Vrste oružja i opreme kroz vekove

Štampaj Štampaj

Spisak  oružja, kao i oruđa i sredstava korišćenih u bitkama:

Oružje za blisku borbu

Ovde spada oružje koje ne koristi projektile, tj. gde su i korisnik i meta istovremeno u kontaktu sa oružjem.

Postoje dve osnovne podele

  • Oružje sa oštricom (mač, sekira, nož…)
  • Oružje za lomljenje (buzdovan, jutarnja zvezda, flejl….)

-Mač : Oružje za blisku borbu, mada postoje i druge namene, kao što su ukrasne ili ritualne. Sastoji se od zašiljene jednostrane ili dvostrane oštrice, pričvršćene za držač (balčak) i zaštićene metalnom navlakom (tok, korice ili kanije).

Bronzani-mač

Bronzani-mač

Prve mačeve za koje se zna su pravili stari Grci. Zbog nepostojanja dovoljno kvalitetnog metala (mačevi su se prvobitno izrađivali od bronze) ti mačevi su bili kratki i uglavnom su se razvijali u pravcu postizanja što veće inercije za zadavanje što jačeg udarca. Rimljani su prvi upotrebljavali čelične mačeve (gladius, spata). Rimska tehnika mačevanja se naslanjala na grčku te su i mačevi bili slični, sa tom razlikom što je u rimskoj vojsci mač bio glavno a u staroj grčkoj – sporedno oružje.

Na početku srednjeg veka u Evropi dolazi do razvoja kvalitetnijeg čelika i novih legura te mačevi postaju glomazni i teški. Srednjovekovna spata se razvija od rimske. Feudalni vitezovi su, između ostalih, koristili i veoma teške mačeve koji su se morali držati sa obe ruke – dvoručni mač, koji su kasnije preuzele razne najamničke grupe širom Evrope. Postojala je i naročita sinteza u vidu jednoiporučnog mača koji se mogao koristiti i sa jednom i sa dve ruke (tzv. eng. bastard). U srednjem veku, najbolji mačevi su pravljeni u Pasauu. Kasnije se tom centru pridružuju mnogi drugi oružarski centri. Preko damaska su uvožene sablje (tzv. dimiskije) u Evropu. Iako su po Damasku dobile ime, one u izrađivane u raznim radionicama Bliskog, ali najviše Sredenjg istoka.

Nomadski narodi Azije su se uglavnom oslanjali na sablje koje su se u konjičkim jurišima pokazale kao nezamenjive te su istima izvršili jak uticaj na Evropske mačeve u istom periodu. Razvoj mačeva i mačevanja u Japanu imao je jako neobičan tok (čemu je sasvim sigurno doprinela geografska izolovanost te zemlje) te su ratnici ove zemlje ostali oslonjeni na katane ili japanske mačeve.

Sa približavanjem Novog veka, mačevi gube na vojnoj nameni, masi i veličini. Jedino se sablja zadržava u formacijskoj upoterbi među konjičkim jedinicama i kao deo paradne uniforme, među oficirima.

-Klejmor je veliki dvoručni mač koji se koristio u srednjovekovnom periodu. U klanskim ratovima i pograničnim ratovima sa Engleskom otprilike od 1300. do 1700. godine. Poslednja bitka u kojoj se ovaj mač našao u značajnom broju je bitka kod Kilikrankija (bitka između škotskih klanova) 1689. godine. Već tada je klejmor bio nešto malo manji od onog pre 300 godina; ovako manji predstavljao je veću opasnost jer je pružao veću brzinu i pokretljivost u borbi. Takođe je bio efikasan u razoružavanju protivnika — njegova konstrukcija omogućavala mu je prilikom ukrštanja  potreban manevar koji je protivnika lišavao oružja.

Prosečan klejmor bio je dugačak oko 1,33 m, od čega je balčak bio dugačak 33 cm a oštrica 1 m. Težina prosečnog klejmora iznosila je 2,5 kg.

Dugi-mač

Dugi-mač

-Dugi mač je definicija mačakoji je bio duži od do tada obinih mačeva njihovog vremena.Kao dugi mač prvo se naziva antička takozvana spata, koji su razvili Kelti i posle njih Rimljani i Germani. Spata je sa nekih 75-110 cm bila duža od tada uobičajnog gladiusa ili saksa i vodila se uglavnom jednom rukom. U kasnom antičkom dobu pa sve do ranog srednjeg veka ovaj tip mača dominira među ondašnjim vrstama mačeva. Sečivo je bilo oštro sa obe strane, kasnije, pak, radi smanjivanja težine kovano i sa jednom brazdom.

