BEZ POČASTI: Slavni srpski major Gavrilović sahranjen iscepan, i to u tuđem grobu

Legendarni major Dragutin Gavrilović sahranjen je u iscepanim čakširama, bez vojnih počasti, u grobnici svoje rođake na Novom groblju u Beogradu.

Dragutin Gavrilović
Dragutin Gavrilović

Savez udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-1920. podneo je inicijativu da posmrtni ostaci slavnog oficira budu preneti u Aleju velikana na stogodišnjicu herojske odbrane Beograda 1915. Dragutin Gavrilović preminuo je 19. jula 1945, dvadesetak dana pošto je posle četvorogodišnjeg zarobljeništva stigao kući.

„Nove vlasti nisu dozvolile sahranu uz vojne počasti, niti da mu se dodeli grobno mesto ili da bude sahranjen uz branioce Beograda. Ispraćen je uz govor kraljevog pukovnika Aleksandra Todorovića: „Još jedan hrast manje iz one gospodstvene šume srpskih rodoljuba koji su sagoreli na oltaru Otadžbine““, izjavio je pukovnik u penziji dr Rade Rajić.

Sa oficirima Jugoslovenske kraljevske vojske, tada pukovnik Gavrilović je zarobljen 16. aprila 1941. u Sarajevu, odakle je interniran u Nemačku. Iz logora je odbio da kao najstariji zarobljenik izađe prvi. Izašao je poslednji.

„U oslobođenom Beogradu, nove vlasti su ga ispitivale. Bio je već iznemogao, kost i koža, i ubrzo je preminuo u svom stanu u zgradi u Beogradskoj, koja je kasnije porušena“, kaže Miloš Marinković (31), praunuk Gavrilovića.

Na pomenutu inicijativu potomci gledaju kao na dobru nameru, ali Milošev otac, Blagoje Marinković (60), sin Dragutinove ćerke Emilije, dodaje: „Dragutin je sahranjen u grobnici gde su kasnije sahranjeni i njegova supruga Darinka, ćerke Milica i Emilija, zet, unuka… Što se nas tiče, smatramo da on ipak treba i dalje da počiva sa svojima“.

Potomci slavnog ratnika su ponosni i na to što Gavrilović nije prihvatio generalski čin i fotelju ministra vojnog u vladi posle puča 27. marta.

„Izaslanik je došao u Dragutinovu kuću, poslužen je slatkim i kafom i kad je krenuo na temu zbog koje je došao, Dragutin ga je prekinuo: „Ako nisi došao da me pitaš kako mi je porodica, onda ovde nemaš šta da tražiš!“, kaže praunuk Miloš, čiji sedmomesečni sin nosi ime Dragutin.

U čuvenom jurišu besmrtnika na Dunavskom keju Dragutin Gavrilović prvo je lakše ranjen u ruku, a potom teško u vrat.
„Dvojici vojnika mogao je da bude zahvalan što je preživeo. Oni su ga izvukli sa ratišta, noseći ga na izvaljenim vratima“, priča praunuk Miloš Marinković, a piše list Blic.

Svojevoljno je prekinuo bolovanje i priključio se srpskim trupama. Prešao je Albaniju, istakao se u proboju Solunskog fronta. Vojvoda Bojović predložio ga je za pukovnika, ali je protiv bio navodno vojvoda Stepa jer ga je smatrao suviše mladim za taj čin.

Istorijski govor

„Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Odraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate dakle, da se brinete za vaše živote, oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“, izgovorio je 7. oktobra 1915. tridesettrogodišnji major Gavrilović. Ovaj govor ući će u sve vojne udžbenike i enciklopedije.

Titu je bio trn u oku

Dragutin Gavrilović je 1930. postao prvi počasni građanin Kruševca. Odluku su poništili početkom šezdesetih, kada je trebalo Tita proglasiti počasnim građaninom tog grada jer „nije bio red“ da maršal bude upisan kao drugi.

(Kurir)

Slični članci