Deo zlata i dijamanata koje je britanska Vlada namenila četničkom pokretu Draže Mihailovića, kapetan Hadson zadržao za sebe i deo zakopanog zlata pronašao posle rata. Za preostalim zlatom, tragala UDB-a u operaciji “Morava” koja je sprovođena i u nekim selima požeške opštine. Da li je pored dve torbe, postojala i treća torba sa zlatom, koja je navodno zakopana u okolini Ivanjice? Decembra 1983. godine Bil Hadson boravio u Užicu kada ga je primio tadašnji predsednik Skupštine opštine Balša Govedarica.
londonskog lista “Sandej tajms” objavio je priču o jednoj strogo čuvanoj tajni iz Drugog svetskog rata. Reč je o većoj količini zlata i dijamanata, po današnjoj proceni vrednoj 3.000.000 američkih dolara, koje je britanska Vlada 1942. godine poslala svom obaveštajcu kapetanu Hadsonu (Hudson Duanet, Bil-Bil, zv. “Marko”, na početku rata kapetan, a kasnije unapređen u čin majora, potom bio i pukovnik) namenjenu četničkom pokretu Draže Mihailovića.
Ko je Bil Hadson
Od dve torbe zlata i dijamanata, a neke indicije ukazuju da je postojala i treća, Draža i njegov pokret nisu dobili ništa, već je kapetan Hadson zadržao za sebe da mu se nađe posle rata, pa je zlato i dijamante zakopao u okolini Čačka, najverovatnije na području Ovčarsko-kablarske klisure. Da je obaveštajac Bil Hadson prevario ne samo Dražu, već i svoju, britansku komandu i Vladu, otkrila je 1947. godine britanska tajna služba MI-6, ali je ova ratna afera odmah zataškana da ne bi izbila bruka oko njihovog “ratnog heroja” Hadsona, kome je predloženo da započne “novi život”, pa je napustio Englesku i otišao u Južnoafričku Republiku, u kojoj je umro 1995. godine.
Kapetan britanske armije, kasnije major i pukovnik, rođen je u Južnoj Africi. Po zanimanju je bio rudarski inženjer. U Jugoslaviju je došao 1936. godine i do 1940. godine živeo u Srbiji, u varošici Krupanj, radeći u Podrinjskim rudnicima antimona (rudnici Zajača, Kostajnik, Stolice), pre rata najveći antimonski basen u Evropi. Bio je pravi poliglota: govorio je šest jezika. Posebno je odlično govorio srpski. Imao je veoma dobru reputaciju kod žena, a u Krupnju je živeo sa ženom Ruskinjom, belogardejkom. Prema nekim izvorima, pre rata je dolazio u Ivanjicu, odnosno kod svog kolege inženjera Milutina Mladenovića, direktora rudnika antimona Lisa. U britansku obaveštajnu službu SOE, koja je u Drugom svetskom ratu bila zadužena za specijalne zadatke, stupio je 1940. godine.
Po zadatku SOE, iz Egipta, a po drugoj verziji, sa Malte, ponovo je došao u Jugoslaviju, 20. septembra 1941. godine. Tada se iz podmornice “Trijumf” iskrcao na jadranskoj obali u Perazića Dolu kraj Petrovca u Crnoj Gori. U ovoj prvoj britansko-jugoslovenskoj misiji bili su i majori bivše jugoslovenske vojske Zaharije Ostojić i Mirko Lalatović i radio-telegrafista Veljko Dragićević. Posle mesec dana koliko su proveli u Crnoj Gori, i među partizanima, Hadson je poslao prvi izveštaj u Englesku, a potom dobio nalog od svoje komande da krene u Srbiju i da ide u štab pukovnika Draže Mihailovića, koji je već bio uspostavio radio-vezu sa Britancima.
Usput, najverovatnije u Sandžaku, Hadson se sreo sa Mitrom Bakićem i Arsom Jovanovićem, stigli su peške do Zlatibora, a odatle su se kamionom prevezli u Užice. Bilo je to oko 22. oktobra 1941. godine. Proveo je dva-tri dana u Užicu, u partizanskom Vrhovnom štabu i bio Titov gost. Radio-telegrafista Veljko Dragićević ostao je u Užicu, u partizanima, a kapetan Hadson i majori Ostojić i Lalatović produžili su za Ravnu goru, gde su, 25. oktobra, stigli u štab pukovnika Draže Mihailovića. Ovaj mu je, već pri prvom susretu, zamerio što se zadržavao u Užicu, što se sreo sa komunističkim vođom Titom i što je boravio “sa komunističkom ruljom”. Narednog dana, 26. oktobra, Hadson se ponovo video sa Titom, koji je predvodio partizansku delegaciju za razgovore sa Dražom. Tito je insistirao da razgovorima prisustvuje i Hadson, ali mu Draža nije dozvolio. Inače, zanimljiv je podatak da se Hadson po dolasku na Ravnu goru odmah oslobodio svog odela i obukao šumadijsko odelo.
