Bitka kod Hadrijanopolja

Moderna rekonstrukcija opreme i oružja rimskog vojnika iz 4. veka.

Druga Bitka kod Hadrijanpolja (9. avgust 378) vođena je između rimske vojske, predvođene carem Valensom i gotskih pobunjenika (uglavnom Tervinga, potpomognutih Grejtunzima, sarmatskim Alanima i lokalnim ustanicima) kojima je komandovao Fritigern. Bitka se odigrala kod Hadrijanpolja (danas Jedrene, na granici Bugarske i Turske ) i završila se ubedljivom gotskom pobedom nakon koje su Rimljani bili prisiljeni da prihvate varvare kao saveznike naseljene na teritoriji carstva. Bitka je bila deo Gotskog rata 377—382. i predstavljala je jednu od najznačajnijih bitaka u rimskoj istoriji, jer je otpočela proces koji će se završiti konačnim kolapsom Zapadnog rimskog carstva u 5. veku.

Uvod

U 4. veku Goti su naseljavali Dakiju, ali su ih 376 napali i porazili nomadski konjanici Huni. Jedan od gotskih vođa Frigern zamolio je rimskog cara Valensa da im dozvoli da se nastane na desnoj obali Dunava, na teritoriji rimske Trakije. Na taj način Goti su se nadali da će tu naći utočište od Huna. Valens je odgovorio potvrdno i čak je pomogao Gotima da pređu reku. Pored toga obećao im je hranu i zemlju. Nadao se da će Goti postati ratari i vojnici i zbog toga im je dodelio status saveznika.

Međutim, kada su Goti prešli Dunav, u njihovim redovima je zavladala glad, a lokalni rimski namesnici su jednim delom bili korumpirani, a jednim delom rimska administracija nije bila u stanju da Gotima dopremi dovoljno hrane. Kada su rimski činovnici počeli Gotima da prodaju pseće meso u zamenu za robove, među kojima je bilo i gotske dece, Goti su se pobunili. Upravo zahvaljujući podmitljivosti rimskih velikodostojnika, Goti su uspeli da prošvercuju oružje sa sobom. Suočen sa motivisanim i dobro naoružanim protivnikom, Valens, koji je u to vreme boravio na Istoku, je zatražio pojačanje od svog sinovca i zapadnog savladara Gracijana. U toku prve dve godine od početka gotskog ustanka ni jedna ni druga strana nisu mogle da ostvare odlučniju pobedu.

Valens je 378. odlučio da lično preuzme komandu i 30. maja je iz Antiohije sa delom vojske iz Sirije doputovao u Konstantinopolj. Vojskovođa Sebastijan, koji je upravo stigao iz Italije, poslat je sa oko 2.000 ljudi da reorganizuje rimsku odbranu u Trakiji. Nedaleko od Jedrena, Sebastijan je uspeo da satera jedan gotski odred u klopku i uništi ga. Nakon toga, Fritigern je okupio glavninu svoje vojske u podunavskim gradovima Novi i Beroji (danas bugarski gradovi Svištov i Stara Zagora). U međuvremenu, Gracijanova vojska se na gornjem Dunavu uspešno odbranila od Alamana, a njena prethodnica, koja je stigla čak do Đerdapa, na nekih 400 km od Jedrena, sukobila se tu sa Alanima i nakon toga povukla se ka glavnini koju je zapadnorimski car dovodio iz pravca Panonije.

Vesti o uspesima rimske vojske su ohrabrili Valensa i ulili mu samopouzdanje. Gracijan ga je putem pisma zamolio da sačeka pojačanje, a sličnog su mišljenja bile i Valensove vojskovođe. Ipak avgust istoka je odbio predlog Fritigerna koji je 8. avgusta zatražio obnovu mira i sporazuma o savezništvu po cenu da car Gotima ustupi zemlju za naseljavanje. Valens je smatrao da će mu brojčana nadmoć doneti pobedu, ali nije računao na gotsku konjicu koja je u to vreme bila rasuta u potrazi za plenom.