U kasnom srednjem veku, od sredine XIV veka, dugi mač evoluira iz klasičnih jednoručnih u takozvane jednoiporučne i dvoručne mačeve. Nove vrste dugog mača nastale su iz borba sa teškim čeličnim oklopima u kojima su se retko koristili štitovi, pri čemu su bili potrebni modifikovani mačevi i nove, razvijenije mačevalačke tehnike. Jednoiporučni mačevi (dužina sečiva 75-110 cm, obično oko 105 cm) bili su duži od jednoručnih (40-80 cm, ponekad i metar), ali kraći i lakši od teških dvoručnih mačeva (120-150 cm, neki i po dva metra, mada su ovo bili više mačevi za pokazivanje nego za borbu). Jednoiporučni mačevi mogli su se voditi jednom i obema rukama zbog čega su nazvani isto bastardom ili bastardnim mačem. Izvori govore da su se tehnike izvodile obično obema rukama. Dvoručni mačevi vodili su se isključivo obema rukama. Borci koji su znali rukovoditi dvoručnim mačem bili su veoma cenjeni i obično u sastavu sa teškom pešadijom XV i XVI veka čije je glavno oružje bilo dugo koplje.

Sa razvijanjem vatrenog oružja gde se, kao posledicom, iz potrebe gube oklopi (mada dobar oklop mogao je da izdrži ispaljeni metak još u XVI veku), nestaju isto teški i dugački mačevi kao i buzdovani, ratne sekire itd., a na njihovo mesto stupile su sablje, floreti i drugi laki mačevi.

-Skijavoneska ili spada skijavoneska je vrste jednoiporučnih mačeva, koji se prvi put javljaju u jugoistočnoj Evropi kasnog XIV veka.

Jednoiporučni mačevi nastaju u kasnijem srednjem veku kao nova forma dugačkih mačeva, adaptirani iz borba sa teškim čeličnim oklopima u kojima su se retko koristili štitovi, pri čemu su bili potrebni modifikovani mačevi i nove, razvijenije mačevalačke tehnike. Jednoiporučni mačevi (dužina sečiva 75-110 cm, obično oko 105 cm) bili su duži od jednoručnih (40-80 cm, ponekad i metar), ali kraći i lakši od teških dvoručnih mačeva (120-150 cm, neki i po dva metra, mada su ovo bili više mačevi za pokazivanje nego za borbu), i mogli su se voditi jednom i obema rukama. Izvori pak govore da su se tehnike izvodile obično obema rukama, zbog čega se često klasifikuju kao dvoručni mačevi, a sa obe ruke bile su izvodljive bolje tehnike u odnosu na ranije jednoručne ili teške dvoručne mačeve.

Osobina mača skijavoneske bila je u nakrsnici u obliku latiničkog slova S. Uloga takve nakrsnice mogla je da se sastoji u tome da se sečivo protivnikovog oružja na trenutak otkloni u stranu ili uglavi u povijenom kraku nakrsnice i time omogući dovoljno vremena da se uzda kontratehnika ili udarac. Takav manevar bilo je moguće izvesti pre svega protiv sečiva sablje, posebno turskog tipa sablje zvane kilidž. Tehnika je navodno adaptirana iz borba sa Osmanlijama i njihovim sabljama.

Najstariji danas poznati oblici mačeva sa S nakrsnicom kovani su u Srbiji u razdoblju između maričkog (1371) i kosovskog (1389) boja, šta je dovelo do teze da je skijavoneska nastala u Srbiji krajem XIV veka, pri čemu pojedini arheolozi govore i o srpskom maču. Ova teorija međutim nije utvrđena, jer se mačevi sa S nakrsnicom javljaju isto u Vizantiji i Ugarskoj, kao i kasnije u drugim susednim zemljama, tako da se poreklo skijavoneske ne može tačno odrediti. U XV veku  grčki i slovenski najamnici iz Dalmacije donose mačeve sa S nakrsnicom u Veneciju, gde su, između ostalog, činili gardu mletačkih duždova. U Veneciji mač dobija svoj današnji naziv kao slovenski mač odnosno spada skijavoneska.

Sablja

-Sablja je naziv za mač koji ima zakrivljenu oštricu. Sablja je nastala kao oružje konjice kod nomadskih naroda evroazijskih stepa. Kasnije se takođe najčešće koristilo u konjici, a mnoge vojske su ga zadržale nakon što je iz upotrebe nestao klasični mač. Danas se uglavnom koristi u simboličke i ceremonijalne svrhe, a njegova sportska varijanta i za posebnu sportsku disciplinu mačevanja.Zbog lakoće rukovanja i i delotvornosti sablja je korištena od XIV veka i u balkanskom delu Evrope. To potvrđuju prikazi ratnika i biblijskih bitaka na manastirskim freskama. Sablja kralja Milutina Nemanjića, nalazi se u muzeju na Cetinju, a jedan od nađenih primeraka sablje iz tog perioda predstavlja i poseban tip tog oružja : pravljen je od specijalnog čelika, sa duboko urezanim kanalom i proširenog je vrha sečiva. Ovaj vrh je oštar sa obe strane.

-Dusak je kratak mač sličan sablji ili jataganu. Nastao je verovatno u Češkoj najkasnije u XVI veku iz ranijih seljačkih oružja. Konstrukcija bila je jednostavna. Sečivo liči na sečivo kose, na jednom kraju se produžilo i najzad uvilo, čime je dobijen rukohvat dusaka. Time se dusak dao lako i jeftino proizvoditi, zbog čega je oružje postalo jako popularno u nižim slojevima društva.