Jevrejin Štefan Colner
Prilikom povlačenja partizana i Vrhovnog štaba iz Užica krajem novembra na Zlatibor i u Sandžak, Hadson se ponovo našao sa Titom, ali se posle nekoliko dana, u decembru 1941. godine vratio na Ravnu goru, u štab Draže Mihailovića. Prema podacima u “Leksikonu NOR i revolucije u Jugoslaviji 1941-1945”, Hadson je u štabu Mihailovića bio do 1944. godine, pa je početkom marta došao u Štab Drugog korpusa NOVJ i sa slobodne partizanske teritorije upućen u Britaniju. Po drugim izvorima, Hadson je početkom avgusta 1944. godine evakuisan sa četničke teritorije, sa aerodroma u Pranjanima, kada je zajedno sa jednom grupom savezničkih pilota, koje su spasili četnici, odleteo u Britaniju.
Posle Drugog svetskog rata, tada već pukovnik Bil Hadson bio je vojni izaslanik u Rumuniji. Kada je upoznao mađarskog Jevrejina Štefana Colnera, koji je za britansku Vladu kupovao drva po istočnoj Evropi, angažovao ga je, uz dobru nadoknadu, da ode u okolinu Čačka i da mu donese sakriveno zlato i dijamante. Colner je prema dobijenim uputstvima i nacrtnoj mapi uspeo da pronađe i otkopa jednu torbu sa zlatom, ali ne i da pronađe drugu torbu. Uspeo je da iz Jugoslavije iznese zlato do engleske Ambasade u Budimpešti, odakle je diplomatskom poštom prosleđena torba Bilu Hadsonu u Bukurešt.Ne zadugo, kada se ponovo našao u Jugoslaviji, srpska UDB-a je uhapsila Colnera, koji je bio i osuđen, pa se tako saznalo za britansko zlato i dijamante. Po nalogu Aleksandra Rankovića, UDB-a je 1965. godine organizovala tajnu akciju “Morava” i tragala za preostalim zlatom u okolini Čačka, na prostoru Ovčarsko-kablarske klisure. Tragala je i u nekim požeškim selima (Dobrinja i okolna sela kojima se u toku rata kretao Bil Hadson). Tada je UDB-a hapsila i maltretirala jedan broj seljaka, bivših četnika i njihovih simpatizera. Akcija “Morava” se neslavno završila, a potom je usledio onaj čuveni Četvrti plenum (Brionski), kada je Tito, zahvaljujući u prvom redu komunističkim kadrovima iz Srbije, uspeo da ukloni sa svih funkcija Aleksandra Rankovića.
Hadson ponovo u Užicu
U prvoj polovini decembra 1983. godine (od 5. do 14. decembra) nekadašnji kapetan, a tada pukovnik u penziji Bil Hadson ponovo je boravio u Jugoslaviji. Ovog puta bio je u društvu ekipe britanske Televizije BBC, koja je snimala dokumentarnu seriju (radni naslov “SOE – Jugoslavija”) o britanskim vojnim misijama u Drugom svetskom ratu. Prilikom boravka u Užicu, Bila Hadsona i producenta Olivera Morsa primio je Balša Govedarica, predsednik Skupštine opštine.
-U Užicu sam se sreo s partizanskim vođom Titom, kome sam rekao da sam poslat od britanske komande da pomognem ujedinjenju četnika i partizana. Tito je na mene ostavio snažan utisak. Inače, u slobodnom Užicu video sam da imaju Fabriku oružja i municije i da su partizani organizovana vojska, – rekao je, između ostalog, Bil Hadson. A kada sam stigao u Dražin štab na Ravnoj gori preneo sam mu “saopštenje britanske Vlade “ da Jugosloveni ima da se bore za Jugoslaviju, a ne da se borba pretvara u pobunu komunista za Sovjetsku Rusiju”…
Kao novinar “Politike”, i saradnik “Vesti”, sa kolegama Radojem Andrićem iz “Večernjih novosti” i fotoreporterom Milošem Cvetkovićem, pratio sam boravak Bila Hadsona i TV ekipe u Užicu, Gornjem Milanovcu i na Ravnoj gori, u Brajićima, o čemu sam tada objavio rubriku u “Politici” i na stranicama “Vesti”.
Tokom boravka na Ravnoj gori, od Hadsona i producenta Morisa doznali smo da tragaju za sudbinom jednog nepoznatog partizana iz Ljiga, kojeg mu je odredio Tito za pratioca u decembru 1941. i za imenom jedne starice iz Gornje Dobrinje ili okoline, koja mu je u tim najtežim danima pružila utočište i pomoć. Starica, kako je doznao Hadson, streljana je od Nemaca. Prilikom kraćeg zadržavanja u Gornjoj Dobrinji, Hadson je na seoskom groblju, na jedan od grobova položio venac od cveća i tim činom odao poštu nepoznatoj srpskoj ženi koja mu je pomogla. Nisu uspeli da saznaju ime ove starice, kao ni ime nepoznatog pratioca, koji je bio šegrt-mehaničar, rodom iz Ljiga ili okoline.
