Kraljevina Jugoslavija

Kraljevina Jugoslavija (od 1. decembra 1918. do 3. oktobra 1929. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca) je bila kraljevina na Balkanu koja je postojala od kraja Prvog svetskog rata do Drugog svetskog rata. Zauzimala je teritoriju današnjih država Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, i najveći deo današnje Hrvatske i Slovenije. Na čelu monarhije se nalazila dinastija Karađorđevića.

Kraljevina SHS se graničila na severozapadu sa Italijom i Austrijom, Mađarskom i Rumunijom na severu, Bugarskom na istoku, Grčkom i Albanijom na jugu, a na zapadu je izlazila na Jadransko more.

Nastanak

Ideja da se stvori država koja bi okupljala sve ili barem većinu južnoslavenskih naroda je postojala još od prve polovine 19. veka, ali su joj snažan podsticaj dala politička zbivanja u Austro-Ugarskoj i na Balkanskom poluostrvu početkom 20. veka. Sa jedne strane je to bila austro-ugarska aneksija Bosne i Hercegovine, a sa druge strane balkanski ratovi, odnosno širenje teritorija Srbije i Crne Gore, koji su olakšali uslove da se područja nastanjena Južnim Slavenima spoje u jednu širu celinu. Svi ti procesi su, sa druge strane, postali izvor međunarodne napetosti, s obzirom da se postavilo pitanje hoće li buduća država biti novi entitet u okviru trijalistički preuređene Habsburške Monarhije ili će se stvoriti tako da se južnoslavenska područja Habsburške Monarhije otcepe i priključe Srbiji i Crni Gori na isti način na koji je za vreme risorgimenta Pijemont ujedinio Italiju.

Ta napetost je vremenom eskalirala do krize koja će dovesti do izbijanja Prvog svetskog rata. Srbija, koja se našla pod udarom Austro-Ugarske prvi put službeno iznosi stav o ujedinjenju Južnih Slavena u jednu državu kroz Nišku deklaraciju 7. decembra 1914. godine. Već ranije, manje emigrantske grupe iz južnoslavenskih krajeva Austro-Ugarske iznose stav o nužnosti ujedinjenja sa Srbijom, da bi se konkretno organizirale u Jugoslovenski odbor u Londonu 1915. godine, kojemu je cilj, između ostalog, i sprečavanje da Italija, koja je preko Londonskog ugovora ušla u rat na strani Antante nakon pobede za nagradu dobije južnoslavenski deo Austro-Ugarske. Nakon što je Crna Gora okupirana od strane Austro-Ugarske, u emigraciji dolazi do formiranja Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje 1917. godine.

Krfska deklaracija od 20. jula 1917. (prva stranica na slici) bila je jedan od temelja formiranja buduće zajednice Države SHS i Kraljevine Srbije.

Konkretni pregovori o uređenju buduće države vođeni su direktno u dva navrata – na Krfu 1917. godine što je rezultovalo Krfskom deklaracijom i u Ženevi 1918. godine što će dovesti do Ženevskog sporazuma. Istovremeno se južnoslavenski političari u Austro-Ugarskoj organiziraju u Jugoslavenski klub i eksplicitno traže da se Monarhija nakon rata preuredi tako da Južni Slaveni čine jedinstvenu državnopravnu celinu.

Objavljivanje Wilsonovog plan od 14 tačaka i proklamiranje načela o samoodređenju naroda kao temelja poratnog sveta je dalo dodatni potsticaj za zahteve za stvaranjem nove države, isto kao i sve izgledniji poraz Centralnih Sila. Kada se u jesen 1918. austro-ugarska vojska počela raspadati, a srpska vojska nakon proboja solunskog fronta počela oslobađati Srbiju i Crnu Goru, u Zagrebu se fomira Narodno veće koje će 29.10. 1918. formirati Državu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Istovremeno su crnogorski delegati doneli odluku o prisjedinjenju Crne Gore Srbiji. Sa druge strane, i delegati Velike narodne skupštine Vojvodine su 25. novembra doneli odluku da se direktno pripoje Srbiji. Istovremeno se i skupština Srema odlučila za direktno pristupanje Srbiji.

Kralj Aleksandar I u Narodnoj skupštini oglašava nov naziv države: Kraljevina Jugoslavija je rođena (3.oktobar 1929.)