-Nož je ručni alat s oštricom koja služi za sečenje. Nož se obično sastoji od oštrice pričvršćene o dršku. Oštrica noža je najčešće zašiljena, a nož može imati i dve oštrice. Noževi su se koristili kao alat i oružje od kamenog doba, odnosno prvih početaka čovečanstva. Stručnjaci smatraju da je nož jedno od prvih oruđa koje je čovjeka razvio kako bi mogao da preživi u prirodi.

Prvi noževi su bili od kremena ili neke druge vrste kamena, ponekad s drškom. Kasnije su se s napretkom metalurgije razvile oštrice od bronze, gvožđa, čelika, a danas se oštrica noža pravi i od keramike ili titanijuma. Dok su se materijali menjali, oblik noža ostao je uglavnom isti. Nož kao oružje je s vremenom izgubio na važnosti, ali je ostao univerzalan alat.

Buzdovan

Buzdovan

-Buzdovan, topuz ili topuzina, (od turskog buzdohan) je ručno udarno i bacačko hladno oružje. Razvio se od okovane palice, pa se može se smatrati unapređenom batinom. Buzdovan može biti napravljen od jakog drveta (za dršku) sa metalnim ojačanjima, mada postoje i buzdovani napravljeni od metala čija je glava obložena kamenom, bakrom, bronzom ili čelikom.

Drugi nazivi za buzdovan su bazirani na broju metalnih pera koje ima. Po broju pera naziva se i troperac, šestoperac ili šestoper, desetoper i drugo. Ovi nazivi su česti u srpskim epskim pesmama. Vojnik naoružan buzdovanom zvao se buzdovanlija, a koji nosi buzdovan starešine buzdovaner.Glava buzdovana je istog ili neznatno većeg prečnika od drške. Napravljena je u obliku izbočine ili oblika čvora što omogućava veliku probojnu moć kroz oklope. Dužina buzdovana može biti vrlo različita, pešadinci su koristili kratke buzdovane dužine 1-1.5 metra. Buzdovani koji su koristili konjanici su bili dosta duži i posebno oblikovani za udarce sa konja. Dvoručni buzdovani bili su veći čak i od konjaničkih.

-Vakizaši je kraći samurajski mač. Zajedno s katanom sačinjava daišo.

-Katana (刀) je japanski dvoručni mač (大刀, daitō), kojim su se koristili pripadnici japanske ratničke klase, samuraji. Obično se nosila u paru sa sličnim, kratkim mačem koji se naziva vakizaši. Ova dva mača, u paru, nazivaju se daišo i predstavljali su društvenu moć i čast samuraja. Dugi mač se koristio za borbu a kratki najčešće za izvršenje ritualnog samoubistva (sepuku) usled poraza i izgubljene časti samuraja.

-Daišo je naziv za dva samurajska mača: katanu i vakizaši. Daišo dolazi od reči „daito“ (što znači veliki, i odnosilo se na katanu) i „shoto“ (jap. „mali“, odnosilo se na vakizaši). Daišo se uvek nosio u javnosti. Za samuraja je bila sramota pojaviti se bez njega. Samuraji su daišo menjali ako bi se istrošio. Iako su mač smatrali dušom samuraja daišo se prenosio s generacije na generaciju kao porodično nasleđe.

-Tomahavk je hladno oružje američkih Indijanaca, izvorno Algonkina, od kojih su ga preuzela ostala plemena. Reč „tomahavk“ došla je možda iz pohatanskog Tamahaac, od „tamaham“ – „on seče“, reč je slična i u ostalim algonkinskim jezicima, što i dokazuje njegovo algonkinsko poreklo. Indijancisu ga zvali Tamoihecan. Najraniji tomahavci imali su kamenu glavu učvršćenu kožnim uzicama ili tetivama za drvenu ručku. Kasnije se koristi metalno sečivo, i u raznim varijantama može se javiti sa dodatkom glave za lulu, takozvani ‘Tomahawk-pipe’ ili ‘tomahavk-lula’, na koju su Indijanci mogli pušiti. Indijancima je simbol za sklapanje primirja kada bi se pušila ‘kinnikinnick’ na lula-mira, i obredno zatim zakapali Tomahavk u zemlju. Vučji Indijanci, pleme Pavhe, i danas na svojoj plemenskoj zastavi imaju postavljen tomahavk.

-Bojna sekira ili ratna sekira je sekira koja je napravljena tako da se koristi kao oružje. Može biti jednoručna ili dvoručna, jednosekla ili dvosekla. Često je kombinovana sa šiljkom i bojnim čekićem, a ponekad i kukom koja je služila za svlačenje protivnika sa konja. Postoje i male sekire namenjene za bacanje. Ponekad se za borbu koristila i obična sekira.Daljim razvojem bojne sekire nastala je helebarda.

Mlat-Mlat je srednjevekovno oružje, sastoji se od metalne kugle koja je obično lancem vezana za dršku. Ima dosta nesuglasica oko imena ovog oružja. Imena kao što su Jutarnja zvezda i buzdovan se često spominju kao ime ovog oružja, mada su to oružja koja se dosta razlikuju od mlata koji visi na lancu. Ponajviše je korišćen u Evropi od 13. veka do 15. veka. Mlat je u narodu poznat i kao mlatilo.

