ISTINITA PRIČA IZ SRPSKE ISTORIJE zbog koje ćete biti ponosni: „To je duša našeg naroda!“

Priča koja na momente deluje toliko nestvarno da zvuči kao bajka zaista se dogorila – na Solunskom frontu tokom završnih godina Prvog svetskog rata. Prvo su je zabeležili tadašnji strani novinari koji su pratili napredovanje Savezničkih snaga, a zatim se našla i na stranicama knjige „Solunci govore“.

Solunski front je, uprkos naporima obe zaraćene strane, ostao prilično stabilan tokom svih godina rata. Protezao se od albanske obale do reke Strume i na tom potezu su se savezničke snage borile sa Centralnim silama u Velikom ratu koji je trajao godinama.

Zato je, sve do 15. septembra 1918. godine i velike ofanzive koja je dovela do kapitulacije Bugarske i oslobođenja Srbije, ovo bilo mesto gde su vojnici i jedne i druge strane ušančeni čekali poteze onih drugih.

Priča koja sledi dogodila se upravo za vreme jednog od tih „zatišja“.

„Kobno“ izviđanje

Sve je počelo kada je jedan običan srpski vojnik – izviđač, krenuo da osmotri položaje na kojima se nalazio neprijatelj na Solunskom frontu. Krećući se oprezno, kroz šiblje i mahovinu naišao je na izvor vode. Ipak, pre nego što je prišao i stigao da se napije, shvatio je da nije sam!

Na izvoru je ležao povređeni bugarski vojnik koji je kvasio sebi čelo i grudi.

Pred srpskim vojnikom postavio se izbor – ako pusti Bugarina, ovaj bi mogao da izvidi srpske položaje i javi neprijateljima. Sa druge strane, kako da ubije ranjenog čoveka koji mu je još okrenut i leđima?

I tako je vojniku ostala zaprvo samo jedna, treća opcija – zarobiće Bugarina i odvešće ga u komandu, pa neka drugi odluče šta sa njim da rade.

Lako je razoružao ranjenog neprijatelja. Kada ga je ovaj video, pao je na kolena.

– Ubij me, bratko, k’o Boga te molim… Ne mogu dalje. Bolestan sam… Izgoreću od neke vatre. Prežali jedan metak – jedva je promucao, kaže priča.

Bugarski vojnik je bio toliko slab da nije mogao ni da hoda, pa ga je na kraju Srbin morao postaviti na svog konja i tako povesti.

Duša srpskog naroda

Ovaj neobičan dvojac po povratku u logor nabasao je na vojvodu Stepu Stepanovića. Vojnik je ispričao šta je učinio i kako je do zarobljavanja došlo.

Priča kaže da je Stepa Stepanović bio i zadovoljan i zadivljen vojnikovim potezom, a da je čin naišao i na odobravanje svih koji su se nalazili u pratnji vojvode.

– Eto, gospodo, to je duša srpskog naroda. Odista, narod koji ima ovakvu vojsku nikad ne može da propadne – rekao je tada vojvoda Stepanović.

Nažalost, ime vojnika koji je bio toliko human da je spasao život neprijatelju kao i njegova sudbina, danas nisu poznati. Ostala je samo priča koja na momente zvuči kao bajka, ali se ipak zaista dogorila! Prvo su je zabeležili tadašnji strani novinari koji su nalazili u pratnji Stepe Stepanovića, a posle rata se našla i na stranicama knjige „Solunci govore“.

(Dnevno)

Slični članci