Za vreme jedne pauze u Brajićima, prilikom kraćeg zadržavanja sa Hadsonom, upitao me je da li šta znam o sudbini njegovog poznanika inženjera Milutina Mladenovića, direktora Rudnika antimona Lisa kod Ivanjice. Tada mi je rekao da kada je preko svojih veza doznao da u Sarajevu kao kustos u nekom muzeju radi Milutinova žena Ljubica Mladenović, poslao jednog svog prijatelja da je poseti i da s njom pokuša obaviti “jedan važan razgovor”, ali je ona odbila da ga primi i da s njim razgovara. Jedino je veli uspeo da dozna od nekih ljudi da je Ljubica velika prijateljica nekog visokog partijskog funkcionera u Sarajevu (Hasana Grabčanovića, sekretara CK SK BIH -– primedba Đ. P.) Šta je trebalo da bude tema tog “važnog razgovora” nije mi rekao, a ja sam ga obavestio da se inženjer Mladenović krajem 1944. godine povukao sa Dražom i četnicima u Bosnu i da mu se tamo izgubio svaki trag, a njegova žena Ljubica odbila je Dražin predlog da napusti Jugoslaviju i da je prebaciti u inostranstvo.
Tajna operacija
Nekoliko meseci kasnije, posle objavljenih rubrika u “Politici” i “Vestima”, u Arilju sam se susreo sa svojim starim poznanikom Milošem Savovićem, koji je posle rata radio u požeškoj UDB-i, a u vreme Infobiroa zaglavio na Goli otok. Kada mu pomenuh da se Hadson interesovao za sudbinu direktora Lisanskog rudnika Milutina Mladenovića i da sa njegovim prijateljem nije htela da obavi “važan razgovor” Ljubica Mladenović u Sarajevu, doznao sam jednu zanimljivu priču, koju sada prvi put iznosim. Naime, Miloš Savović je prilikom jednog odlaska u Beograd sreo svog poznanika iz logora za prevaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci, koji je tada još uvek radio u UDBI, a koji je bio uključen u tajnu operaciju “Morava” 1965. godine kada su tragali za engleskim, odnosno Hadsonovim zlatom u okolini Čačka i u Dobrinji i okolnim selima.
-Iz priče mog prijatelja saznao sam da je UDB-a, bar mi je on tako rekao, pronašla drugu torbu sa zlatom i dijamantima, da je dobro nagradila učesnike akcije i da je ovo zlato UDB-a koristila, uz ostali novac, da plaća svoje saradnike koji su po zapadnoj Evropi učestvovali u pronalaženju i likvidiranju nekih pripadnika četničkog i ustaškog pokreta, a koji su radili protiv naše zemlje. Što se tiče neuspelog “važnog razgovora” sa Ljubicom Mladenović u Sarajevu, taj podatak potvrđuje indiciju da je navodno postojala i treća torba sa zlatom, koju je Hadson, da bi se što bolje osigurao, u toku rata otkopao i preko svog poznanika direktora Rudnika Lisa sakrio, odnosno zakopao negde u okolini Ivanjice. Najprirodnije je da je tu torbu Mladenović zakopao negde u blizini rudnika i da ju je prilikom napuštanja Srbije 1944. godine odneo. Inače, poznato je da je direktor Lisanskog rudnika, inženjer Mladenović bio i nemački i Dražin čovek u toku rata, da je povremeno boravio u Dražinom štabu i da je materijalno pomagao četnički pokret – priča je Miloša Savovića, koji više nije među živima.
Nema verodostojnih podataka, ali je prema kazivanju Miloša Savovića, prisutna i priča da je u toku 1944. godine nemački špijun Ivan Kolić (Hans Kol –- uhvaćen 1961. godine i osuđen u Okružnom sudu u Užicu, primedba Đ. P.), šef Meldekofa u Užicu, nekako doznao za Hadsonovo zakopano zlato. On je, navodno, preko svog podčinjenog gestapovca u Ivanjici Zigfrida Fidlera, a i od direktora rudnika Mladenovića, kod koga je češće puta svraćao, pokušao da dozna neke podatke o kretanju britanskog obaveštajca Hadsona i o njegovom sakrivenom zlatu. Fidler nije ništa doznao, a ni Mladenović nije hteo udovoljiti Hansu Kolu.
Da li je zaista postojala i treća Hadsonova torba sa zlatom, teško je utvrditi. To se može saznati jedino kada budu dostupni materijali operacije “Morava”, ako su sačuvani. Iako sam godinama pokušavao da nešto više doznam o operaciji “Morava” od bivših udbovaca koji su sigurno nešto o tome znali, bili su veoma škrti na rečima, jer je kod njih bila prisutna obaveza “ćutanje do groba”.
Izvor ‚‚ Vesti “
