ponedeljak, 21. oktobar 2019. - 00:00

Svedočanstvo borbe i kodeksa srpskog vojnika

Na Adi Ciganliji te 1914. bile su stacionirane srpske jedinice čiji zadatak je bio da što duže brane liniju fronta i na taj način spreče pad Beograda. Kada su neprijatelji već zauzeli skoro trećinu ostrva postalo je jasno da je jedino rešenje protivnapad i borba „prsa u prsa“.

Srpska vojska je tako i postupila i iz te bitke, kao i iz mnogih drugih u koje je ušla sa srcem ispunjenim ljubavlju ka Otadžbini a dušom punom vere, izašla kao pobednik. Kao i posle svake tako vođene bitke, na bojnom polju su ostali mnogi životi kako srpskih vojnika i oficira tako i agresorske vojske. Bez obzira na sve, čast i svetosavska duša nalagala je ono što je zapadnim „civilizacijama“ strano, a to je da se sahrane svi izginuli vojnici i oficiri bez obzira na vojnu pripadnost. Što su srpski vojnici i učinili uz sve vojničke počasti, odajući im svima dužno poštovanje.

Tu nije kraj veličini srpskog srca. Priča ima još jedan njen deo koji do kraja prikazuje razliku između zapadne i pravoslavne duše. Kako je zabeležio poručnik Petar Kunovčić, sahranjivavši Austro-ugarske oficire Srbi su došli i do tela komadanta 32. Regimente, potpukovnika Augusta Šmita, i pored njega našli pismo. Petar Kunovčić dalje beleži:

„Tekst pisma ćerkinog koje smo našli neotvoreno bio je običan, kao što opšti dete sa svojim ocem, a naročito nežnost ženskog deteta provejavala je kroz sve redove… U svakoj rečenici opominjala je svoga oca da se čuva i da se mnogo ne izlaže smrti. Kao jedinica ćerka naročito je naglasila da bi želela da vidi svoga tatu junaka, posle svršenog rata, da sa njime i dalje kao njegovo dete proživi i tome slično.“

Pročitavši ovo pismo srpski oficiri se odlučuju za još jedno viteško delo. A poručnik Kunovčić o tome je zapisao:

„Mi srpski oficiri, na čelu sa majorom Đukićem, smatrali smo za svoju dužnost, da g–đicu izvestimo o herojskoj smrti njenog oca, i napisali smo joj pismo, otprilike sledeće sadržine:

‘Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo i moramo mi da budemo ti koji ćemo prvi da Vam javimo tešku vest, koja Vas je zadesila, da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komadant 32. Austrijskog puka, danas herojski pao … na srpskom zemljištu na Adi Ciganliji… Ma koliko da Vam je teško, imaćete jednu moralnu satisfakciju, koja će Vas u životu održavati, i sa kojom ćete se Vi u svakoj prilici sa svojim ocem ponositi i dičiti. U isto vreme izveštavamo Vas da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, preko nadležnih, koji smo novac našli u džepu vašeg pokojnog oca sa pismom, i molimo Vas da nas o prijemu ovoga novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo.

Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako, da kad se svrše ove operacije ratne i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate dostojno sahranjeno i grob očuvan, pa kad bar niste bili te sreće da živog oca vidite, ono bar da vidite njegov grob, i da učinite dalje šta za shodno da nađete.

Primite naše najiskrenije i viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.’

Posle dužeg vremena, i to početkom 1915. godine, dobili smo odgovor gđice Šmit iz Švajcarske‘:

„Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je ono za mene bilo posve kobno na sve lepe momente koje ste Vi u tom pismu izneli. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam primila na kome Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima po našu celu porodicu, ovo Vaše pismo zaista je okrepljujuće utoliko pre i više, što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje Otadžbine, dostojno svakog divljenja i zaista ću se večito ponositi svojim dragim ocem, koji je umeo i znao kako se ćesar i Otadžbina brani i on je potpuno odgovorio svojoj dužnosti, i kao oficira i kao čoveka Austro-ugarske monarhije i mi se divimo i divićemo se njegovom retkom herojstvu, kako Vi to u Vašem pismu naročito naglašavate i podvlačite. Ja sam već mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divili se pažnji Srpskih heroja oficira. Posle ovoga pisma naročito cenimo herojske podvige malene Srbijanske vojske, kaja je dostojna svakog divljenja, poštovanja i hvala.

Ja Vas molim, da verujete u to, da sam ja i cela naša porodica Vama večito zahvalni i radovaću se, ako budem živa i zdrava, a po završetku ovog nesretnog rata, da mogu da dođem u Srbiju, da obiđem grob moga oca i eventualno premestimo ga u Beč, a da Vama i lično zahvalim na svemu učinjenom oko dostojne sahrane moga viteškog roditelja, kao i izveštaja o svemu.

Pored moje zahvalnosti molim da primite uverenje odličnog poštovanja.“

Izvor: Magacin

Slični članci