U takvim uslovima u Beograd dolazi delegacija Narodnog veća Države SHS da sa srpskom vladom pregovara o stvaranju zajedničke države na ravnopravnim osnovama. Međutim, postalo je jasno da Država SHS naglo gubi autoritet, a da haos koriste italijanske, austrijske i mađarske trupe kako bi dograbile što više teriorija. U tim uslovima delegacija Države SHS odlučuje da što pre sklopi sporazum o stvaranju nove države. Proglašenje stvaranja nove država je obavio regent Aleksandar I Karađorđević, u ime svog oca kralja Petra I 1. decembra 1918. pod imenom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Prve godine nove države

Referendum je održan u austrijskoj pokrajini Koruškoj, ali je na njemu odlučeno da Koruška ostane u sastavu Austrije. Dalmatinska luka Zadar i nekoliko dalmatinskih ostrva su pripali Italiji, koja je pokušala da okupira i anektira Crnu Goru. Napetosti oko granice sa Italijom su se nastavile, pošto je Italija tražila još dalmatinske obale, a Kraljevina SHS je tražila Istru, deo bivšeg Austrijskog primorja, koji je anektirala Italija.

Nova vlada je pokušala da novu državu integriše politički i ekonomski, što je bio težak zadatak zbog velikih razlika u jezicima, nacionalnostima i religiji, različitim istorijama regija i veliki razlikama u ekonomskoj razvijenosti među regionima.

Odmah nakon proglašenja 1. decembra, pregovori između Narodnog veća (Države Srba, Hrvata i Slovenaca) i srpske vlade su rezultovale sporazumom oko nove vlade kojom bi predsedavao Nikola Pašić. Međutim, kada je ovo poslato regentu na usvajanje, ono je odbijeno i tako je izazvao prvu krizu vlade u novoj državi. Sve stranke su ovo označile kao kršenje parlamentarnih principa, ali je kriza prevaziđena kada su se sve strane složile da zamene Pašića Stojanom Protićem koji je bio vodeći član Pašićeve Narodne radikalne stranke. Nova vlada je stvorena 20. decembra 1918.

U ovom perioda pre izbora za Ustavotvornu skupštinu, Privremeno predstavništvo je služilo kao parlament koji su formirali delegati iz raznih izabranih tela koja su postojala pre stvaranja države. Udruživanjem stranaka kombinovanjem nekoliko članova srpske opozicija sa strankama iz bivše Austro-Ugarske je dovela do stvaranja nove Demokratske stranke, koja je dominirala Privremenim predstavništvom i vladom.

Pošto je Demokratska stranka predvođena Ljubomirom Davidovićem zagovarala vrlo centralizovan program, nekoliko hrvatskih delegata je prešlo u opoziciju. Međutim, ni radikali nisu bili srećni pošto su imali samo tri ministra naspram 11 Demokratske stranke i 16. avgusta 1919. Stojan Protić je podneo ostavku. Ljubomir Davidović je onda osnovao kaoliciju sa Socijaldemokratskom strankom. Ova vlada je imala većinu, ali kvorum u Privremenom predstavništvu je bio polovina plus 1 glas. Opozicija je počela da bojkotuje parlament, a pošto se vlada nije mogla osloniti da će se sve njene pristalice pojaviti, postalo je nemoguće da vlada zakaže sednicu u skupštini sa dovoljnim brojem poslanika. Davidović je uskoro podneo ostavku, ali pošto niko drugi nije mogao da formira vladu, on je opet postao premijer. Pošto je opozicija nastavila sa bojkotom, vlada je odlučila da vlada preko uredbi. Ovo je bilo napadnuto od strane opozicije koja je počela da naziva sebe „skupštinska zajednica“. Davidović je shvatio da je stanje neodrživo i zatražio od kralja da odmah zakaže izbore za ustavotvornu skupštinu. Kada je kralj Petar odbio, Davidović nije imao izbora osim da podnese ostavku.

Skuštinska zajednica je sada formirala vladu predvođenu Stojanom Protićem posvećenu uspostavljenju parlamentarnih normi i slabljenju centralizacije prethodne vlade. Njihovo protivljenje programu radikalne agrarne reforme prethodne vlade ih je takođe ujedinilo. Pošto je nekoliko manjih grupa i pojedinaca promenilo stranu, sada je Protić imao malu većinu. Međutim, i Demokratska stranka i socijaldemokrate su sada bojkotovale skupštinu i Protić nije mogao da računa na kvorum. Zato je i Skupštinska zajednica, sada u vladi, bila primorana da vlada uredbama.

Skupštinsku zajednicu je tako kršenje osnovnih principa oko kojih su se okupili stavilo u izuzetno težak položaj. U aprilu 1920. izbili su veliki radnički protesti, koji su uključivali štrajk železničara. Ovo je nateralo dve najveće stranke da prevaziđu svoje razlike. Nakon uspešnih pregovora Protić je podneo ostavku kako bi se stvorila nova vlada kojom je predsedavao neutralna figura Milenko Vesnić. Socijaldemokrate nisu sledili svoje bivše saveznike jer su bili protiv antikomunističkih mera kojima se bavila nova vlada.

