Drugi srpski ustanak predstavlja drugu fazu Srpske revolucije (po nekim istoričarima treću, ukoliko se u revolucionarne aktivnosti računa i Hadži-Prodanova buna iz 1814. godine) protiv Osmanskog carstva, koja je izbila kratko po okončanju Prvog srpskog ustanka. Drugi srpski ustanak je doveo do srpske autonomije u okviru Osmanskog carstva i uspostavljanja Kneževine Srbije, koja je imala svoju skupštinu, ustav i vladarsku dinastiju.
Pozadina
Posle propasti Prvog srpskog ustanka, srpski narod se našao u gorem položaju. Turci su nastavljali sa ubijanjem ljudi, paljenjem sela i maltretiranjem. Mnoge srpske porodice su pobegle preko granice u Srem i Banat.
Veliki vezir Huršid-paša je proglasio amnestiju za srpske ustanike. Mesec dana kasnije je postavio dvanaest oborknezova u dvanaest nahija Beogradskog pašaluka. Zajedno sa narodom kome su stajali na čelu, Turcima su se predale neke vojvode i knezovi iz Prvog srpskog ustanka: arhimandrit Gligorije Radoičić, Miloš Obrenović, Lazar Mutap, Arsenije Loma, Milić Drinčić, Pavle Pljakić i Stanoje Glavaš.
U Beogradu je uspostavljena vlast Sulejman-paše Skopljaka. Početak njegove vlasti je obeležen terorom, nasilnim skupljanjem oružja, uvođenjem kuluka za opravku gradova i puteva, surovim uterivanjem nameta i feudalnih obaveza. Ovakva situacija je izazvala ponovno pojavljivanje hajduka, koji su i dalje održavali ratno stanje u zemlji. U Srbiji su da velikim interesovanjem praćeni međunarodni događaji, pogotovo posle vojnog uspeha Rusije protiv Napoleona. Prota Mateja Nenadović je uputio molbu ruskom caru Aleksandru da se Srbija pripoji Rusiji ili da dobije položaj kakve su imale Moldavija i Vlaška pod ruskim protektoratom. Došlo je ponovo do susreta knezova koji su dobili onakvu ulogu koju su imali uoči prethodnog ustanka. Pomoću prote Mateje srpski knezovi su uputili molbe za pomoć Austriji, Rusiji i ostalim evropskim silama koje su učestvovale na Bečkom kongresu.
Miloš Obrenović je bio najznačajnija srpska ličnost u Beogradskom pašaluku posle pada ustaničke Srbije. Posle sloma ustanka predao se Ali-agi Serčesmi, a kasnije je postavljen za oborkneza Rudničke nahije. Sulejman-paša Skopljak je u Obrenoviću pronašao saradnika i postavio ga je baš-kneza Kragujevačke, Rudničke i Čačanske nahije.
Odnosi između Porte i Srba su se još više zaoštrili. Uprkos obavezama koji su za Turke proizilazile iz osme tačke Bukureškog mira, turska uprava u Srbiji je dalje nastavila sa dahijskim načinom vladavine, nasiljem, nacionalnim ugnjetavanjem i ekonomskom eksploatacijom.
Upravo zbog takve situacije izbilo je nekoliko buna, da bi u jesen 1814. godine, u okolini Čačka spontano izbila Hadži Prodanova buna. Buna se proširila i na susedne nahije. Buna je izbila u jesen, što je Milošu Obrenoviću dalo razlog da odbije da se stavi na čelo bune. Čak je sa nekoliko srpskih knezova pomogao njeno gušenje. Pobunjenici su se kod Knića sukobili sa vojskom Miloša Obrenovića i njegovog pobratima Ašim-bega. Iako su pobunjenici odneli pobedu, Miloš Obrenović i Ašim-beg su ostali na bojištu, što je kod pobunjenika izazvalo zabunu, pa su se povukli svojim kućama. Posle propasti bune, Hadži-Prodan Gligorijević je pobegao u Austriju.
