Kunovička bitka može se smatrati jednom od najvećih pobeda Srba protiv Turaka u srednjem veku. Odigrala se nedaleko od Niša u zimu 1444. godine između srpske vojske i Turaka u blizini današnje železničke stanice Crvena Reka, planine Kunovice (Suve planine) tokom pohoda koji su predvodili Ugarsko-poljski kralj Vladislav i srpski despot Đurađ Branković. Ova pobeda se smatra neposrednim uzrokom obnove srpske despotovine.
Prilike pre bitke
Stalna ekspanzija Turaka i širanje islama Balkanom, sve više je ugrožavalo hrišćanske zemlje, što je dostiglo vrhunac pohodom na Srbiju aprila 1439.god. koji je bio pokrenut zbog odbijanja despota, da uzme učešća u turskom pohodu i omogući nesmetan prolaz pošto je sumnjičen za veze sa Ugarskom. Jedini gradovi koji su se u početku odupreli bili su Smederevo na severu i Novo Brdo na jugu. Smederevo su branili despotov sin Grgur i Toma Kantakuzin. Posle teških borbi tokom tromesečne opsade i izostanka ugarske pomoći, Smederevo je palo 18. avgusta. Od srpskih oblasti ostala je slobodna samo Zeta, koja nije bila na putu trenutnih osvajanja. Ugarska pomoć je izostala zbog političkih neprilika, tako da je ugarska vojska sa položaja Slankamena i Titela gledala opsadu Smedereva. Posle smrti ugarskog kralja Alberta II je došlo do meteža, da bi na njegovo mesto došao mladi poljski kralj Vladislav III .
Prilike u Turskoj
Turska carstvo i pored stalnog napredovanja u vreme sultana Murata II, u Evropi je pretrpelo poraz u Erdelju, u Vlaškoj, marta 1442. koji je istovremeno pratio i poraz od Karamana u Maloj Aziji, što je predstavljalo težak udarac. Već 1442. u julu turci brzo šalju izaslanika da sklopi mir sa Ugarskom. U ovom trenutku Turskoj je jedino išla na ruku politička nestabilnost u oslabljenoj Vizantiji sa Carigradom i okolinom kao i građanski rat koji ju je prouzrokovao zbog dinastičkih borbi. Velike muke zadavali su im Jovanovci sa ostrva Rodos koji su pozivali hrišćanske zemlje i papu na borbu protiv muslimana, ogorčeno se boreći protiv Turaka i Egipatskih muslimana.
Prilike u Ugarskoj
Posle raspada srpskog carstva, Srbi nisu više predstavljali pretnju po Ugarsku. Nakon Kosovske bitke i pogibije kneza Lazara njihovi upadi su postrajali sve češći. Da bi obezbedili svoje južne granice od još veće pretnje koju su predstavljali Turc, Ugari su despotu Sefanu učinili teritorijalne ustupke, dajući mu Beograd, Mačvu i druge posede kako bi time stvorili jak bedem protiv turske najezde.Ugarska je u velikoj meri pomagala sukobe vlastele u Bosni, ne mešajući se značajnije u sukob despota i njegovog sestrića Đurađa Brankovića koji su i onako oslabnjenu srbiju svojim sukobima dovodili u još teži položaj. Nakon izmirenja, nedugo posle smrti despota Stefana nasledio ga je sestrić Đurađ koji je morao prema ugovoru sa Ugarskom da vrati sve posede koje je Stefan dobio uključujući i Beograd. Ali ih je ekspanzija turaka naterala da promene mišljenje.
