Kako je Miloš Obrenović NADMUDRIO OSMANLIJE u Drugom srpskom ustanku

Borba za nezavisnost Srbije u Drugom srpskom ustanku nikada nije imala intenzitet koji je imala u Prvom. Drugi srpski ustanak zvanično je podignut 23. aprila 1815. godine u Takovu, a Srbija danas slavi dva veka od tog velikog događaja. Iako se o ovom važnom trenutku mnogo puta pisalo, postoje činjenice koje su i danas malo poznate.

Duga vladavina Turaka na ovim prostorima početkom 19. veka polako se bližila kraju. Krah Prvog srpskog ustanka nije slomio pobunjenički duh srpskog naroda, a uskoro se pojavio i novi vođa – Miloš Obrenović. Ipak, njegova strategija bila je potpuno drugačija od njegovog prethodnika Karađorđa.

Oružani sukobi u Drugom srpskom ustanku su trajali jedva nešto više od četiri meseca, a onda su se borbe preselile na mnogo „klizaviji“ teren – diplomatski. Za ovim stolom Srbija je imala dva jaka predstavnika. Jedan je bio osetljiv odnos koji je Turska imala sa Rusijom. Drugi je bio mnogo materijalniji i zvao se – Miloš Obrenović.

Koristeći okolnosti i povoljan istorijski trenutak, sporazum sa Turcima je Milošu, veoma lukavo, poslužio kao osnova za dalje širenje i nove povlastice. Njegov konačan cilj bio je jasan, a to je uspostavljanje sopstvene, nezavisne vlasti – priča istoričar Stanislav Sremčević.

Petnaest godina kasnije ovaj cilj delimično je ostvaren. Upornom diplomatijom i sa mnogo političkog takta Miloš Obrenović je 1830. i 1833. godine izborio Hatišerife – posebne sultanove akte o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi.

Ovim aktima Srbija je stekla prava na: slobodu veroispovesti, izbor starešina, nezavisnu unutrašnju upravu, povratak šest nahija koje je Karađorđe oslobodio tokom Prvog srpskog ustanka, slobodu trgovine, podizanje škola, bolnica i štamparija, zabranu naseljavanja Turaka u Srbiju i pravo na iseljavanje Turaka iz Srbije, osim u gradovima sa utvrđenjima. Porez koji je Srbija dva puta godišnje isporučivala Porti, sakupljan je od strane srpske vlasti.

Posebnim beratom (ukazom) Milošu je priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.

Malo je poznato da je ovim aktom knez Miloš Obrenović postao jedini hrišćanski vladar u okviru Osmanskog carstva koji je dobio pravo nasleđivanja! Naime, ova privilegija je do tada bilo rezervisana isključivo za vladare iz Osmanske dinastije i retko, vođe naroda koji su ulazili u sastav turskog carstva, ali do tada, isključivo one muslimanske veroispovesti – objašnjava Stanislav Sremčević.

Osim Miloša, još su samo dvojica vladara u istoriji izborila ovo pravo – bej Tunisa i egipatski mamelučki sultan.

Ni tada, put Srbije ka oslobođenju nije okončan ovde. Njega je dovršio Milan Obrenović, Milošev potomak, kada je na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbija dobila međunarodno priznatu nezavisnost.

(Dnevno)

Slični članci