Ustanak
Sastanak u Takovu
Sulejman-paša je i nakon Hadži-Prodanove bune nastavio sa terorom. Pripreme za sledeću bunu počele još dok je Sulejman-paša držao Miloša Obrenovića u Beogradu. Miloš je izdejstvovao svoju slobodu pod izgovorom skupljanja novca za otkup srpskog roblja.
Sastanak u Takovu se održao 24. aprila (na Cveti) 1815. godine ispred takovske crkve i tom prilikom je podignut Drugi srpski ustanak.
Bilo je dogovoreno da se konačna odluka o dizanju ustanka donese na Cveti (11. aprila), kada se u selu Takovu održavao veliki narodni sabor, i tada je u selo dolazio narod iz mnogih krajeva. Pripreme za ustanak su bile držane u najvišoj tajnosti a agitacija je u početku bila ograničena samo na rudničku, kragujevačku i čačansku nahiju.
Na Sastanku su se okupili svi viđeniji ljudi iz rudničke nahije i okolnih sela i tom prilikom je odlučeno da se, i posle neuspeha Prvog srpskog ustanka, ponovo digne ustanak, a za vođu ustanka je izabran Miloš Obrenović.
U nedelju, 24. aprila, na Cveti, posle završene službe u crkvi u Takovu, Miloš Obrenović je izašao pred narod, popeo se na jedan veći kamen i počeo govoriti :
„Slušajte braćo. Čujte svekoliki Srbi. Čuj veliko i malo, muško i žensko, koji ste god došli evo ovde danas. A tko nije danas ovde, onaj svakako od vas da čuje i očuje, i da svak dobro razumije i upamti ovo što ću svima sada za vazda prozboriti. Ako ste radi mene imati s vama i pred vama od sada za svagda u opštem poslu i rukovodca za narod i zavičaj i ako ste radi da svi naši trudi budu napredni, a vi sad svi iz jednog ovdi grla pred ovim božijim domom to izrecite i pred svetim oltarom zavjet činite, da vi na vaše duše primate sve ono što bi od ovog preduzetog posla moglo izaći nesreće i postradanja, pak i to da meni sad ovdi obećavate i odmah da mi date punu vlast i slobodnu volju da ja mogu zapovijedati svakom vam i da mogu nakazati (kazniti) svakog koji me god ne bi što hteo poslušati ili koji bi što ukvario.“
Na to svi jednoglasno poviču „Sve na našu dušu, i vrat, i obraz…“. Zatim su svi redom poljubili ruku knezu Milošu i poželeli mu uspeh.
Nakon toga, knez Miloš je u Crnući, gde se okupilo dosta ljudi, ušao u svoj vajat i obukao najsvečanije odelo, uzeo zastavu, izašao napolje i rekao :
„Evo mene, a evo vam rata s Turcima.“
Ustanici
Milan Đ. Milićević u svojoj knjizi navodi neke od ljudi koji su bili na toj skupštini : Miloš Obrenović, Gospodar Jovan (?), Lazar Mutap iz Pislonice, Nikola Lunjevica iz Lunjevice, Milić Drinčić, Todor Belja, Dobrica Vesković iz Teočina, Perica N. Buljugbaša iz Miokovaca, Damnjan Matović-Krdža iz Ločevaca, Marko i Nikola, braća Rakići iz Rudnika, Milovan Lomić iz Dragolja, Vasilj Milojević, Milić Brajović i Lazar Vasiljević iz Brezne, Radovan Žižović iz Leušića, Todor Jeremić i Blagoje N. iz Pranjana, Ivan Šalavardić iz Grabovice, Petar Grk iz Nevada, Jovan Lazić iz Svračkovaca, Tanasko Mihailović i Vaso Popović iz Beršića, Prsta Janko Vitomirović, Radojica Paunović i Milovan Topalović iz Takova, Jovan Ponjavić iz Brusnice, Nikola Terzija iz Sinoševića, Milisav Koruščić iz Rujčića, Radovan Bajić iz Brajića, Marko Radosavljević iz Klatičeva, Sima Baralija iz Šarana, Aksentije i Vićetnije Čalukovići iz Ljevaje, Pavle Štule i Petar Štule iz Ozrema, Marko Draškić iz Poloma, Mali Radojić iz Mojsinja, Petar Mali i Ivan Petrović iz Stančića, Ilija Preljinac iz Preljine, Jova Tomić iz Metinca (okr. kragujevačkog), Radovan Nikavica (iz okr. užičkog) i Petar Tomašević iz Ločevaca. Na sastanku nije bio vojvoda Lomo.
