio. Izašao je na teren, i otkrio naselje koje datira iz doba neolita (mlađe kameno doba) i koje danas, sto godina kasnije, nesumnjivo govori samo jedno: da je kolevka evropske civilizacije nastala upravo tu, na obali Dunava u Vinči.
Danas su ostaci kuća iz tog doba i sve što je pronađeno na tom lokalitetu, prema rečima Dragana Jankovića, arheologa i kustosa Muzeja grada Beograda na arheološkom naselju Vinča, nepobitan dokaz da je sedam hiljada godina pre nove ere na ovom mestu bio utvrđen grad, tačnije centar tadašnje civilizacije koja se prostirala od današnje reke Bosne, odnosno Tuzle, do Sofijskog polja i od Transilvanije u Rumuniji sve do Skopske kotline u Makedoniji na jugu.
– Taj narod je živeo na prostoru koji je mnogo veći od današnje Srbije, a to smo utvrdili na osnovu 700 pronađenih lokaliteta van ovog područja sa arheološkim materijalom koji je po stilu isti kao materijal nađen ovde. Kada smo sve to ukartirali, dobili smo prostor koji je pokrivao ceo zapadni Balkan. Ono što je, međutim, zbunilo i naše i svetske arheologe je činjenica da na celom tom lokalitetu nalazimo identične predmete. Kao da ih je jedna ruka pravila. To govori da je taj narod, još tada, u neolitu, imao standardizovanu proizvodnju. Ovo otkriće je i za istoriju zbunjujuće jer otkriva da je u to vreme postojao urban, civilizovan čovek.
Lokacija na kojoj su nađeni ostaci temelja kuća danas je zasuta debelim slojem peska kako bi se zaštitila do sledećeg iskopavanja. Od 1908. do danas, na tom potezu je iskopano u dubinu oko deset metara, od čega osam metara naslaga pripada narodu iz neolita, a preostala dva metra datiraju iz perioda od tada naovamo. Janković kaže da se dobar deo naselja očuvao i zahvaljujući hrišćanskom groblju koje se na ovom potezu ustanovilo u devetom veku, dodajući da se arheološko nalazište naselja Vinča prostire na oko petnaest hektara, a ne samo na ovoj lokaciji.
– Ono što nam je zasada poznato je da je ova civilizacija trajala oko hiljadu godina i da su za to vreme bila tri velika požara. Takođe nam je poznato da je u pitanju bio grad i da je obnavljan posle svakog požara. Kuće su bile nadzemne, ne kolibe ili sojenice, već kuće u današnjem smislu reči. Imale su drvenu konstrukciju, a bile su veličine od 40 do 100 metara kvadratnih. Malterisane su i spolja i iznutra, a malter je pravljen od lesnog blata (zemlja glečerskog porekla) i pleve. Upravo zahvaljujući ovoj smeši, mi danas i znamo toliko o njihovom načinu života i stepenu civilizacije, jer se malter bukvalno ispekao u požaru i tako sačuvao negativ drvenih konstrukcija kuća, ali i mnogo toga drugog. Zahvaljujući požaru, ostaci tih kuća su za nas danas vidljivi.
Drugim rečima, kao što je vulkanska lava konzervirala antičko-rimske kuće u Pompeji, to je požar uradio u Vinči.
Neolitske kuće u Vinči su pravljene u nizovima po određenom sistemu i sve su bile okrenute ka severoistoku zbog vetrova. Nisu imale dvorišta, pa je i to jedan od dokaza da to naselje nije bilo selo, već grad. Kuće su imale i termoizolaciju od zrna žita pomešanog sa blatom. Na patosu su imali drvene tesane grede preko kojih su nanosili miks blata i pleve, koje su glačali i tako dobijali gladak patos. U kućama nije bilo ognjišta već kalatasta peć ili, savremenije rečeno, preteča pica-peći. Mala figura, predstava žene koja sedi na stolici, nađena na iskopinama je dokaz da su Vinčanci u kućama imali nameštaj, i što je važnije, da su znali da ga naprave. Otisak tkanine zapečene u malteru govori i da su tkali, ali i da su imali smisla i za dizajn jer se na figuricama mogu videti detalji garderobe kao što je V izrez na bluzama.
Prvo fonetsko pismo?
Ne postoje pouzdani podaci kako se ovaj narod tačno zvao, a ovo razdoblje neolita, vinčanska kultura, nazvano je po lokaciji. Ne postoji ni podaci o tome da li su imali svoje pismo niti kojim su jezikom govorili.
– Zasada smo utvrdili da su imali znakove kojima su nešto beležili. Oni su bili utisnuti na keramičke posude, ali posle pečenja, što nam govori da su time nešto ili obeležavali ili zabeležavali. Vizuelno, ti znaci podsećaju na znake svih kasnijih pisama. Recimo, vrlo često se može videti znak kukastog krsta, to jest svastika, znak koji je u mnogim kulturama simbol sunca. Iako nismo uspeli da rastumačimo značenje tih znakova, neki lingvisti tvrde da se tu radi o prvom fonetskom pismu.
Turistički neiskorišćeno
Kada bi se u ovo nalazište uložilo nešto para, odnosno kada bi imali sredstava da iskopine temelja kuća natkriju nadstrešnicom, što bi njihove ostatke učinilo vidljivim posetiocima, od arheološkog nalazišta Vinča bi mogla da se napravi odlična turistička atrakcija.
