Praistorija

Praistorija je vremenski period koji traje do pojave prvih pisama. Pol Tornal je prvi smislio ovaj termin kako bi opisao predmete načinjene u pećinama u južnoj Francuskoj. U francuski jezik je ušao tridesetih godina 19. veka da bi se opisalo vreme pre pisma, a u engleski jezik ga je uveo Danijel Vilson 1851.

Vremenski period od trenutka kada je praistorijski čovek počeo da izrađuje oruđe i oružje se deli prema materijalu od koga je pravljeno i načinu njegove obrade na: starije kameno doba (paleolit), srednje kameno doba (mezolit), mlađe kameno doba (neolit) i metalna doba (bakarno doba ili eneolit, bronzano doba i gvozdeno doba).

Definicija

Za praistoriju se može reći da datira od nastanka svemira, iako se termin češće koristi za označavanje perioda kada je bilo života na Zemlji; dinosaurusi se mogu opisati kao praistorijske životinje, a pećinski ljudi kao praistorijski ljudi. Uobičajeno kontekst implicira o kom se geološkom ili vremenskom periodu govori, na primer „praistorijski miocenski majmuni“ implicira na vreme od pre 23-5,5 miliona godina ranije ili „srednjo-paleolitski homo sapijens“ implicira na vreme od pre 200.000-30.000 godina.

Kako po definiciji praistorije nema pisanih izvora o praistorijskim vremenima (ili barem nema nijednog poznatog koji još uvek postoji), informacije koje znamo o tom vremenskom periodu dobijamo od nauka kao što su paleontologija, biologija, palinologija, geologija, etnoastronomija, antropologija, arheologija i druge prirodne i društvene nauke. U društvima gde se pismo skoro pojavilo, usmeno prenošenje znanja, sa generaciju na generaciju, sadrži izveštaje o praistorijskim vremenima.

Ovaj termin je postao manje striktno definisan u 20. veku kako je granica između istorije (interpertacija pisanih i usmenih svedočanstava) i drugih disciplina postala manje oštra. Današnji istoričari se oslanjaju na dokaze iz mnogih oblasti i ne ograničavaju se na istorijski period i pisane, usmene ili druge simbolički zapisane izvore, a takođe termin istorija se više koristi nego termin praistorija (npr istorija Zemlje, istorija svemira). Ipak, ova podela je ostala važna mnogim naučnicima, posebno u društvenim naukama. Glavni istraživači o praistoriji čoveka su arheolozi i antropolozi koji koriste iskopine, geografska istraživanja i naučne analize da otkriju i interpretiraju prirodu i ponašanje ljudi pre pojave pisma ili onih koji nemaju pisma.

Datum koji označava kraj praistorije, dan kada su pisani izvori postali korisni akademski izvori, varira od regiona do regiona. U Egiptu je uglavnom prihvaćeno da se praistorija završava oko 3200. p. n. e. dok je kraj praistorije na Novoj Gvineji oko 1900.

Палеолит

Mapa drevnih migracija ljudi
Mapa drevnih migracija ljudi (dobijena mDNK analizom)

Палеолит је период који се протеже од пре 2.600.000 година до 10.000. године п. н. е. Обележио га је настанак и развој хоминида и првобитног оруђа и оружја.

У старије камено доба људи су живели у пећинама. Човек је овладао ватром, бавио се скупљањем плодова и ловом. Оружје и оруђе је прављено окресивањем камена. Током средњег палеолита људи су овладали језиком, стварали су најранију уметност, музику и почели су са пијететом да сахрањују умрле чланове заједнице.

Почеле су и велике миграције, човек је пре око 80 миленијума населио област од Источне Африке до Блиског истока, затим продире на истоку ка јужној Азији и Аустралији са Океанијом пре око 60 миленијума, затим се креће северно ка Европи и источно ка централној Азији, осваја области Аустралије. Током млађег палеолита (пре око 40 миленијума) развијају се снажне палеолитске културе, човек продире до северне Америке и Океаније. Током последњег леденог доба, данас региони погодни за живот, били су изузетно негостољубиви, крајем овог периода око 12.000. године п. н. е. насељене су готово све области које нису биле покривене вечитим снегом и ледом.