Mlat je kao i većina srednjevekovnog oružja nastao od poljoprivredne alatke, koja je služila za odvajanje zrna pšenice od stabljiki. Smatra se da su seljaci pobunjenici ovu alatku uveli u vojnu upotrebu kada se na delu videla negova efikasnost, pogotovo kada se na kuglu dodalo par šiljaka.Generalno verovalo se da mlat nanosi znatno veće oštećenje nego mač ili buzdovan, i nije teško oružje a vitlanjem daje veliki inpuls pri udaru. Mlat je uglavnom korišćen u borbi protiv dobro oklopljenih neprijatelja, gde su mač i koplje gotovo beskorisni.

-Bojni čekić ili ratni čekić je srednjovekovno oružje namenjeno za blisku borbu. Ratni i običan čekić su vrlo slični, sastoje se od drške i glave. Drška može biti različitih dužina, najduža je približno jednaka helebardi, a najkraća je približno jednaka buzdovanu. Dugački čekići (engl. “polearms”) namenjeni su za upotrebu protiv konjice, dok se kraći koriste za blisku borbu.

Kasniji čekići su obično imali šiljak na jednoj strani glave čime im se poboljšavala efikasnost. Bojni čekić je mogao da zada jak udarac u metu, posebno kada je postavljen na motku, i udarcem je mogao da nanese štetu telu a da pri tom ne mora probije oklop, što je bila značajna prednost. Šiljak na drugoj strani glave mogao se koristiti tako što je mogao da zahvati neprijateljski oklop, štit ili uzde od konja, a za direktan udarac koji je probijao skoro sve vrste oklopa. Protiv konjice je korišćen tako što su se udarale noge konja što bi dovelo do pada konjanika gde je bio laka meta.

jutarnja zvezda-Jutarnja zvezda je srednjevekovno oružje u obliku bodljikavog buzdovana. Glava jutarnje zvezde je okruglog oblika sa više bodlji na sebi. Koristili su je i pešadija i konjica, a karakteristično je da je konjička zvezda imala kraću dršku. Buzdovan je bio tradicionalno Viteško oružje. Razvijajući se vremenom pomalo nezavisno (od viteza do viteza ) on je postao metalno oružje i posedovao je raznovrstan izbor glava. Jutarnja zvezda je zadržala karakteristične bodlje, a drška je najčešće pravljena od drveta. Postojale su i dvoručne jutarnje zvezde koje su imale dužinu od 180 cm pa i više. One su bile popularne među pešadijom. Jutarnja zvezda je brzo postala široko rasprostranjena i često su je mešali sa drugom vrstom oružja zvanim mlat, koji je takođe imao okruglu glavu sa šiljcima, ali povezanu sa drškom pomoću lanca.

Iako se pričalo da je jutarnja zvezda neusavršeno seljačko oružje, to nije u potpunosti istina. Postojale su tri vrste zvezda koje su se razlikovale po načinu i kvalitetu izrade. Prva je bila prava majstorija kovača koju su koristili u profesionalnoj vojsci. Druga i mnogo jednostavnija vrsta pravljena je ručno od drveta i koristila ju je milicija sačinjena od seljaka. Treća vrsta je bila dekorativne prirode. Obično je bila dvostruko manja od obične i napravljena od metala (na primer u 16. veku napravljena je jedna damska jutarnja zvezda od zlata i srebra, trenutno se nalazu u jednom muzeju u Londonu.)

-Bojna kosa je vrsta oružja na motki slično glejvu. U dosta slučajeva ovo oružje se pravilo samo tako što bi se preradila kosa. Uglavnom su je koristili seljaci, na primer u 18. i 19. veku bojna kosa je bila široko rasprostranjena među poljskim radnicima i seljacima, koristila se u Evropi i u drevnim vremenima. Kosa kao alatka za košenje je u 19. veku bila jako popularna među seljacima, jer je vrlo lako mogla da se pretvori u smrtonosno oružje.

Kao oružje na motki bojnu kosu karakteriše veliki domet (u bliskoj borbi ), i velika sila proboja pomoću snage poluge. Ima zabeleženih podataka kako je kosa probijala metalne šlemove. Kose su se mogle koristiti u zavisnosti od taktike za sečenje ili za probadanje, a svojim izgledom su imale psihološki uticaj na neprijatelja.

-Srp je jedna od najstarijih i najednostavnijih poljoprivrednih alatki. Razvio se iz lučno savijenih kamenova, rogova, kostiju (životinjskih vilica u Egiptu) i sličnih oruđa koje je čovek koristio u neolitu. U bronzano doba javljaju su liveni plitki srpovi, a u gvozdeno doba železni. Kasnije se diferenciraju srp i kosa i mnoga slična oruđa (na primer, kosir za sečenje trnja). U arheološkim nalazima iz praslovenske ere srp je čest, a kosa retka. Tanak je i manje savijen nego današnji, obično unazad povijenog vrha. Postepeno se sve više zaokružuje, ima drvenu dršku, a sa unutrašnje strane oštricu, često i nazubljenu.Služio je i kao oružje. U starom veku njime su se oružali Kartaginjani i Dačani, a u doba feudalizma kmetovi.