Iskopine, koje su sada zatrpane peskom, otkrivaju se samo tokom avgusta i septembra kada dolaze arheolozi da rade na njima. Arheološko naselje u Vinči je inače proglašeno spomenikom kulture od izuzetnog značaja za državu Srbiju, a s obzirom na to da je takozvani kulturni turizam vrlo popularan u svetu, neke naše procene govore da bi sa dobrom postavkom bili u stanju da godišnje privučemo pola miliona turista. Ako bi svako od njih u Srbiji u proseku potrošio samo deset evra, računajte koja je to zarada. Vinča je na atraktivnom mestu, na samoj obali Dunava, a mi bismo bili u stanju da turistima omogućimo da budu aktivni posetioci, odnosno, bila bi napravljena, da kažem, rekonstrukcija ovog neolitskog razdoblja, što bi posetiocima omogućilo da prave alat od materijala i na način kako su to radili Vinčanci.
– I u tome je poenta. Mi, dakle, ovde kopamo nešto što se po prvi put u neolitu može nazvati gradom. Vinčanska kultura pripada kraju ovog razdoblja, a Lepenski vir je sami početak i on traje od 8000. godina pre nove ere do 6200. pre nove ere. Vinčanska kultura traje od 5200. godine pre nove ere do 4250. godine pre nove ere. Period od 6500. godine p. n. e. do 5250. godine p. n. e. pokrivena je starčevačkom kulturom, tako da je razdoblje neolita na ovim našim prostorima pokriven sa te tri kulture. Lepenci su lovci i sakupljači, Starčevci prvi zemljoradnici, a Vinčanci, verovali ili ne, prvi trgovci. I upravo zbog bavljenja trgovinom grad je i bio smešten na ovom potezu, na ušću male rečice Bolečice i Dunava, jer su svi putevi koji su tad povezivali Evropu i ostatak sveta išli upravo ovuda.
– Ako je neko krenuo iz Grčke, sa Egejskog mora, dolinom Vardara, Morave, Dunavom… prolazio je pored Vinče. Ako je išao sa zapada ka istoku i ka Crnom moru, išao je opet ovuda. Svi putevi su u neolitu vodili u Vinču, kao što su pet hiljada godina kasnije svi putevi vodili u Rim. Da im je trgovina bila glavna delatnost, dokazi su i mnogobrojni predmeti koji su potekli odavde, a koje smo nalazili na obala Jadranskog mora, u Bosni… na mestima koja su pripadala drugim narodima, a kojima su Vinčanci bili okruženi.
Ovaj period je bio prvi u istoriji čovečanstva u kome se živelo opušteno. Bez ratova.
– Nesumnjivo je da je hiljadu godina postojanja vinčanske kulture najduži period mira u istoriji čoveka. Ratova nije bilo iz prostog razloga što narodi koji su tada živeli jedni drugima nisu bili potencijalni neprijatelji, već potencijalni kupci.
Da je evropski neolit dosegao zenit upravo u Vinči, dokaz su i udice za pecanje koje se po dizajnu ne razlikuju ni po čemu od današnjih. Svi alati su pravljeni od prirodnih materijala. Igle za šivenje i udice su pravili od kostiju životinja. Keramičke posude su bile prelepo dizajnirane. A imali su i posudu koja je služila za prirodno ceđenje ulja i koja se danas može videti na izložbenoj postavci predmeta u arheološkom nalazištu Vinča u Vinči.
Prirodno staklo, oksidijan, to jest vulkansko staklo, kupovali su na Karpatima, jer su se njegovim cepanjem dobijali fini skalpel, brijač, mačeta, alat za rezbarenje… Vinčanci su shvatili da onaj ko je ovo staklo imao na svom prostoru u velikoj prednosti.
– Opsidijan je tada bio ono što je danas nafta. Vinčanci su do Karpata ušćem Tamiša očas stizali do tamo, uzimali opsidijan i donosili ga ovde, odakle su ga ostali trgovci, kojima su Karpati bili daleko, kupovali. Druga roba kojom su u to vreme trgovali bio je cinabarit, to jest sulfat žive, koga je bilo na Avali i od koga su dobijali prelepu purpurnu boju, vrlo popularnu u Evropi u to vreme. Pošto su kao trgovci puno putovali, stalno su tražili lako prenosive materijale koji su imali veliku vrednost, kako bi trgovali. Tako su i kada se pojavilo nalazište bakra u Belovodama kod Petrovca na Mlavi počeli da trguju i ovim materijalom i tako, prvi u Evropi, podarili tehnologiju prerade bakra, što stavlja van snage tezu da je bakar u Evropu stigao sa Bliskog istoka.
Novu sirovinu, bakar, Vinčanci su koristili za izradu nakita i alata, što ih je učinilo vrlo bogatim. Međutim, kako kaže naš sagovornik, upravo pronalazak i trgovina bakrom je bio početak kraja tog srećnog doba i te civilizacije.
– Ostali narodi su vrlo brzo shvatili da od bakra može da se pravi i oružje. Javila se pohlepa kod ostalih naroda, što je i dovelo i do ratova, jer su shvatili da do bogatstva ne mora da se dođe samo radom, već i pljačkom. Vinčanci se u tome nisu snašli i tu je počeo njihov kraj, odnosno kraj prve evropske civilizacije. Vinča je za Evropu atraktivna, jer su upravo ovde dokazi da evropski neolit nije uvezen iz Mesopotamije, već da je autentičan. Ovim se dokazuje autentičnost evropske civilizacije i Evropi nije svejedno da li je njena civilizacija uvezena ili je autentična.