У пећинама Алтамира у Шпанији и Ласко у Француској пронађени су цртежи бизона, јелена и мамута које потичу из тог времена. На сликама преовладавају смеђа, жута и црвена боја.

Области западне и средње Европе насељене су у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), територија Балканског полуострва постају део екумене тек у раздобљу последње глацијације (алпска глацијација Würm). Током овог периода клима је била хладна, граница вечног леда спуштала се и до 1.500 m надморске висине, тло су покривале степе и ретке шуме борова, смреке и брезе, а ветар је долине великих река ветрови засипао песком и чиме се стварао лес по равницама. Због тога су први људи за своја станишта бирали пећине на обронцима нижих брда који затварају мање речне долине.

Археолошка налазишта из овог времена су: Хадар у Етиопији, Монте Чирчео у Италији, Тешик таш у Туркменистану, Шанидар у Ираку, Крапина у Хрватској, Градац и Рисовача у Србији, Црвена Стијена у Црној Гори, Сеиди и Елида у Грчкој, Мас д Азил у Француској.

Mezolit

Mezolit ili srednje kameno doba trajalo je od kraja ledenog doba, pre 10.000 godina do pojave zemljoradnje, odnosno mlađeg kamenog doba pa sve do neolita, odnosno mlađeg kamenog doba. Datovanje varirara u odnosu na različita podneblja. U nekim oblastima (npr. na Bliskom istoku), zemljoradnja javlja se krajem pleistocena, tako da je mezolit veoma kratko trajao i teško ga je definisati. U oblastima sa ograničenim efektom promena u smeni ledenih i međuledenih doba – koristi se termin epipaleolit, a u drugim regijama gde se vidi jasna promena nastala smenom glacijala (koja se ogleda u ekološkim razlikama) vidi se jasna slika ovog doba.

Tokom mezolita, ljudi i dalje žive u pećinama, ali i grade prva trajna naselja, najčećše na obalama reka, jezera i mora i razvijaju tehnologiju. Oruđa se i dalje izrađuju okresivanjem kamena, javljaju se mirkoliti, kamene sekire i predmeti od drveta. Na nekim lokalitetima otkriveni su kanui i čamci. Opstanak se osim na sakupljanju plodova i lovu, zasniva i na ribolovu. U šumskim područjima pojavljjuju se znaci deforestacije, koja se razvija u neolitu tokom koga je čovek počeo sa krčenjem šuma, da bi stvorio više prostora za zemljoradnju.

Mezolitska nalazišta su Vlasac i Lepenski Vir na desnoj obali Dunava, u Đerdapu (Srbija), Kramond (engl. Cramond), Hovik haus (engl. Howick house) i Star kar (engl. Star Carr), (Velika Britanija), pećina Franhti (grč. Σπήλαιον Φράγχθη) (Grčka), Svifterbant kultura (Swifterbant) (Holandija).

Neolit

Neolit ili mlađe kameno doba je treća epoha koju obeležava početak stočarstva i zemljoradnje, kao i pojava stalnih urbanih i protourbanih naselja, sedalački način života i proizvodnja predmeta od pečene gline. U neolitu se kamen obrađivao glačanjem i poliranjem. Ljudi su živeli u zemunicama i sojenicama (kuće na drvenim stubovima u vodi). Društvo se delilo na rodove, bratstva i plemena. Keramika se ukrašava, javlja se figuralna plastika i različiti predmeti kultnog karaktera.

Teorija plodnog polumeseca

Teorija plodnog polumeseca bila je zasnovana na ideji da je prva proizvodnja (odnosno poljoprivreda) počela da se razvija u širokom luku od Levanta do Kurdistana u Iraku, i južno od Kaspijskog jezera, odakle su kulture prodirale u ostale delove sveta. Međutim, neolitske kulture su se razvijale nezavisno u različitim delovima sveta i tokom različitog vremena su počele sa uzgajanjem različitih biljaka („plodni polumesec“ – pšenica, ječam i mahunaste biljke oko 8000. godine p. n. e, u Aziji – pirinač i proso su domestifikovani oko 6000. godine p. n. e., u Srednjoj Americi – kukuruz, krompir oko 7000. godine p. n. e.)