-Kratki mač, isto jednoručni mač, je definicija za mača sa dužinom sečiva od 40 do 80 cm, ponekad i metar.Mada se u jednoručne mačeve ponekad broje i dugi mačevi sa sečivom dužim od gore navedene klasifikacije, jer se vode jednom rukom, na primer sablja ili spata, naziv je ipak postao sinonim za kratke mačeve kao što su rimski gladius ili japanski vakizaši.Prednost kratkog mača je u štednji materijala pošto je manje gvožđa i čelika potrebno za kovanje mača, i u tesnom i uskom terenu kao npr. u jednoj sobi ili gustoj šumi u vezi baratanjem mača. Na otvorenom polju kratki mačevi bili su u jasnom nedostatku u odnosu na duge mačeve, pre svega zbog dometa sa mačem.

Motka

Ovo oružje je prvenstveno namenjeno bliskoj borbi, njena glavna karakteristika je ta što je neko od oružja prsa u prsa stavljeno na vrh motke (obično drvene). Ovo je jedno od najstarijih vrsta oružja. Koristilo se još u kamenom dobu, a najbolji primer ovog oružja je koplje.

Helebarda-Helebarda je jedno od prvih oružja napravljenih od motke, i bilo je mnogo više od običnog oružja. Osnova helebarde je sekira koja se nalazila na vrhu koplja dužine oko 2 metra. Oštrica sekire je izbalansirana pomoću kuke koja je bila povezana sa suprotne strane, što je helebardi davalo tri različite vrste napada (upotrebe).

Glavna upotreba helebarde je bila borba protiv konjice. Protiv prvobitnog naleta konjice korišćeno je koplje koje je bilo dugačko oko 2 metra, nakon udara konjice koristila se kuka koja je služila da se jahač zbaci sa konja i konačno se pomoću oštre sekire, koja je sa lakoćom probijala sve vrste oklopa, moćnim zamahom mogao dovršiti zbačeni protivnik.

Helebarda se koristila isključivo u formacijskim borbama, vojnik koji bi zamahnuo sa helebardom bio bi veoma ranjiv, te je zavisio od saboraca oko sebe.

Koplje

Koplje

-Koplje je pešadijsko ili konjičko hladno oružje na motki. Sastoji se od metalnog dela koji čini vrh i drvene motke od 120 cm, kod kratkih koplja koja služe za bacanje pa do oko 600cm kod piketa koji je bio najpopularnije oružje pešadije u 16-om veku (Pikeniri, Pikemen). Jeftino i gotovo svima dostupno oružje pojavljuje su kamenom dobu u obliku zašiljene motke malo opaljene vatrom radi tvrdoće. Koplje je unapređeno stavljanjem kamenog vrha čime je dobilo na oštrini i čvrstoći. Pojavom bakra, a posebno bronze, koplje ulazi u razdoblje masovne proizvodnje livenjem.

Jedno od najpoznatijih vrsta kopalja svakako je i legendarni Rimski pilum. Standardno naoružanje rimskih legionara koje je teško bacačko koplje razvijeno za borbu protiv gustih, disciplinovanih i oklopljenih grčkih falangi. Kad bi se dva bojna reda približila na oko trideset metara, Rimljani bi zasuli grčke hoplite smrtonosnom kišom piluma. Dalje bi nastavili juriš s isukanim kratkim mačem zvanim gladius i dugačkim štitom.

Pilum je bio dugačak oko 220 do 250 cm. Od toga je gvozdeni vrh zauzimao 100 cm. Kratk vrh(5cm) bio je oblikovan u čvrsti četverobridni šiljak. Tanko telo metalnog dela koplja završavalo se okruglom „jabukom“ koja je štitila šaku i davala kinetičku energiju pri bacanju kao teg koji pojačava udarac. Metalni deo bio je pričvršćen na motkudrvenim klinovima. Tu novost u svojoj reformi rimske vojske uveo je car Vespazijan. Naime, on je kao lucidan čovek i vrsni vojnik primetio da pilume čvrsto nasađene i učvršćene gvozdenim klinovima prilikom bacanja neprijatelji, posebno Gali i Germani, odmah vrate prema legionarima. Da bi to sprečio, uveo je drvene klinove koji su koplje činili za jednokratnu upotrebu. Kad bi legionari u borbi bacili pilum na neprijatelja, on bi se na sastavu slomio i nije se više mogao koristiti. Tim potezom je višestruko smanjio broj svojih gubitaka.

Kao i pešadinci, tako i konjanici koriste i bacačko i bodno koplje. Svoj procvat bodno bojno koplje doživljava u ranom srednjem veku pojavom Vitezova. Poznati su viteški turniri koji su bili omiljena zabava u srednjem vijeku, a dvoboji su se izvodili pod strogim turnirskim pravilima dva borca, viteza na konju s dugačkim bodnim kopljem koje je nosio vitezov štitonoša.

Koplje je bilo preko 300 cm dužine i imalo je karakterističan štitnik za šaku otprilike na donjoj petini dužine. Viteško koplje u ratu je bilo oštrog čeličnog i ubojitog vrha, dok su za turnire koristili blažu varijantu zaobljenog ili tupog drvenog vrha koje je trebalo samo izbaciti protivnika iz sedla. Iako je ova varijanta „sportska“ i na oko bezopasna, događale su se itekako opasne, ne retko i smrtonosne povrede. Tokom celog srednjeg veka vitezovi čine srž svake evropske vojske.