Verovatan izgled štita jedinice Lanciarii seniores (Stariji kopljanici), po renesansnom prepisu Liste dostojanstava (Notitia dignitatum), rimskog dokumenta sa kraja 4. ili početka 5. veka.

Rimska vojska

Sastav

Valens je pod svojom komandom imao odrede koji su mogli pripadati bilo kojoj od navedene tri mobilne vojske: Tračku vojsku, koja je bila stacionirana na istočnom Balkanu, ali je tokom dotadašnjeg rata sa Gotima mogla pretrpeti teške gubitke, Prvu i Drugu vojsku iz careve pratnje (in praesentalis). Ove dve vojske su obično bile stacionirane u Carigradu i okolini, kako bi se uvek našle caru pri ruci, ali su verovatno učestvovale 376. u ratu protiv Persije i sada su prebačene na zapad.

Valensova vojska se sastojala od veterana i ljudi vičnih ratu. Među ukupnih 7 legija nalazila se Legija Prva Maksimijana (Legio I Maximiana) i pomoćni odredi od oko 700 do 1.000 ljudi. Konjica se sastojala od strelaca na konjima i carske garde, ali se pokazalo da je ova konjica činila slabiji deo rimske vojske i razbežala se po dolasku gotske konjice. Bile su tu i dve čete arapske konjice koja je doduše bila više vična čarkama nego otvorenoj bitki.

Jedan od glavnih uzroka rimskog poraza ležao je u činjenici da je kvalitet rimske vojske bio mnogo ispod nivoa prethodnih vekova. Disciplina je opala pre svega zbog prisustva plaćenika, a i nivo opreme je bio mnogo niži nego u 2. i 3. veku. Neki legionari nisu ni nosili oklop, bilo zato što ih je činio teško pokretljivim u vreme kada je mobilnost imala veliki znašaj, bilo zato što su nedisciplinovani legionari odbijali da ga nose. I novo oklopljenosti je značajno opao: umesto teškog, ali zahvalnijeg kompozitnog oklopa (lorica segmentata), nošen je verižni oklop (pancir).

Brojnost

Nekoliko današnjih istoričara su pokušali da procene brojnost rimske vojske. Voren Tredgold je procenio da je Tračka vojska oko 395. godine imala 24 500 ljudi, dok su Prva i Druga vojska iz careve pratnje imale po 21 000 vojnika. Međutim, oko 395. sve tri vojske su imale u svom sastavu jedinice koje su formirane (poput Teodosijevaca (Theodosiani)) ili popunjene (razne tračke legije) nakon Hadrijanopolja. Pored toga, teško da su sve tri vojske bile angažovane u toku bitke istovremeno pošto su vojnici poslati da brane Marcijanopolj i druge ugrožene tračke gradove.

Ratni sastav

Preciznu listu rimske vojske u bici kod Hadrijanopolja nije moguće sasatviti. Naš glavni izvor, istoričar Amijan Marcelin je opisao bitku, ali pominje imena svega nekoliko jedinica pojedinačno. Sa druge strane, najvažniji dokumentarni izvor Lista dostojanstava (Notitia Dignitatum) za istočni deo carstva sastavljena je nakon vladavine Teodosija I na samom kraju 4. ili početkom 5. veka. Brojne jedinice na Balkanu, ovekovečene u Listi, formirane su nakon Hadrijanopolja, druge su pak dovedena pre ili nakon bitke, a treće su pak zapisane u nekoliko provincija istovremeno. Neke jedinice su možda rasformirane nakon bitke zbog velikih gubitaka.