Veruje se da je Jerihon, grad na zapadnoj obali reke Jordan u Palestini najstarije naselje na zemlji i da potiče iz ovog perioda. Čuveni spomenici koji su sačuvani iz ovog perioda su megalitski spomenici, od kojih je najpoznatiji Stounhendž (Stonehenge) u južnoj Engleskoj. Neki misle da je to svetilište, a neki da je to neka vrsta prve opservatorije.
Na Balkanu su najpoznatija nalazišta iz ovog perioda su Lepenski Vir koji se nalazi na Dunavu između Golubca i Donjeg Milanovca, Starčevo kod Pančeva i Vinča kod Beograda, a pronađeni su i neki od prvih rudnika u Evropi. Bakar se vadio kod Majdanpeka, a živa u Šupljoj steni na Avali.

Metalno doba

Oružje, oruđe i nakit sa karakterističnom ornamentikom metalnog doba
Oružje, oruđe i nakit sa karakterističnom ornamentikom metalnog doba

U ovom periodu oružje i oruđe se pravilo od bakra, bronze (legura bakra i kalaja) i od gvožđa. Izdvajanje metala od rude naziva se metalurgija. Tada su se pojavili trgovci i zanatlije. Roba se razmenjivala za robu, a trgovalo se i na kopnu i na moru. Na kopnu se roba prevozila kolima koja su vukli magarci i konji, a napravljeni su prvi jedrenjaci. U gradovima su uglavnom živeli trgovci i zanatlije i oni su predstavljali najobrazovaniji deo društva. Izraz civilizacija nastao je od latinske reči civis — što znači građanin. Tada nastaju i prve države, a građani izdržavaju vlast tako što plaćaju porez.

Bakarno doba (još i eneolit ili halkolit), u starijoj literaturi nazivano i „kameno bakarno doba“ je period koji je obeležilo otkriće bakra, metala koji počinje da se koristi u izradi primitivnog oruđa i oružja. Vezuje se za 3. milenijum p. n. e.

U ovom periodu javlja se rudarstvo. Rudnici ovog perioda su veoma kvalitetni, u početku se koristi samorodni bakar (u Evropi u kulturama poznog neolita imamo pojavu samorodnog bakra i oksidnih ruda).

Mač iz bronzanog doba
Mač iz bronzanog doba

Najbogatija ležišta bakra na teritoriji današnje Evrope nalazila su se na ostrvu Kipru, koje je u kulturnom pogledu bilo vezano za Bliski istok.

Takođe su ležišta rude bila i na Karpatima, u Češkom Ravnogorju, na Kavkazu, Uralu (gde rano počinje mešanje bakra i arsena, čime se dobija arsenska bronza), na Balkanu su Rudna glava (kod Majdanpeka) i Ai Bunar (Južna Bugarska). Takođe treba pomenuti i područja srazmerno bogata zlatom, koje je predstavljalo važnu sirovinu, a to su oblast Urala, centralna Evropa i Transilvanija. Navedene oblasti su predstavljale i značajne metalurške centre kako tokom eneolita, tako i kasnije, tokom bronzanog doba.

Bronzano doba(2200. do 750 / 700. godine p. n. e.), obeležava kako upotreba bronze, tako i seoba stočara u vreme ranog bronzanog doba (2200. – 1600. god. p. n. e.) na područje Sredozemlja. To je bio sledeći talas indoevropskih doseljenika (nakon prvog talasa poljoprivrednika u mlađem kamenom dobu).

Jedan od najvećih rudarskih centara ovog perioda bio je Miterberg u zapadnoj Austriji, gde su otkrivene velike količine bakarne rude. Postojale su jame gde se topila i prerađivala ruda. Nađeni su ostaci jamskog rudarenja, drvene konstrukcije, vedrice. Proizvodnja je bila najintenzivnija u drugoj polovini 2. milenijuma. Kasno bronzano doba ili vreme tzv. kulture polja sa urnama (kultura polja sa šarama) traje od 300. do 750/700. god. p. n. e.

Zlatna vaza iz 1600/1300. godine p. n. e.
Zlatna vaza iz 1600/1300. godine p. n. e.

Gvozdeno doba je najmlađi period praistorije, koji smenjuje bronzano doba i traje do početka nove ere. Ovo je doba kada je čovek ovladao proizvodnjom i upotrebom gvožđa, koje ulazi u široku primenu, metalurgijom i kada se javlja prvi novac.

