ponedeljak, 19. avgust 2019. - 06:03

Milanski edikt (313. godine)

Milanski edikt, zaštita hrišćana od progona

Konstantin je objavio pomirenje i mir celom „svetu” 313. godine u Mediolanumu (Milano) susreću se dva preostala vladara – Konstantin i Licinije – i dogovaraju se o daljem savezu. Licinije se najzad ženi Konstantinovom sestrom Konstancom. Na istom sastanku dva vladara usvajaju čuvenu objavu – Milanski edikt o toleranciji svih vera, kada je hrišćanska crkva najzad prihvaćena kao ravnopravna sa ostalim religijama Carstva. U ediktu se kaže: „Mi avgusti, ja Konstantin i ja Licinije, srećno smo se sastali u Mediolanumu i dogovorili o svim onim stvarima koje su od koristi za državu. Treba dopustiti hrišćanima i svim drugim da slobodno prigrle onu veru koju bi hteli… tako zahteva državni mir da smo mi slobodu veroispovesti i javnog bogosluženja dali ne samo hrišćanima nego i svim drugima… svako koji bi hteo hrišćansku veru ispovedati to može slobodno da čini, da mu niko u tome ne smeta i da ga ne uznemirava…” U sledećih sedam decenija hrišćanstvo je u Rimskom carstvu uživalo ravnopravnost, pa i prvenstvo pred drugim religijama, da bi 387. godine bilo proglašeno i za jedinu veru Imperije. Sledeći svog imperatora, „u Crkvu je počela da se sliva masa”. Procenjuje se da je do Konstantinovog obraćenja u hrišćanstvo, u celoj Imperiji bilo najviše deset odsto stanovnika koji su se smatrali hrišćanima. Od tada, broj hrišćana stalno je rastao.

Konstantin je bio sujeveran, ne previše obrazovan, ambiciozan i strastan čovek koji se za hrišćanstvo vezao postepeno. Postepeno se okružio hrišćanskim biskupima, dao posebne povlastice hrišćanskoj crkvi (oslobađanje od poreza, pravo suđenja, darovi i drugo), gradio hrišćanske hramove.

Prema predanju, uoči bitke sa Maksencijem, Konstantinu i njegovoj vojsci ukazao se na nebu ovaj svetlosni znak sa natpisom „Ovim ćeš pobediti“, a onda mu se u snu javio i Spasitelj s istim znakom, rekavši da ga stavi na ratne zastave. Ujutro je Konstantin naredio da se na sve ratne zastave stavi Hristov monogram, koji je je stavio i na svoj šlem, a vojnici na svoje štitove. Božju milost Konstantin je odmah osetio i počeo da beleži pobedu za pobedom iako je suparnik bio jači. Konstantin je stigao skoro do Rima. Odlučujuća bitka odigrala se kod Milvijskog mosta (28. oktobra 312. Godine). Uveren u svoju pobedu, Maksencije je krenuo da od svog glavnog vojskovođe preuzme komandu. Ali, kada je na njega kročio, most se srušio. Maksencije je pao u Tibar i udavio se. Konstantin svečano ulazi u Rim i postaje vladar zapadnog dela carstva.

Sve više se udaljava od paganstva, do te mere da je tokom proslave svog jubileja (315. godine) odbio da se popne na Kapitol da bi prineo žrtve pred hramom Jupitera Najvećeg i Najboljeg. Već 319. godine, carska verska politika do te mere je promenjena da te godine Konstantin objavljuje edikt o poštovanju paganskih vera – nešto što se u ranijim vremenima podrazumevalo. Vremena su se zaista brzo menjala. Ipak, car i dalje vodi pomirljivu politiku prema paganima sve do trenutka kada pobeđuje konkurenta Licinija (323) i kada postaje jedini i neprikosnoveni vladar Imperije. Za jednog vladara na zemlji – jedna vera.
Hrišćanstvo postaje državna vera.
Počevši sa Konstantinom, država i crkva sve više se prožimaju. Taj postupak traje kroz celi 4. vek, pa i kasnije. „Može se bez ikakvog preterivanja reći da je obraćenje cara Konstantina imalo za posledicu preokret veći od svih koje je Crkva ikada doživela”.
Tako ni istorija Rimskog carstva u našim krajevima nije više ograničena samo na priče o carevima, naseljima i legijama, već dobija i dodatne učesnike: hrišćanske biskupe, svece i jeretike. Od Konstantinovog vremena „hrišćanstvo stvarno postaje sudbina sveta”.
U poslednjim godinama svoje vlasti, Konstantin je sve više bio obuzet manijom veličine kao i osećanjem posebne misije, kao božiji predstavnik na zemlji. U tom razdoblju postaje i sve nepoverljiviji prema svojim najbližima, pa tako 326. godine naređuje pogubljenje sina Krispa, kao i supruge Fauste.