Po proceni kanadskog vojnog istoričara Sajmona Mekdouala Valens je raspolagao sa ukupno 15 000 vojnika. Po mišljenju ovog autora sastav rimske vojske je bio sledeći:

  • 1.500 vojnika carske garde shole (Scholae) kojom je komandovao car lično. Sastojali su se od tri shole od po 500 vojnika, mada je njihov broj za potrebe pohoda verovatno redukovan na po 400 ljudi. Verovatno je garda bila podeljena na:
    • Scutarii Prima;
    • Scutarii Secunda (ove dve shole činila je teška konjica koja je otpočela bitku);
    • Scutarii Sagitarii (strelci na konjima, njihov napad je verovatno usledio posle teške konjice);
  • 1.000 elitnih konjanika u još jednom gardijskom odredu — Equites Palatinae. Odredi konjice (vexillationes) sastojali su se od po 500 ljudi, ali ih je tokom pohoda bilo verovatno 300. Kod Hadrijanopolja su verovatno bile prisutne tri jedinice:
    • Equites Promoti Seniores (obična teška konjica) čiji je tribun Potencije ubijen tokom bitke;
    • Comites Sagittarii Iuniores (lako naoružani strelci na konjima);
    • Comites Clibanarii (teško naoružani klibanariji);
  • 1.500 konjanika mobilne vojske (Comitatenses) čiji su se odredi sastojali od po 500 ljudi, ali su tokom ratnog pohoda bili redukovani na 200—300 vojnika. Prisutne jedinice su najverovatnije bile:
    • Equites Primi Scutarii (obična teška konjica);
    • Equites Promoti Iuniores (obična teška konjica), kojoj je komandovao Potencije;
  • 5.000 legionara (Legiones Palatinae), teško naoružanih pešaka. Poznorimska legija 4. veka nominalno se sastojala od 1000 vojnika, ali je u stvarnosti brojala oko 800 ljudi. Jedinice koje su se borile kod Hadrijanopolja bile su:
    • Lanciarii Seniores, najprekaljenija jedinica na rimskoj strani, ostala je na bojnom polju do poslednjeg čoveka;
    • Matiarii Iuniores, koji su takođe ostali na poprištu;
  • 6.000 pomoćne pešadije (Auxilia Palatinae), uglavnom lako naoružane, koja je bila podeljena na odrede od po 500 ljudi, ali im je brojnost u ratnim prilikama bila 300—400 vojnika:
    • Batavi Seniori (teško naoružana pešadija držana u rezervi);
    • Sagittarii Seniores Gallicani (strelci);
    • Sagittarii Iuniores Gallicani (strelci);
    • Tertiis Sagittarii Valentis (strelci), jedinica koju je okupio sam Valens;

Sa druge strane, brojka od 15.000 vojnika nije bila visoka za standarde rimske vojske, čak i u doba pozne antike. Gubitak dve trećine vojske od 15.000 ljudi, pa čak i cele vojske, bio bi spremno dočekan i apsorbovan od strane Rimljana. Nemogućnost carstva da nadomesti gubitke pretrpljene kod Hadrijanopolja (uporedive po razmeri i brojnosti sa onima pretrpljenim u bitki kod Kane, gde je 70.000—80.000 Rimljana ubijeno ili zarobljeno), sugeriše da su gubici prevazilazili 15.000 ljudi. Po nekima, Valens je odveo u propast vojsku od 40.000 vojnika.

Gotska vojska

Sastav

Južno od Dunava nalazile su se verovatno dve veće gotske vojske. Fritigern je vodio prvu, koja se uglavnom sastojala od tervinških pribegara, dok su Alatej i Safraks predvodili drugu, većim delom regrutovanu među izbeglim Grejtunzima. Računa se da je fritigern sve raspoložive ratnike poveo u borbu. Gotska vojska se sastojala najvećim delom od pešadije, dok su konjicu činili Grejtunzi i Alani.

Brojnost

Amijan Marcelin je zabeležio da su rimski izviđači procenili gotsku vojsku na 10.000 vojnika, ali zatim i sam odbacuje ove brojke kao nepouzdane. I među modernim istoričarima je bilo pokušaja da se proceni brojnčana snaga Gota kod Hadrijanopolja. Nemački istoričar Hans Delbruk je početkom 20. veka procenio gotsku vojsku na 12.000—15.000 ratnika.