Ugarski kralj Žigmund darovao je despotu više gradova u Ugarskoj, želeći da ga time obaveže na bližu saradnju. Po padu Novog Brda i Golupca, u munjevitoj akciji sultana Murata II, despotovina je bila primorana da stupi u dvostruki vazalni odnos prema Turcima i Ugarskoj. Jedini način za održavanje ravnoteže između Turaka i Ugara bila je udaja despotovih kćeri u Ugarskoj i Turskoj .Prva je udata Katarina 1433.god. za grofa Urliha Celjskog, brata Ugarske kraljice Varave, koji je inače bio sin moćnog HermanaII. Mara je data po svoj prilici u proeće 1434. sultanu Muratu. Oba braka bila su čisto polotičke prirode. U zimu 9. decembra umro je ugarski kralj Žigmund koji je pola veka moćno i često presudno uticao na sudbinu Srbije. Kralja Žigmunda je nasledio njegov zet, austrijski vojvoda Albreht Habzburški. Ova promena dala je Turcima povoda da se odluče na krupnije korake. Oni su znali da će u Ugarskoj doći do izvesnih razmirica, pošto novi kralj nije bio prihvaćen od svih krugova u zemlji pa su hteli da iskoriste te njihove unutrašnje sukobe. Zato su odlučili da napadnu Ugarsku kao glavnu silu koja im je mogla praviti smetnje. Time su hteli da reše i pitanje Srbije znajući da despot u duši podržava hrišćane i da je bio u vezi sa Mađarima. Nakon ovoga usledio je prvi pad despotovine. Kralj Albert imao je mnogo problema sa nezadovoljnom vlastelom što je bio glavni uzrok pasivnog držanja do tada nadmoćne Ugarske. Malo posle srpske katastrofe umro je sasvim iznenada i kralj Albreth. Na prestolu ga je posle mnogo trzavica nasledio Vladislav III.
Nakon prve pobede ugarskog zapovednika Janka Hunjadija (Sibinjanin Janko) kod Erdelja i njegove druge pobede septembra na Jalosnici u Vlaškoj gde je pobeđen rumelijski beglerbeg Šehabedil koji je vodio 80 000 ljudi. Hrišćanske države stekle su uverenje da neprilike u turskoj treba iskoristiti i da se do kraja prošire uspesi. Sultanovu ponudu na mir despot je uspeo da spreči.
Pripreme za bitku
Krajem februar 1443. na Ugarskom saboru u Budimu i uz podršku vlastele i nekih poljskih velikana, kao i despota Đurađa odlučeno je da se krene u pohod. Najveći zagovornik i pokrovitelj pohoda bio je upravo srpski despot koji je podneo najveće troškove sakupljanja i opremanja vojske koju je samostalno finansirao i obezbedio gotovo preko polovinu vojske sa prostora Srbije.
Odnos i sastav snaga
Despot Đurađ nije štedeo sredstva za opremanje celokupne vojske. Hrišćanska vojska je prema nekim procenama brojala oko 25 000 ratnika, kojoj se kasnije pridružio vlaški vojvoda Vlad Cepeš. Hrišćanska vojska većinom je bila sačinjena od poljske konjice, delom ugarske, a najvećim delom srpske vojske. U ukupnim snagama od oko 25 000 vojnika srpske jedinice pod direktnom komandom despota Đurađa iznosile su između 8 000 i 10 000 pešaka i nešto konjanika kojima se pridružio srebrenički vojvoda Petar Kovačević sa između 500 i 600 konjanika.
Početni plan pohoda
Krajem juna 1443. data je naredba hrišćanskoj vojsci da se uputi prema Beogradu, a i sam Ugarski kralj krenuo je ka jugu u septembru. Sa njim su išli despot i Hunjadin. Hririšćanska dobro uvežbana vojska od 12 000 konjanika koju je vodio Hunjadi, porazila je 3.novembra Turke u polju ispred Niša. Ovaj poraz izazvao je pometnju u turskim redovima kao i u pozadini njihovih snaga. Posledica je bila onesposobljavanje Turaka da pruže značajniji otpor na duže vreme i bilo kakvo napredovanje. Početkom decembra 1443. godine Sofija je pala u hrišćanske ruke a prodiranje se nastavilo i dalje. Međutim pred dobro utvrđenim klancima srednje gore moralo se stati zbog toga što su Turci kod Zlatice spremali snažan otpor.