Jednostavan i bez filozofskog obrazovanja, mešao se u hrišćanske dogmatske sporove koji su pretili da dovedu u pitanje jedinstvo tek priznate vere. Konstantin je sazvao prvi „ekumenski” (opšti) crkveni sabor u Nikeji u leto 325. godine. Sabor ipak nije bio sasvim „ekumenski” jer je uglavnom okupio episkope iz istočnog dela Carstva, dok je sa zapada prisustvovalo tek nekoliko predstavnika, među kojima i poslanici rimskog biskupa (pape). Većina od oko 300 prisutnih episkopa, koje je podržavao Konstantin u Nikeji se usprotivila Arijevom učenju, proglasivši ga za jeres. Arije je bio prognan u Ilirik, a njegovo učenje osuđeno i spisi spaljeni. Utvrđen je „simbol vere” iz Nikeje koji se i danas deklamuje po crkvama:
„Verujemo u jednog Boga, Oca, Svedržitelja, tvorca svih vidljivih i nevidljivih stvari. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jednorodnog, od oca rođenog, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog, jednosušnog sa Ocem…”
Verovatno je na snagu teoloških stavova uticala i careva podrška, potpomognuta brojnošću legionara koji su okruživali sabor, kao i najava da će episkopi koji se budu protivili mišljenju Konstantina i saborske većine biti smenjeni i proterani. Tako je, tek nekoliko decenija nakon što je priznato i prihvaćeno kao državna vera, hrišćanstvo duboko zagazilo na stazu netolerancije i progona različitih mišljenja i vera, što će biti pravac koga će se sve čvršće držati i u narednim vekovima.

Poslednjih godina pred smrt, Konstantin je naredio gradnju ogromne crkve Svetih apostola u Carigradu, na jednom uzvišenju koje nadvisuje ceo grad. Naredio je da se nađu i u tu crkvu sahrane mošti svih 12 hrišćanskih apostola, a u središtu, između apostola, predvideo je sopstveni grob: „Konstantin – jednak apostolima”, kako je voleo da ga oslovljavaju u poslednjim godinama života.

Ocena Konstantina kao čoveka i njegove istorijske uloge veoma je protivrečna, čak i u redovima same hrišćanske crkve. „Za istočno hrišćanstvo Konstantin je i do danas ostao sveti začetnik hrišćanskog sveta, oružje pobede svetlosti nad mrakom koja kruniše podvig Mučenika. Zapad u ‘konstantinovskom svetu’ obično vidi početak porobljavanja Crkve ili čak prvi ‘pad’ hrišćanske crkve sa visina ranohrišćanske slobode”.

TEKST MILANSKOG EDIKTA:

„Kada smo ja, Konstantin Avgust, i ja Likinije Avgust, srećno stigli u Milano, i kada smo uzeli u razmatranje sve što je blagopolučno za napredak i ticalo se društva, među ostalim stvarima koje su nam izgledale da mogu biti korisne za sve u svakom pogledu, mi smo odlučili, iznad svega i na prvom mestu, da izdamo pravila koja osiguravaju poštovanje i uvažavanje Božanstva. Odlučili smo, drugim rečima, da dozvolimo i hrišćanima i svima drugima slobodu izbora i da sleduju veri koju bi oni želeli, kao i bilo kojoj božanskoj ili nebeskoj stvari, da bi mogli i mi i svi oni koji su pod našom vlašću dobar i miran život voditi. Tako dakle, zdravim i pravilnim rasuđivanjem, odlučili smo da ne treba apsolutno nikome odbijati pravo (slobodu) da sleduje i izabere pobožnost i veru hrišćana, i da svakom bude data mogućnost (sloboda) da promišljeno pristupa onoj veri, koju on sam smatra da mu je korisna, tako da bi Božanstvo moglo da nam ispuni u svemu svoju zaštitu i dobročinstvo. Ovo nam beše po volji (odgovaralo nam je) da izdamo ovaj reskript, da tako napišemo da bi posle potpunog ukidanja postojećih propisa u našim prethodnim pismima poslanim Tvojoj Odanosti povodom hrišćana, bili ukinuti i oni koji bi izgledali sasvim nepravični i strani našoj blagosti, i da sada slobodno i jednostavno, svako od onih koji su se slobodno opredelili da drže hrišćansku pobožnost, da je drže bez ikakvog uznemiravanja. Evo šta smo odlučili da objavimo u potpunosti tvojoj brižnosti, da bi ti znao da smo mi dali slobodnu mogućnost i bez prepreka malo pre pomenutim hrišćanima da praktikuju njihovu veru. Pošto tvoja odanost vidi da mi nudimo (hrišćanima) ovu slobodu bez ikakvih ograničenja, takođe vidi da i drugima, koji isto žele, slobodna je mogućnost da slede njihova ubeđenja i njihovu veru, što očigledno odgovara miru našeg vremena: prema tome, svako ima mogućnost da izabere i praktikuje veru koju hoće. To je od nas poteklo, jer nemamo nameru da ikome ograničimo (umanjimo) niti kult niti pobožnost. I, između ostalog, evo šta mi odlučujemo što se odnosi na hrišćane: njihova mesta na kojima su oni imali običaj da se ranije okupljaju, a povodom kojih je u jednom ranije poslanom pismu Tvojoj Odanosti bilo ustanovljeno jedno drugo pravilo koje je odgovaralo prethodnom vremenu da, ili da su ih (pomenuta mesta) kupili, bilo od nas, bilo od nekog drugog, neka ova mesta budu ustupljena pomenutim hrišćanima besplatno i bez zahtevanja bilo kakve nadoknade. A svaki nehat ili dvosmislica neka ostanu po strani. I ako su neki dobili ta mesta sada, neka ih vrate, što je brže moguće pomenutim hrišćanima. Tako ako su posednici takva njihova mesta kupili ili ih poklonom dobili u sadašnjosti i žale se našoj dobroti zbog nečega, neka se obrate sudu mesnog magistrata, kako bi im našom plemenitošću bila data nadoknada. Sva dobra moraju biti vraćena hrišćanskoj zajednici (telu hrišćana) tvojim staranjem bez ikakvog zakašnjenja i u potpunosti.

I pošto ovi hrišćani nemaju samo ona mesta u kojima su imali običaj da se okupljaju, već imaju i druga mesta, što je poznato, a koja ne pripadaju njima pojedinačno, nego dostojanstvu njihove zajednice, što će reći hrišćanskom društvu, ti ćeš narediti da sva njihova dobra po zakonu koji smo prethodno naveli, budu apsolutno vraćena, bez ikakvog osporavanja pomenutim hrišćanima, to jest njihovom telu i (svakoj) zajednici (saboru). Gore navedene odredbe moraju biti javno poštovane, tako da oni koji ih sprovedu ne dobiju naknadu, kao što smo malo pre rekli, a oni mogu da se nadaju naknadi za sebe prema vrlini naše dobrote. U svemu tome, ti moraš posvetiti gore pomenutom telu hrišćana najveću moguću revnost, da bi naše naređenje bilo što je brže moguće ispunjeno, da bi u tom poslu našom blagonaklonošću bio postignut opšti i javni mir.

Ovom odredbom, kako je napred rečeno, sigurno će Božansko staranje za nas, koje smo mi već u mnogim stvarima iskusili, ostati čvrsto za sva vremena. I da bi reči našeg izloženog zakona i naše dobrote mogle biti stavljene na znanje svima, uputno je da ono što smo mi napisali bude objavljeno tvojim naređenjem i da date do znanja svima, tako da se o ovaj zakon naše dobrote niko ne može ogrešiti.“

Slični članci