Tok bitke

Valens je 9. avgusta ujutro svoj vojni logor u kome je ostavio nešto vojske da čuva administaciju i carsku riznicu. Prethodnog dana car je informisan da se gotski tabor nalazi severno od grada. Nakon 7 sati marša preko teškog terena rimska vojska je stigla do gotskog logora.

Oko 2.30 popodne Rimljani su neredu izbili pred gotski logor koji je bio podignut na vrhu brda. Goti su, sa izuzetkom njihove konjice, zauzeli položaj ispred kruga sastavljenog od kola, gde su im bile smeštene porodice i imovina. Fritigernov plan bio je da odgodi bitku i da tako pruži dovoljno vremena konjicici da se vrati. Goti su zapalili okolna polja kako bi dimom omeli i uznemirili Rimljane, a zatim su počeli pregovori o razmeni talaca. Pregovori su uticali da rimskoj vojsci popusti pažnja, pošto se činilo da je imala bolju početnu poziciju, ali je Fritigern sa druge strane zaradio dragoceno vreme.

Jedan deo rimske vojske je započeo bitku bez naređenja, možda u uverenju da će ostvariti laku pobedu ili su pak bili su isuviše nestrpljivi da se osvete Gotima nakon dve godine nesputanog gotskog haračenja po Balkanu. Strelci na konjima carske shole, pod komandom iberijskog kneza Bakurija, su otpočeli bitku, ali pošto su ostali bez podrške lako su potisnuti. Kad je rimsko levo krilo stiglo do gotskog logora, bilo je već prekasno. Upravo u tom trenutku stigla je gotska konjica, prizvana od strane glanika upućenih iz kruga kola. Konjica je pružila podršku pešadiji i opkolila rimsku vojsku, koja je već bila u neredu nakon neuspeha prvog napada. Rimljani su se zatim povukli u podnožje brda, ali tu im je bilo otežano manevrisanje usled opterećenosti teškim oklopom i dugim štitovima. Žrtve, iscrpljenost i psihološki pritisak doveli su do potpune propasti rimske vojske. Gotska konjica je nastavila sa svojim napadima i masakr se nastavio sve do sutona.

Smrta Valensa i posledice

Tokom pokolja rimske vojske Valensa je napustila njegova garda. Jedan deo konjice je pokušao da ga spase, ali je većina pobegla. Car je verovatno poginuo neprimećeno na bojnom polju, ali je po jednoj verziji događaja zatočen u obližnjoj seoskoj kolibi i zatim spaljen.

Po Amijanu Marcelinu, trećina rimske vojske je uspela da pobegne, ali je gubitke bilo nemoguće izbrojati. Brojni oficiri, među kojima je bio i Sebastijan, su pobijeni u najgorem rimskom porazu posle bitke kod Kane, nekih šest vekova ranije. Bitka je nanela težak udarac poznorimskom carstvu. Glavnina mobilne vojske Istočnog rimskog carstva je stradala, zajedno sa sposobnim oficirima i administrativcima, a nakon bitka su uništene sve carske radionice oružja na Dunavu. Sistemski nedostatak rezervi koji bi popunio upražnjena mesta doveo je regrutne krize, koja je podvukla strateški i moralni uticaj poraza.

Bitka je označila da su varvari, boreći se bilo na ili protiv rimske strane, postali moćan faktor. Kriza započeta 376. godine okončana je pregovorima 382. kada je Valensov naslednik Teodosije I sklopio savez (foedus) sa Gotima. Novina je bila u tome što je Gotima dozvoljeno da se nasele u rimskoj Trakiji a zauzvrat su carstvu slali ne pojedinačne regrute, kao dotada, već kompaktne varvarske odrede naoružane i organizovane u skladu sa sopstvenim običajima i pod komandom svojih starešina. Kompromis iz 382. otvorio je vrata novoj gotskoj pobuni 395. kada je vođa Gota Alarih I odbacio savez zbog smrti cara Teodosija koga je smatrao garantom sporazuma. Ukratko, sam poraz kod Hadrijanopolja je na neko vreme ograničio rimsku vojnu moć, ali su neposredne političke posledice bile dugoročnije.

Slični članci