-Trozubac je oružje nalik koplju koje na vrhu ima tri velika metalna zuba, poznat je iz grčke mitologije jer ga je imao bog Posejdon odnosno Neptun kod starih Rimljana, ali i dr. bogovi. Trozubac je simbol tri najveća ostrva Atlantide.

Najpre je služio samo za ribolov. U vreme Rimskog carstva trozubac (tridens) je bilo često oružje gladijatora (retiari) u areni.

Trozubac je otisnut na novcu nekih antičkih gradova.

Zlatni trozubac, koji vodi poreklo od vizantijske heraldike, danas je motiv grba Ukrajine. Trozubac je prikazan i na zastavi Barbadosa.

Štap

Štap

-Štap je Englesko srednjevekovno oružje, koje je ustvari bio dugački štap napravljen od čvrstog drveta, neki primeri su imali i metalna ojačanja na vrhu.

Štap se mogao napraviti od velikog broja drveća, a najčešće od jasena, hrasta, lešnika i od gloga. Mogao je imati metalne šiljke na jednom ili na oba kraja. Dužina štapa je varirala, uglavnom je iznosila od 1,8 do 2,7 metara, mada su postojali i baš dugački od 3,6 do 5,4 metara. Ovo oružje je vremenom postajalo sve kraće i sve lakše. Štap se dosta koristio u Viktorijanskom dobu, u ovo vreme štap je najčešće pravljen od bambusa, u ovo doba štap se dosta koristio i u sportskim nadmetanjima.

Za štap može da se kaže da je dugačka dvoručna batina. Korišćen je i za tup udarac ali i za probadanje (u slučaju kada je imao metalne šiljke ). Sa njim se mogao blokirati udarac, probadati (u slučaju kada je imao metalne šiljke), udariti i gurati.

-Glejv je oružje koje sadrži sečivo sa jednom oštricom, koje se nalazi na vrhu motke. Slična je japanskom oružju Naginata, sečivo je pričvešćeno pomoću šupljine na dršci sečiva, sličan sistem kao sekira. Sečivo je obično bilo dugačko 55 cm na kraju motke koja je bila dugačka od 180 do 220 cm. Povremeno se na drugo kraju sečiva pravila kuka, kako bi se mogao svući konjanik sa konja.

-Naginata je oružje na motki koje su koristili japanski ratnici samuraji. Sastoji se od drvenog štapa na čijem vrhu je zakrivljena oštrica, naginata je slična evropskom oružju zvanom glejv. Veština rukovanja naginatom se naziva naginata-džicu.

Naginata, kao i mnoga druga oružja, može biti pravljena u različitim veličinama kako bi korisniku najviše odgovarala. Generalno naginata je bila dugačka do 1,5 do 2,1 m. Oštrica je uglavnom bila iskrivljena. Kao i japanski mačevi naginata je imala izuzetno kvalitetnu oštricu, čak su neke naginate bile reciklirane od čuvenih katana. Naginata je takođe na suprotnom kraju od oštrice imala metalno ojačanje (uglavnom u vidu koplja), što je naginatu činilo efektivnim oružjem sa koje god strane se okrene.

jari

Jari

-Jari je japansko koplje sa tri oštrice. Dužina jarija varira od jednog pa do čak šest metara, duže jarije su nosili pešadinci, dok su kraće uglavnom nosili samuraji. Jari se odlikovao po pravoj oštrici koja je mogla biti dugčka od svega nekoliko sentimetara pa sve do jednog metra. Oštrica je pravljena od visoko kvalitetnog čelika, od istog onog od koga su se pravili nadaleko čuveni japanski mačevi, što je jarijeve oštrice činilo jako izdržljivim.Kroz istoriju proizvedeno je dosta vrsta ovog oružja, obično je centralna oštrica bila dosta duža u odnosu na bočne. Jari je proistekao od kineskog koplja i u Japanu je ušao u upotrebu u 13. veku. Invazija Mongola na Japan 1274. i 1281. promenila je japanski način ratovanja kao i japansko naoružanje, Mongoli su koristili Kineze i Koreance naoružane dugim kopljima u velikim i ravnim formacijama oni su bili smrt za tadašnju japansku konjicu.

-Kosača je vrsta srednjevekovnog hladnog oružja kod južnih Slovena, ukrivljena poput kose, ali oštra sa obe strane. Ona je mogla da probode protivnika kao koplje, ali i da ga poseče kao sablja. Na dnu ima levkastu šupljinu za drveni nasad. Ovaj je nasad bio kraći za pešadiju, a duži za konjanike.

Oružja na daljinu

Ovo oružje je namenjeno borbi na daljinu. Snagom mišića se izbacuje projektil koji je usmeren ka protivniku. Najpoznatiji primerak iz ove familije je luk i strela.