Povlačenje
Zbog jake zime koja je nastala, otežanog snabdevanja i velikog otpora hrišćansko napredovanje je stalo i prekinulo dalju ofanzivu. Prilikom povlačenja hrišćana, Turci su pokušavali da im nanesu što više gubitaka ali su kod Meleštice i Kunovice, pretrpeli poraze, naročito težak i gotovo potpun poraz kod Kunovice, od srpske vojske koja je čuvala odstupnicu drugim hrišćanskim snagama. Prepuštena sama sebi srpska vojska potukla je do nogu višestruko i brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, po mesečini, planinskom kršu, strmim liticama, snegu i ledu Kunovice. I uspela da nadljudskim naporima uništi turksu poteru pre dolaska pojačanja.
Bitka
Ugarski kralj Vladislav, 1443.god krajem februara, skupivši vojsku krenuo je na jug u pohod protiv turaka , a sa njim je krenuo takođe despot Đurađ Branković kako bi zajedničkim snagama suzbili sve veću pretnju, ne samo po Balkan već i po čitav hrišćanski svet. Prešavši preko Dunava uputili su se preko Srbije ka Bugarskoj i tako stigli blizu mesta Plovdiva gde je turski car Murat II prispeo i zatekao ih u brdima, ne dajući im da dođu do Plovdiva. U daljem napredovanju hrišćanska vojska je usporeno napredovala preko planine. Ovu planinu nazivaju Zlatica, a drugi je nazivaju Gvozdena Vrata. Kada su bili zašli između brda u jednu dolinu, tu su ih susreli carski janjičari, kako bi ih sprečili da dođu do Plovdiva, jer je tamo čista ravnica. Kada je kralj Vladislav video da neće moći da prođe, naredio je da se kola povuku nazad, jer se nisu mogla okrenuti. Vrativši se bez štete, kralj Vladislav je nazad krenuo ka mestu Sofiji, kako je već bila jesen, a on nije mogao tu ostati preko zime, spalivši mesto, krenuo je nazad prema Srbiji.
Kada je prispeo u mesto Pirot, do kralja Vladislava su doprle vesti da je turski car prispeo u Sofiju, koja je bila spaljena. Tada je naredio despotu da ostane nazad i da lagano za njima ide sa svojom vojskom.On je tako išao očekujući bitku; kad su prispeli do planine zvane Kunovica, kralj Vladislav je već bio odmakao od te planine, doprle su do despota vesti da Turci sa veoma velikom silom idu za njim; vrativši se tada despot protiv Turaka, očekujući ih, obavestio je kralja: „Ovi Turci sa velikom silom za nama kreću, pa zato sve pešake kraj kola ostavi a sam sa čitavom vojskom k meni pohitaj„. Ali pre nego što je kralj prispeo već je počela bitka sa Turcima (koja je bila tako žestoka da su svi Turci bili do nogu potučeni, a njihovi najviši zapovednici jedni pobijeni, drugi pohvatani). Jedan carski vojskovođa, koji je sa njima bio umesto cara, tu je ubijen i sve do današnjeg dana stoji znak na njegovom grobu u gradiću Tajanice. Odatle srpski despot, pobedivši neprijatelja, bez ikakvih gubitaka sa vojskom krenuo je dublje kroz Srbiju i prispeo je na polje Dobrigić, želeći odatle sa bezbednijeg položaja, i pogodnijeg za dalje praćenje situacije, da zajedno sa Poljsko-Ugarskim kraljem preko zime ostane ,kako bi na leto,opet sa još većim snagama krenli protiv oslabljenog neprijatelja.