Za početak gvozdenog doba se smatra 1000. godine p. n. e. (Bliski istok i Grčka). U srednjoj i južnoj Evropi govozdeno doba počinje u 9. veku p. n. e. (u Grčkoj se završava protogeometrijski period). Pretpostavka je da se razvija samostalno. Obrada gvožđa hladnim kovanjem počinje negde na Bliskom istoku oko 6000. godine p. n. e. U zapadnoj Evropi Kelti su bili prvi koji su upotrebljavali gvožđe. U francuskoj školi ovaj period se naziva „protoistorija“.

Latenska keramika
Latenska keramika

Početkom ovog doba nakit i oružje postaju masivniji, keramika gubi dekorativnost. Eksploatacija rudnih bogatstava podstiče razvoj zanatstva i trgovine. Dolazi do pojačanih populacionih kretanja, što izaziva i nemire, sukobe.

Naselja se podižu na utvrđenim uzvišenjima, gradinama.

Nekropole se sastoje od grupa tumula. Češći oblik sarhanjivanja je inhumacija. Krajem perioda javljaju se veliki tumuli sa složenim pogrebnim ritualom ograničenim brojem sahrana i velikim brojem priloga od srebra, zlata, oružja, metalnih posuda i keramike. Ovo dokazuje početak stvaranja plemenske aristokratije.

Gvozdeno doba možemo podeliti na:
– halštat (starije gvozdeno doba)
– laten (mlađe gvozdeno doba)

Praistorija u Evropi

Ostaci mamuta - stepskog slona (Mammuthus trogontherii )
Ostaci mamuta - stepskog slona (Mammuthus trogontherii ) u Prirodnjačkom muzeju na Kalemegdanu, u Beogradu (pronađeni 1996. godine u Kikindi)

U Evropi su otkrivena značajna nalazišta iz praistorijskog perioda velikih paleolitskih kultura.

Orinjačka kultura, naziv je dobila po Orinjaku, u predelu gornje Garone. Datira iz 3000. godine p. n. e. Široko je rasprostranjena u Zapadnoj Evropi. Odgovara kromanjonskim ljudima. Značajni lokaliteti su: Altamira (Španija), Orinjak, Fon de Gom, Losel, Pećina Lasko (svi u severnoj Francuskoj), Kostjenki (Rusija).

Šatelperon kultura, prelaz između musterijera i mlađeg paleolita (3.500 godina). Za ovu kulturu su karakteristični jednostavni izduženi strugači, blago zaobljeni noževi sa retušom na jednoj ivici.

Gravetijen, (naziv je dobila po La Gravetu u Dordonji). Datira iz 25.000. godine p. n. e. Karakteristična su mala sečiva i šiljci, paleolitske venere od kamena, slonovače, gline… Čuveni lokalitet je Vilendorf u Austriji gde je pronađena Vilendorfska Venera.

Solitrejska kultura, datira oko 18.000. godine p. n. e. Karakteristični su šiljci u obliku lovorovog lista, okresani plitkim tetušom sa obe strane. Inovacija je odbacivač sa kukom na jednom kraju. Slična ovoj je Seletijenska kultura.

Magdalenijen (15.000-9.000. godina p. n. e), u ovom periodu isčezavaju mamuti, nosorozi i irvasi, kremena oruđa su manje tipična i ređe se koriste, dok se najviše koriste kosti i rog. Matično područje kulture je jugozapadna Francuska i severna Španija.

Tokom mezolita u severnoj Evropi društvene zajednice dobro žive zahvaljujući mogućnosti da stvore dobre zalihe hrane. Materijalni dokazi otkrivaju nam dve kulture: maglemosijen i azilijen. Verovatno su ovakvi uslovi za život u ovoj oblasti, odložili dolazak neolita do oko 4000. godine p. n. e. Tokom narednog perioda takođe se razvija veliki broj kultura na području Evrope. Izuzetan značaj ima kultura Lepenskog vira u Đerdapskoj klisuri.

Tokom doba metala u gotovo celoj Evropi imamo veliki broj nalazišta, od kojih se izdvajaju Unjetička, Otomani, Vitenberška, Verbičoara kulture bronzanog doba i Halštatska i Latenska kultura gvozdenog doba.