Ratni luk

Ratni luk

-Ratni luk je tip oružja koji izbacuje strele pomoću svoje elastičnosti. Koristi se za lov i sport, a kroz istoriju se koristio i za ratovanje.Veština upotrebe luka se naziva streličarstvo. Pored praćke, luk je jedno od prvih oružja namenjenih za upotrebu na daljinu.Veoma različiti dizajni lukova se mogu sresti u različitim kulturama i kroz razne periode. Uobičajeni su lukovi napravljeni od čvrstog drveta,pločastog drveta, kao i kompozitni lukovi.

Smatra se da je luk nastao u kasnom paleolitskom i ranom kamenom dobu. U Evropi se pojavio na prostoru današnje Nemačke i datira od kasnog paleolitskog perioda hamburške kulture (9000—8000. godina pre nove ere). Strele su pravljene od borovine, bile su duge 15—20 cm i imale su kameni vrh.

Ratni luk je postao glavno naoružanje starovekovnih armija Egipta i Sirije, koje su izbacivale strele sa ratnih kočija, što je bilo jako efikasno u borbi. Rimljani i Grci nisu našli za shodno da koriste ovo oružje, već su razvili drugačiju taktiku borbe i ojačali oklope koji su umanjili efikasnost strela. Ta prevlast je trajala sve do dolaska na scenu naroda istočne Azije, koji su imali strelce na konjima i mnogo bolje kompozitne lukove, nakon čega su oni postali dominanti narodi tog vremena.

U Engleskoj se u srednjem veku pojavio dugi luk, koji je, sa svojim većim dometom i većom probojnom moći, bio veoma kvalitetan. Međutim, za dobro rukovanje ovim lukom bilo je potrebno više godina treninga.

Kasnije se razvila i posebna vrsta luka nazvana samostrel. Njegov nedostatak je bilo vrlo sporo punjenje, dok su njegove prednosti bile lakše rukovanje njime i činjenica da je već posle nekoliko nedelja treninga vojnik-strelac bio potpuno spreman za borbu. Takođe, imao je veću probojnu moć od bilo kog onovremenog luka, što je u ono vreme bilo veoma važno.

Ratni luk počinje polako da nestaje sa ratne scene pojavom baruta i musketa.

-Samostrel je oružje koje se sastoji od luka koji je montiran na deblo. Poseban mehanizam na deblu drži tetivu nategnutu dok ne dođe vreme za ispaljivanje strele. Samostrel je imao značajnu ulogu u srednjevekovnom ratovanju u Evropi, kao i u Kini kroz veći deo istorije. Danas se samostrel koristi u sportu (streličarstvo), kao i u sportskom lovu.

Mnogi naučnici veruju da se prvi samostrel pojavio u Kini. Neki veruju da se pojavio u 6. veku p. n. e. Postoje i arheološke indikacije da se pojavio u 2. veku p. n. e. Ostali izvori navode da se originalni samostrel pojavio u Istočnoj Aziji, ali pitanje je da li se prvi pojavio u Kini. Jedna verzija samostrela zvan balista korišćena je na mediteranu od strane Rimskog carstva. Veličina samostrela je varirala od malih (za jednu osobu) do ogromnih sprava za opsadu. Balista je osnova reči samostrel u romanskim jezicima kao što su španski (ballesta) i italijanski (ballesta).

samostrel

Samostrel

Luk (zvan “Šilo“ na samostrelu) je na ranim samostrelima pravljen od parčeta drveta, obično od tisovine. Za vreme Krstaških ratova, Evropljani su bili nezaštićeni od saracenskih kompozitnih lukova. Ovi kompozitni lukovi su bili dosta moćniji od evropskih drvenih lukova, pa su Evropljani usvojili kompozitne lukove kao podesne za pravljenje samostrela. Kako je čelik postao široko rasprostranjen u 14. veku počeli su se praviti i čelični samostreli. Čelični lukovi na samostrelu bili su dosta kraći od originalnih drvenih. Rezultat ovoga je bila kraća tetiva koju je trebalo manje vući. Ovo je samostrelu smanjilo snagu, i da bi se to nadoknadilo korišćene su se mnogo jače tetive. Tako dok su stari samostreli bili natezani pomoću snage ruke, čelični su morali imati neki mehanizam koji je zatezao luk. Ovi mehanizmi su bili veoma različitih oblika, koristili su poluge, zupčaste točkove i dizalice na različite načine. Upotreba ovih mehanizama omogućavala su vojniku da koristi čelični samostrel bez prevelikog umaranja, za razliku od drvenih samostrela koji su koristili ljudsku snagu za naprezanje. Kasnijih godina samostrel je imao toliku kinetičku energiju da je mogao da probije svaki lančani oklop kao i većinu punih oklopa. Neki samostreli su mogli da proizvedu energiju od 1600 njutna, za razliku od dugog luka koji je proizvodio do 900 njutna. Šta više, samostrel je mogao da bude napregnut (spreman za paljbu) bez napora snage što je dozvoljavalo strelcu da duže i lakše nišani za razliku od luka.

Strele koje su koristili samostreli nazivane su i klin (engl. bolts). Bile su kraće ali dosta teže od običnih strela, što je davalo veću kinetičku energiju i veću probojnu moć od lukova. Postojali su i samostreli koji su napravljeni da ispaljuju kamenje i olovna zrna. Oni su najčešće korišćeni za lov na divljač.