Kontroverze koje su ranije podelile stranke su još uvek bile aktuelno pitanje. Demokratska stranka je nastavila da zagovara svoj program centralizacije i potrebe za radikalnom agrarnom reformom. Nesuglasice oko izbornog zakona su konačno dovele do toga da Demokratska stranka glasa protiv vlade i vlada je pala. Iako na ovom zasedanje nije bilo dovoljno prisutnih, Vesnić je to iskoristio kao izgovor da podnese ostavku. Njegova akcija je dala rezultat koji je očekivao i Narodna radikalna stranka se složila da prihvati potrebu za centralizacijom, dok se Demokratska stranka složila da se odrekne svojih zahteva za agrarnu reformu i Vesnić je opet bio na čelu vlade. Hrvatska zajednica i Slovenska ljudska stranka nisu bile srećne zbog prihvatanja centralizacije od strane radikala, kao ni Stojan Protić, koji se povukao iz vlade zbog ovog pitanja.

U septembru 1920. su izbili seljački nemiri u Hrvatskoj, čiji je neposredan povod bilo žigosanje stoke. Hrvatska zajednica je za ovo okrivila centralizovanu politiku vlade, a posebno ministra Svetozara Pribićevića.

Jedan od nekoliko zakona koje je usvojilo Privremeno predstavništvo je bio izborni zakon za Ustavotvornu skupštinu. Tokom pregovora koji su prethodili osnivanju nove države bilo je dogovoreno da će glasanje biti tajno i zasnovano na opštem pravu glasa. Socijaldemokrate i Slovenska ljudska stranka su podržavale pravo glasa za žene, dok su se radikali protivili. Proporcionalno predstavništvo je prihvaćeno kao princip, ali je izabrani sistem favorizovao velike stranke i stranke sa jakom regionalnom podrškom.

Izbori 28. novembra 1920. Kada su glasovi prebrojani, Demokratska stranka je osvojila najviše sedišta, više od radikala, ali tek nekoliko više. Za stranku koja je bila dominantna u Privremenom predstavništvu to je značilo poraz. Dalje, oni su prošli još gore u svim bivšim austro-ugarskim krajevima. To je poljuljalo njihovo verovanje da njihova centralistička politika predstavlja volju Jugoslovena kao celine. Ni radikali nisu bolje prošli u tim krajevima, ali je to njima predstavljao mnogo manji problem jer su otvoreno istupali kao srpska partija. Dramatičniji uspeh su postigle dve anti-sistemske partije. Drugi dobitnici su bili komunisti, koji su bila treća stranka po jačini u skupštini i koji su prošli izuzetno dobro u Makedoniji. Za razliku od ostalih stranaka u kraljevini, KPJ je bila revolucionarna, i podržavala je mnoge štrajkove i demonstracije. Prekretnica je bio štrajk rudara u Husinu pored Tuzle, kada su ubijen jedan policajac i četiri rudara. Zato je vlada, na predlog ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića, 30. decembra 1929. izdala odluku, kojom je privremeno zabranjena KPJ. Jedina legalna komunistička aktivnost je bilo angažovanje u Ustavotvornoj skupštini. Ostatak mesta u skupštini su zauzele manje stranke koje su, u najboljem slučaju, bile skeptične prema centralističkoj platformi Demokratske stranke.

Rezultati izbora su stavili Nikolu Pašića u izuzetno povoljnom položaju, pošto Demokratska stranka nije imala izbora, osim da se udruži sa radikalima, ukoliko je želela da njihov koncept centralističke države prođe. Sa druge strane, Pašić je uvek bio oprezan da drži otvorenom opciju u odnosima sa hrvatskom opozicijom. Demokrate i radikali zajedno nisu bili dovoljno jaki da sami donesu ustav, pa su napravili koaliciju sa Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom. Ova stranka je tražila i dobila ustupke oko očuvanja Bosne u njenim granicama i oko toga kako će agrarna reforma uticate na muslimanske zemljoposednike u Bosni.

Pošto je HRSS odbila da se zakune na odanost kralju, pošto je ovo značilo da će država ostati monarhija, oni nisu mogli da zauzmu svoje mesta u skupšitini. Iako je većina opozicije zauzela svoja mesta u parlamentu, oni su vremenom objavljivali bojkot, tako da je vremenom bilo samo nekoliko glasova protiv. Međutim, ustav je tražio 50% plus jedan glas da bude usvojen bez obzira koliko će biti glasova protiv. Samo je ustupak Džemetu – koji su bila grupa muslimana sa Makedonije i Kosova – omogućio da ustav bude usvojen.