U Evropi početkom istorijskog perioda smatra se pojava minojske civilizacije i pisma koje se razvilo u alfabet (Linear A) oko 1900. godine p. n. e.

Praistorijsko oruđe i oružje

Bifacijalni artefakt
Bifacijalni artefakt

Tokom praistorije javlja se veliki broj oruđa i oružja, od kojih su najznačajniji cepači, strugači, dleta i šiljci. Osim ovog oruđa javlja se još i ručni klinovi, postruške, probojci, sečiva, sekire, spatule, strelice, komandne palice, harpuni i dr.

Cepač je jedno od najprimitivnijih oruđa. Sečica je dobijena jednostranim ili dvostranim (engl. chopping tool) okresivanjem jednog kraja oblutka, verovatno je služio za drobljenje i cepanje tvrdih materijala (kost i drvo). Čoperi se javljaju još pre 2.500.000 – 1.400.000 godina. u ranim preašelskim ili olduvajskim industrijama u istočnoj Africi na lokokalitetima Omo i Kadar u Etiopiji, Olduvaj u Tanzaniji, Kobi Fora u Keniji. U starijem i srednjem paleolitu česti su i u severnoj Evropi, kao i u centralnoj i jugoistočnoj Aziji.

Strugačje odbitak ili sečivo koje je najčešće retuširano transferzalno dubokim i izdignutim retušem. Ugao retuša u odnosu na površinu sa koje je izvršeno retuširanje je veći od 60 stepeni. Na osnovu morfoloških karakteristika dele se na: strugače na sečivima, strugače na odbicima, pljosnate, debele (čunaste). Na osnovu oblika radne ivice: lučne, šiljate, njuškaste, ramenaste, noktaste i kružne.

Bifacijalno oruđe
Bifacijalno oruđe

Dleto je uska alatka sa kratkim sečivom, koja je služila za tesanje ili klinovanje. Prvobitno je bila od kamena a potom od bakra, bronze i gvožđa. Paleolitska kremena dleta formirana su pomoću jednog ili više udara, uzdužno odstranjuje deo ivice odbitka ili sečiva. Tako nastaje i tzv. odbitak dleta. Dleta su karakteristična za gornji paleolit i mlađe periode. Dele se na:
– obična dleta formirana na običnoj neretuširanoj ivici
– dleta na prelomu sčiva ili odbitka
– dleta na retuširanoj ivici
– diedarska dleta

Zavisno od toga koliko ih je formirano na 1 odbitku dele se na: jednostrana, dvostrana i visestrana. Po broju negativa koji polaze od iste platforme dele se na: jednostruka, dvostruka i višestruka. Prema orjentaciji negativa na odbitku dele se na: lateralna itransferzalna.

Po kulturama u kojima su tipična mogu biti tipa Noaje, Vašon, Res, Basale, Zakan i Oriljasijen.

Čoperi
Čoperi

Šiljak je karakteristično oruđe za stariji paleolit. Tajasijenski, mali, asimetričan šiljak formiran na debelom odbitku. Retuš je uzdignut, grubo nazupčeni, tipičan za tajasijenske (premusterijenske) industrije južne Francuske.

Karakteristični šiljci srednjeg paleolita su Musterijenski (formiran na običnom ili Levaloazijenskom odbitku ili sečivu, trouglaste forme, retuš uglavnom dubok, uzdignut ali nekada i stepenasti retuš – totalno ili samo na vrhu, na jednoj ili obe ivice) i listoliki šiljci (dvojni šiljci, unifacijalno ili bifacijalno retuširani, listoliki, tanki i fine izrade).

Tokom gornjeg paleolita javlja se veliki broj različitih šiljaka kao što su: šatelperonijenski je šiljak sa lučnim, strmo retuširanim hrptom formiranim na sečivu, solitrejski je facijalno i bifacijalno okresani šiljak listolike forme, kao i ostali koji karakterišu soliterijsku kulturu. Mladečki šiljak je od kosti, roga jelena, slonovače. Izduženog romboidnog oblika je, većih dimenzija, pljosnat, može biti ovalnog ili kvadratnog preseka.

