Neka od najvećih arheoloških otkrića desila su se slučajno, otkrivajući našu čudesnu prošlost. Takve stvari su se takođe dešavale i u srednjem veku, kao na primer kada je pronađeno savršeno očuvano telo devojke, duž Apijskog puta (Via Appia), nedaleko od Rima aprila 1485. godine.
Najbolje svedočenje o tom događaju dolazi nam iz pisma Bartolomea Foncija, koji je bio renesansni učitelj i profesor književstva na Univerzitetu u Firenci. Pisao je svom prijatelju u Firenci:
„Kako bih objasnio suštinu kako treba: neki radnici su iskopali temelje grobnica u potrazi za mermerom na Apijskom putu nedaleko od Rima. Uništili su lukove od cigli sa svih strana, na nekih tri metara u dubinu, kada su naišli na mermerni kovčeg. Otvorili su ga i pronašli leš kako leži na stomaku prekriven slojem mirisne kore debele oko pola metra; celokupna unutrašnjost kovčega je bila namazana istom mirisnom smesom poput kakvog gipsa. Kada je mirisna kora uklonjena, lice devojke (da počnemo od vrha) je bilo bledo kao da je sahranjena tog istog dana. Njena kosa, duga i tamna i čvrsto zakačena za skalp, bila je vezana u rep i podeljena na uvojke u devojačkom maniru, a svi uvojci su bili prekriveni mrežicom za kosu satkane od svile i zlata.
Potom su se pojavile male uši, kratko čelo, tamne obrve, oči ispod njih stasite i svetle. Nos je bio netaknut i tako mekan da kada bi se pritisnuo prstom savio bi se i vratio u položaj. Usne su bile bledo crvene, zubi snežno beli i mali, jezik od vrha usta skroz crven. Jagodice, obrazi i vrat – verovali biste da pripadaju živoj osobi. Ruke su bile obešene u potpunosti o ramena i mogle su se pomerati gde god želite. Ruke su bile izdužene, prsti zaobljeni i zašiljeni providnim noktima, koji su bili tako čvrsto usađeni da se ne mogu polomiti. Njene grudi i stomak su bili jednako široki i delovali su beli kada je mirisna kora uklonjena. Potiljak, leđa i butinei zadržali su svoj položaj, oblik i elegantan izgled. Lepota njenih kukova, butina, listova i stopala je takođe odavala utisak žive osobe.“
„Ukratko, ova devojka koja je živela kada je Rim bio na vrhuncu činila se lepa kao što je bila plemenita.“, dodao je Bartolomeo.
Mnogobrojni izveštaji sa događaja navode da je na desetine hiljada ljudi izašlo iz Rima kako bi videlo telo – danima je bila tema broj jedan u gradu. Neki su čak dolazili kako bi naslikali njen portret. Dva dana nakon što je telo pronađeno, rimske vlasti su naredile da se ono vrati u grad, „usred gomile ljudi“, gde je ponovo izloženo. Drugi izvor je naveo: „Neko bi pomislio da se dobija neko zadovoljenje ili oproštaj grehova ukoliko se popne na to brdo, tolika je bila gomila, naročito žena, privučena prizorom.“
Ime devojke je i dalje misterija, jer su svi natpisi sa lokaliteta odavno nestali. Jedna glasina koja se širila bila je da je to bilo telo Ciceronove kćerke Tulije. Druga kaže da je otkriven natpis na kojem je pisalo „Ovde leži Julija Priska Sekunda. Živela je dvadesetšest godina i jedan mesec. Nije imala nijedan greh, osim što je umrla.“ Svi su se slagali da je u pitanju bila veoma poznata i bogata osoba.
Još jedna misterija ostala je nerešena, a to je šta se desilo sa telom nakon što je odneto u Rim? Neki spisi upućuju da je papa Inoćentije VIII, možda nezadovoljan pažnjom koje je ovaj leš dobijao, naredio gradskim zvaničnicima da telo tajno odvuku i sahrane van zidina grada. Druga priča govori da je telo jednostavno bačeno u reku Tibar.
Ipak, nekoliko dana ovo slučajno otkriće bilo je glavna tema među Rimljanima i možda je podstaklo osećanja o tome kakav je drevni Rim bio, pa čak i pitanja o tome kakva je sama devojka bila. Bartolomeo Foncio objašnjava: „Voleo bih samo da rečima prenesem ono što je pravedno o lepoti i privlačnosti leša, što će izgledati zapanjujuće potomstvu, pa čak i neverovatno, a o čemu je svedočio ceo grad.“
(nationalgeographic)