Vidovdanski ustav

Ustav je usvojen na Vidovdan 28. juna 1921, koji je uspostavio unitarnu monarhiju. Ovo nije odgovaralo komunistima, pa su organizovali neuspešan atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Zbog toga se pojačala kampanja protiv komunističke ideje, koja je bilo vrlo prihvaćena kod radnika i studenata, kao i kod seljaka. Komunisti su želeli da se osvete Draškoviću za Obznanu, pa su ga ubili 21. jula 1921. Kao rezultat ovoga usvojen je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, koji je zabranio Komunističku partiju i svaku komunističku aktivnost. Vidovdanskim ustavom su napušteni tradicionalni regioni pre Prvog svetskog rata, a zamenjeni su sa 33 novih administrativnih oblasti, kojima se upravljalo iz centra oko kog su uspostavljene.

Šestojanuarska diktatura

6. januara 1929.godine kralj Aleksandar je ukinuo ustav, raspustio skupštinu i uveo ličnu diktaturu. Takođe je 3. oktobra promenio ime države u Kraljevina Jugoslavija i promenio unutrašnju podelu sa 33 oblasti na 9 banovina.

Banovine u Kraljevini Jugoslaviji bile su:

  1. Dravska banovina
  2. Savska banovina
  3. Vrbaska banovina
  4. Primorska banovina
  5. Drinska banovina
  6. Zetska banovina
  7. Dunavska banovina
  8. Moravska banovina
  9. Vardarska banovina
Kralj Aleksandar Karađorđević

Kralj Aleksandar objavio je novi ustav, koji je preneo izvršnu vlast na kralja. Predviđeno je da na izborima važi opšte pravo glasa (iako ono još nije uključivalo žene).  Dalje, polovinu Gornjeg doma je direktno imenovao kralj, a predlog zakona je mogao postati zakon nakon usvajanja u jednom domu i takođe ako ga odobri kralj.

Hrvatski otpor novom režimu je bio jak i krajem 1932. Hrvatska seljačka stranka je objavila Zagrebački manifest. Režim je na ovo reagovao zatvaranjem mnogih političkih protivnika, uključujući novog vođu Hrvatske seljačke stranke Mačeka. Krajem 1934, kralj je planirao da oslobodi Mačeka iz zatvora, sprovede demokratske reforme i pokuša da nađe zajednički jezik između Srba i Hrvata.

Međutim, kralj je ubijen u Marselju 9. oktobra 1934, od strane pripadnika VMRO-a Vlade Černozemskog, u zaveri jugoslovenske emigracije i radikalnih elemenata zabranjenih političkih partija u saradnji sa hrvatskom ekstremno-desničarskom ustaškom organizacijom.

 Regentstvo

Pošto je najstariji Aleksandrov sin Petar bio maloletan, tročlano namesništvo, određeno po Aleksandrovoj želji, je preuzelo ulogu kralja. Namesništvom je dominirao kraljev brat knez Pavle Karađorđević. Krajem tridesetih, unutrašnje tenzije su nastavile da rastu srpskim i hrvatskim težnjama za uspostavljanjem etničkih federalnih jedinica. Srbi su želeli da se današnja Makedonija, Vojvodina, Crna Gora ujedini sa srpskim zemljama, dok su Hrvati tražili Dalmaciju i deo Vojvodine. Obe strane su tražile teritoriju današnje Bosne i Hercegovine. Ekspanzija nacističke Nemačke 1938. je dala novi podstrek naporima da se reše ovi problemi. Knez Pavle je 1939. imenovao Dragišu Cvetkovića za novog premijera, sa ciljem postizanja sporazuma sa hrvatskom opozicijom.

Nestanak

Plašeći se invazije sila Osovine u Drugom svetskom ratu, knez Pavle je potpisao pristupanje Trojnom paktu 25. marta 1941, obavezavši se na saradnju sa silama Osovine. Zbog ovoga su se održale masovne demonstracije u Beogradu, i 27. marta, vlada je zbačena vojnim pučem uz podršku Velike Britanije. 18-godišnji kralj Petar II Karađorđević je preuzeo vlast, dok je general Dušan Simović postao premijer, a Jugoslavija je de facto povukla svoju podršku silama Osovine, a da nije zvanično napustila Trojni pakt. Iako se nova vlada suprotstavila Nemačkoj, plašili su se da, ako Hitler napadne Jugoslaviju, Velika Britanija neće biti u mogućnosti da pomogne. Bez obzira na ovo, sile Osovine su napale Jugoslaviju 6. aprila i brzo je pokorili. Kraljevska porodica, uključujući kneza Pavla, je pobegla u inostranstvo.

Petar II, koji je pobegao u inostranstvo, je još uvek od strane saveznika smatran za kralja. Međutim, tokom rata, efektivna vlast je prešla u ruke Titovih komunističkih partizana. Početkom 1945, kada su Nemci proterani iz Jugoslavije, monarhija je bila zvanično obnovljena, ali su nove komunističke vlasti 2. decembra 1945. proglasili Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju. Nova Jugoslavija je pokrivala otprilike istu teritoriju kao i kraljevina.

Slični članci