Šiljak tipa Font Iv je oruđe formirano na uskom sečivu, retuširano lateralnim ili bilateralnim polustrmim retušem, a šiljak tipa Krems koji je formiran na lameli, ređe retuširan lateralno, češće bilateralno, polustrmim i marginalnim retušem.

Gravetijenski šiljak je sa pravilnim ili blago lučnim strmo retuširanim hrptom, formirano na dugom i uskom sečivu ili lameli.

Arenijenski je jednostrano retuširan u celini ili delimično, formiran na debelom sečivu ili laminarnom odbitku, ponekad je i listolike forme.

Tardigravetijenski šiljak je na donjem kraju sužen pomoću lateralno izvedenog jamičastog udubljenja, retuširano najčešće dubokim i direktnim polustrmim ili strmim retušem. Tako formiran trn služio je za usađivanje.

U finalnom paleolitu i mezolitu karakteristični su: sviderijenski – izduženi šiljak sa trnom, zatim tipa Lingbi (kratak, širok šiljak, sa bilatelarnim uglavno strmo retuširanim trnom za usađivanje). Vrh može biti retuširan i tipa Ruanda (dvostruki šiljak sa vrhom u osi oruđa, listolike ili romboidne forme, retuširan na oba kraja inverznim, plitkim (površinskim ili polustranim retušem).

Tardenuazijenski šiljak je trouglasto, unilateralno ili bilateralno (polustrmo ili strmo) retuširan šiljak, mikrolitskih dimenzija, sa retuširanom ravnom ili konkavnom bazom.

Sovterijenski šiljak je bilateralno, strmo retuširan jednostrki ili dvostruki šiljak sa lučnim hrptom mikrolitskih dimenzija.

Azilijenski šiljak je šiljak sa naglašenim lučnim, strmo retuširanim hrptom, uglavnom mikrolitskih dimenzija.

Arensburgijenski šiljak je oruđe sa trnom koji je formiran pomoću 2 simetrično postavljena, strmo retuširana, jamičasta udubljenja.

Tehnike okresivanja:

Jezgraška tehnika (ašel) je tehnika gde se jezgro oblikuje posle odbijanja, tako se dobija oruđe od jezgra.

Iveraška tehnika je druga tehnika, gde se dalje obrađuje odbitak.

Hronološki redosled:
– Stariji paleolit – tehnika direktnog odbijanja, tehnika direktnog odbijanja mekim ili tvrdim perkuterom od srednjeg ašela, tehnika direktnog odbijanja pomoću nakovanja, levaloazijenska tehnika od srednjeg ašela
– Srednji paleolit – tehnika direktnog odbijanja, levaloazijenska tehnika
– Mlađi paleolit – tehnika indirektnog odbijanja, mikrodleto tehnika, levaloazijenska tehnika (bohunilijen)
– Mezolit – tehnika odbijanja pritiskom, tehnika prelamanja, mikrodleto tehnika

Odbijanje je postupak dobijanja upotrebljivih odbitaka od komada sirovine, oblutaka ili već pripremljenog jezgra. Tehnike odbijanja se mogu podeliti u dve osnovne grupe:
– tehnika odbijanja udarom, direktno, tvrdim ili mekim perkuterom, indirektno ili pomoću nakovanja
– tehnika odbijanja pritiskom

Okresivanje je skup metoda i tehnika primenjivanih u procesu proizvodnje kremenih artefakata. Podrazumeva aktivnosti koje su vezane za:
– eksploataciju resursa mineralnih sirovina namenjenih za okresivanje,
– pripremu jezgra za okresivanje kao i odbijanje upotrebljivih sečiva i odbitaka odgovarajućim tehnikama,
– naknadnu modifikaciju sečiva i odbitaka u oruđ odgovarajuće forme i namene.

Sva 3 tehnološka postupka u izradi artefakata, kao i vrste artefakata u okviru određenog skupa mogu biti predmet raznovrsnih analiza (sirovina, tehnoloških obeležja artefakata, tipologije retuširanih oruđa).