Borbe
Oružane borbe su trajale oko 4 meseca. Drugi srpski ustanak je za razliku od Prvog ustanka od početka bio uperen protiv legalne vlasti, koju je predstavljao Sulejman-paša. Porta je na ustanike poslala dve vojske sa područja Carstva i jednu iz Beogradskog pašaluka. Ustanici su opseli Čačak i držali ga pod opsadom narednih četrdesetak dana. Miloš Obrenović je opsadu Čačka ostavio svog brata Jovana Obrenovića, Miliću Drinčiću i Jovana Dobraču, a sa svojom vojskom je krenuo na sever i sukobio se sa Turcima kod Paleža i odneo pobedu, zarobivši uz to i dva topa. Posle bitke na Paležu ustanici su uspostavili vezu sa emigracijom u Austriji. U Srbiju su se od vojvoda vratili Petar Nikolajević Moler, Pavle Cukić, Stojan Čupić, Sima Katić i Sima Nenadović.
Iz Paleža Obrenović je krenuo ka Valjevu koje je pod opsadom držao Pavle Cukić i zajedno su ga osvojili. Obrenović, Cukić i Nenadović su nastavili ka Čačku. Turci su prešli napali ustanike na Ljubiću, ali su ih oni odbili i prešli Zapadnu Moravu i podigli šančeve na obali.
Posle ovog poraza, Porta upućuje kaznene vojne jedinice iz Niša i Bosne prema južnoj i zapadnoj granici Srbije, gdje su se koncentrisale ustaničke snage. Bosanska vojska je pretrpela poraz na Dublju a vojska iz Niša na Ljubiću.
Kraj ustanka
Oružani sukobi sa turskom vojskom nisu imale onaj intezitet i one razmere kao u Prvom ustanku. Dosta je uticala i situacija na ruskom frontu i Napoleonov poraz; postojala je mogućnost ruske intervencije na osnovu osme tačke Bukureškog ugovora, pa je Porta započela pregovore sa Srbima. Došlo je do pregovora Marašli Ali-paše i Kuršid-paše sa Milošem Obrenovićem i zaključivanja usmenog dogovora Marašli Ali-paše i Miloša 25. oktobra 1815.
Tako je prekinuta oružana borba, mada to nije prekinulo ustaničke borbe za ostvarenje ciljeva postavljenih 1804. i 1815. godine. Ono dobija samo nove oblike koji odgovaraju novonastaloj situaciji – dugotrajni diplomatski pregovori uz pomoć Rusije. Turska je sporazum shvatila kao konačni prekid borbe i ustanka, ali za Miloša Obrenovića i ustanike sporazum je predstavljao osnovu za dalje proširenje povlastica i polaznu tačku u daljoj borbi za ostvarivanje konačnih ciljeva ustanka – rušenje turske feudalne vladavine i uspostavljanje sopstvene vlasti.
Povlastice koje su dobijene sporazumom (skupljanje danka od strane Srba, obezbeđenje od zloupotrebe spahija i drugih turskih činovnika, postavljanje knezova po nahijama, osnovanje Narodne kancelarije u Beogradu…) davale su Srbima izvjesnu samoupravu, koja je omogućavala dalji ekonomsko-društveni i politički razvoj.
Posledice
Posle pobede Rusije nad Turskom, Jedrenskim mirom 1828. godine, rešeno je i srpsko pitanje. Izdata su dva naročita sultanova pisma – hatišerifi 1830. i 1833. godine, kojima su se potvrđivala samoupravna prava kneževine Srbije. Jednom posebnom odredbom od 1833. godine, feudalne obaveze su uračunate u godišnji danak koji je Srbija plaćala Porti. Ovim formalno je bilo rešeno agrarno pitanje i uništeni su feudalni odnosi i turska vlast u Srbiji.