Nedugo zatim, u taboru hrišćana pojavili su se turski izaslanici, tražeći od despota da caru preda zarobljenike, i sve one zapovednike koji su bili zarobljeni, a on će zauzvrat, despotu vratiti Smederevo sa svima gradovima i čitavu zemlju Srpsku, a isto tako i oba sina njegova, Grgura i Stevana. Tamo je bio zarobljen i jedan turski velikan po imenu Karambeg, pa je za ovoga car dao 500 zlatnika. Posavetovavši se s despotom i drugom gospodom, kralj Vladislav primi od njega ovakav predlog i car je poslao jednoga velikana Baltaoglua i tako je ovaj po carevoj naredbi predao Smederevo despotu i sve gradove; dovedena su i oba slepa sina. Despot Đurađ, povrativši sve svoje gradove ,a time i celu despotovinu, odmarao se sa kraljem i sa čitavom vojskom četiri nedelje, pripremajući povlačenje ka severu. Despot se zalagao da vojska bar preko zime ostane u Srbiji. Odatle, pošto je završila polovinu velikog posla, ona na proleće može nastaviti sa akcijom, pošto se ne mora sve počinjati iznova. On se obavezao da će se sam brinuti za snabdevanje vojske, a nudio je i 100 000 dukata novčane podrške. Hteo je da na svaki način zadrži tek oslobođenu Srbiju. Ali Mađari, izmorni i istrošeni, i sa duhom najamnika, koji su posle ugovorenog posla hteli odmor, nisu nikako pristajali na to. Zatim se kralj sa vojim snagama krajem januara 1444. u pratnji despota povukao preko Dunava nazad ka Ugarskoj, posle još jednog uspešnog pohoda. Potom je despot Đurađ posredstvom svoje ćerke, udate za turskog sultana, načinio sa Turcima primirje na 10 godina. Pa je tako ovaj pohod završen ispunjenjem glavnog Srpskog cilja ponovne, obnove despotovine. Turci su ovaj poraz pripisivali izdaji tesalskog zapovednika Turhan-paše, za koga su smatrali da je sarađivao sa despotom.
Posledice bitke
Pobeda srpske vojske u Kunovičkoj bici među malobrojnim istoričarma i poznavaocima događaja glavni utisak je, da je ova veličanstvena pobeda, presudna za obnovu despotovine 1444. i produžila vek srpske srednjovekovne države do leta 1459. Ova pobeda dala je na samopouzdanju hrišćanskoj vojsci i povratila nadu da se uspešno pohod može nastaviti. Ali mir koji je sklopljen bio je od veće koristi Turcima nego hrišćanima čije je brzo napredovanje sa ovim mirom zaustavljeno. Segedinskim mirom despotu su vraćena 24 grada među kojima su Novo Brdo, Golubac, Kruševac, Smederevo i drugi. Hrišćanske zemlje pokušale su da svale krivicu na despota zato što je zaustavljen jedan veličanstven pohod, zbog despotove nestrpljivosti i pohlepe, koja nije bila opravdana ali se kasnije pokazala opravdanom, jer je despot nastojao da Srbija ne bi ponovo postala krvavo poprište Ugarsko-Turskih sukoba. Iste 1444. pod pritiskom pape sukobi su nastavljeni bez učešća Srbije pa je tako ona pošteđena, a 10.septembra kod Varne katolička vojska je strahovito poražena. Tom prilikom je poginuo kralj Vladislav treći, a Janko Hunjadin je jedva uspeo da se spasi. Ovaj pohod nije uspeo da otvori put preko Bugarske do Carigrada, time se opravdala srpska uzdržanost. Ovaj poraz je pokazao da je Kunovička bitka i pobeda srpske vojske u njoj predstavljala najveću pobedu hrišćanske vojske u oba pohoda. Zbog toga je Kunovica postala čuvena i slavna: o njoj su i u kasnije vreme pevali dubrovački pesnici, Gundulić i Palmotić, i veličali pobedu i slavu srpskog oružja.
Mesto bitke
Kao mesto na kome se odigrala bitka prema svedočenjima istoričara uzima se područje Suve planine u srednjem veku zvane Kunovica, nedaleko od Niša u blizini železničke stanice Crvena Reka. Danas postoji veliko interesovanje u Poljskoj, za obeležavanje ove pobede kao najveće hrišćanske pobede u pohodu. Srpskom narodu, dugo vremena u pesmama ovog kraja zadržala se uspomena na slavnu pobedu despota u ovoj bici. Važno je napomenuti da se planina Kunovica oko koje je bilo zabune, nalazi u Srbiji, a ne Bosni, jer je došlo do poistovećivanja sa istoimenom planinom u Bosni.