Umetnost i religije praistorije

Umetnost paleolita, Vilendorfska Venera
Umetnost paleolita, Vilendorfska Venera

Umetnost praistorije proučava arheologija, budući da se ova nauka, oslanjajući se na materijalne ostatke ljudske kulture, bavi otkrivanjem drevnog života. Najčešći predmeti iz ovog perioda koji su otkriveni, imali su određenu funkciju i bili su ritualni i magijski predmeti. Najstarijim umetničkim delom smatra se komad nakita — male bušene školjke koje su stare oko 75.000 godina, otkrivene u Južnoj Africi. Dalja otkrića takvih školjki u marokanskoj pećini pomera granice za nekih 7.000 godina i datuju se na 82.000 godina. Umetnost praistorije možemo podeliti na umetnost paleolita, umetnost mezolita i umetnost neolita.

Religije praistorije su religijska shvatanja, kultovi i rituali nosioca praistorijskih kultura (Homo habilisa, Homo erektusa, Homo sapiensa). O religiji ovog perioda saznajemo preko kamenih artefakata, slika na pećinama, plastike i materijala koje nalazimo u nekropolama. Tokom paleolita možemo naznačiti samo elementarne forme religije. U kulturi Homo Habilisa centralnu sakralnu ulogu ima oblutak, pažnja se poklanja kamenu, koji je sa izuzetnom pažnjom biran i preoblikovan, pa se pretpostavlja da mu je pridavana izuzetna moć.

Pre oko 1.600.000 godina, rukotvorine od kamena su sve raznovrsnije, pojavljuju se u Africi, jugoistočnoj Aziji, a pre oko 1.500.000 godina i u Evropi. Homo erektus takođe sakralizuje kamen na šta upućuju nalazi najsavršenije oblikovanih i najvećih ručnih klinova na kojima nema tragova upotrebe.

Pećina Lasko (Francuska)
Pećina Lasko (Francuska)

Sa veštinom obrade kamena povezano je i ovladavanja vatrom. Najstarija vatrišta u Evropi arheološki su dokumentovana nagorelim oblucima. Vatra je promenila život: izmenila ishranu, pobedila hladnoću, mrak, predstavljala zaštitu od divljih životinja, produžila dan i omogućila okupljanje, doprinela razvoju verbalne komunikacije, čuvanju tradicija, razvijanju mašte i stvaranju atmosfere pogodne za stvaranje legendi i mitova.

Neandertalac menja tradicionalnu kulturu i uspostavlja kult mrtvih i verovanja o zagrobnom životu. Neandertalac je svoje mrtve sahranjivao sa pijetetom. U Regurduu (Francuska) pokojnik je položen na veliku gomilu kamena, pokraj koje je sagrađena kamena konstrukcija za skelet medveda. Jednostavnija ali slična konstrukcija otkrivena je u pećini Monte Čirčeo (Italija). U Krapini (Hrvatska) pronađene su plomljene kosti pokojnika, tragovi kanibalizma upućuju na ritualno konzumiranje mesa umrlih srodnika. Tokom praistorije razvija se i kult lobanje. Poštovanje mrtvih je izraženo kod homo sapiens sapiensa, otkriveni su grobovi iz mlađeg paleolita, u kojima su pokojnici sahranjeni sa bogatim prilozima, najčešće nakitom.

Slike u pećini Altamira (Španija)
Slike u pećini Altamira (Španija)

Neandertalac se vezuje i za najstarije sakralne konstrukcije (Hijenina pećina kod Arsir Kira u Francuskoj), imamo primer da je ljudsku lobanju polagao u venac od kamena (u pećini na Monte Čirčeo u Italiji). Homo sapiens sapiens je na zidovima pećina predstavljao najčešće bremenite životinje (Altamira i Lasko), a kamen je preoblikovao u skulpture, najčešće u žensku figuru sa naglašenim odlikama materinstva (Vilendorfska Venera).

U mustijerskoj kulturi uočava se osamostaljivanje likovnih zamisli. U srednjem paleolitu (između 120.000 i 35.000. godine p. n. e.) razvija se simboličko i sakralno značenja kamena, ali i kosti, rožine i slonovače. Razvija se osećanje za boje. U prebivalištima neandertalaca otkriveno je grumenje oksida gvožđa (oker) i oksid mangana, a ređe kalcinisani hematit, pirit i galenit.

Širom Evrope tokom mlađeg paleolita čovek je pravio antropomorfne i zoomorfne figurine, od raznih vrsta kamena i kosti, pretpostavlja se u magijske svrhe.

Sadržaj preuzet sa Wikipedia.

Slični članci