Tetiva za samostrel je najčešće izrađivana od jakog vlakna mada je takođe bila izrađivana i od kanapa.

-Praćka je vrsta oružja, koje svoj napad bazira na bacanju projektila, na neprijatelja. Ono što je tipično za praćku je, to što za razliku od raznih lukova koriste projektile koji su tupi (npr. kamen ). Praćka je opštepoznata kao pastirsko oružje.

Praćka

Praćka

Praćka se sastoji od male torbice koja se nalazi između dva dugačka užeta. Kada se projektil (kamen ) stavi u torbicu dva kanapa se uhvate jednom rukom i snažni zamahuju oko glave, i u određenom trenutku jedan kanap se pusti, ovo omogućava projektilu da leti pravom linijom.

Praćka je vrvo jeftino i jednostavno oružje za izradu. Koristi se u lovu ali i u borbama. I danas je interesantna sportistima, dok ima i dosta improvizacija ovog oružja.

Dok su projektili za praćku uobičajeni na arheolškim nalazištima, praćke su veoma retke, zbog samog materijala od koga su pravljene praćke se brzo degradiraju.

Praćka se spominje i u Bibliji što predstavlja najstariji zapis o ovom oružju. Ovaj deo Biblije je napisan oko 1000 godina pre nove ere, ali opisuje događaj od nekoliko vekova ranije.

U Bibliji borba se odvija između Davida i Golijata, gde je David pastir bez oklopa na sebi i naoružan samo praćkom. Protivnik mu je Golijat borac šampion sa teškim oklopom na sebi, njihova borba predstavlja rat između Palestine i Izraela. Posle samo jednog preciznog hica David uspeva da savlada Golijata.

Priča naglašava da praćka jeste oužje niskog ranga, međutim u veštim rukama može biti veoma efikasno.U srednjevekovnom periodu praćka je bila u izumiranju, korišćena je samo Praćka na štapu, a praćka je opstala samo u obliku velikih opsednih sprava. Mada je i dalje u lovu nalazila primenu.

Opsadne sprave

Ovo su sprave koje su dizajnirane da razbiju ili obiđu (npr. merdevine) gradske zidine ili neku drugu vrstu utvrđenja u opsadnom vojevanju.

-Katapult je sprava za opsadu koja koristi polugu za bacanje projektila na velike udaljenosti. Ime je nastalo od grčke reči κατα (za) i βαλλειν (bacanje (projektila)). Katapult je obično pravljen za samo vreme opsade, mnoge armije su nosile samo delove katapulta, jer je drvo za njegovu izradu bilo veoma dostupno.

Katapult

Katapult

Katapulti se mogu podeliti po načinu stvaranja i otpuštanja energije potrebne za lansiranje projektila. Prvi katapult je nastao u Grčkoj od ručnih lansera (lukova, samostrela, praćki…). Bio je to ustvari ogroman samostrel ukopan u zemlju. Sledeća generacija je bio još veći samostrel ali ovoga puta namontiran na podmetač.

Nakon toga razvijaju se i torzioni katapulti, imali su dva kabla koji su se uvijali, kasnie verzije baliste i orangera. Kroz donji deo dela koji sadrži projektil i gornjeg dela podmetača provačio se kanap, koji bi se uvrtao i tako stvarao torzionu energiju. Oni su imali ruku sa korpom na kraju i obično praćku koja je držala kraj ruke.

Poslednji model katapulta je Trebočet koji koristi zemljinu gravitaciju za pokretanje ruke.

Prvi katapulti u evropi pojavili su se u grčkoj oko 400. p. n. e. Aleksandar Veliki je uneo ideju da ih koristi kao podršku na bojnom polju. Rimljani su takođe dosta koristili ovi spravu. Katapult se koristi sve dok ga top nije zamenio u 14. veku mada ima zapisa da se koristio i nakon toga. U srednjevekovnom dobu katapult je služio i kao biološko oružje, on se koristio za bacanje zaraženih životinja (npr. kuga) u opkoljene gradove.

Poslednja vojna upotreba katapulta je bila tokom Prvog svetskog rata, tokom ranih dana rata kada su korišćeni za bacanje ručnih granata preko ničije zemlje u neprijateljske rovove.

-Udarni ovan se koristio većinom za probijanje vrata a retko za probijanje slabih zidova. Vrlo je proste građe i obično se pravio po potrebi, materijala je bilo svuda. Sastoji se od jednog brvna koji može biti na točkovima (a ne mora) i daskama postavljenim iznad radi zaštite od strela, kamenja, vrelog ulja… Potrebno je više snažnih ljudi za korišćenje. Ti ljudi bi se zaletali i brvnom razvaljivali vrata. Prestankom korišćenja zamkova ovan prelazi u policijsku upotrebu radi razvaljivanja manjih vrata.

Balista

Balista

-Balista (лат. ballista od grč. βαλλιστης= bacati) je antički ratna sprava, bacač kamenja (teškog do 50 kg), okovanih balvana, buradi sa zapaljivom smolom i sl. Upotrebljavala se kod napada ili opsade na kopnu i moru.

Sastojao se od metalnog luka s tetivom, načinjenom od elastičnih svežnjeva žila ili životinjskih creva na drvenom postolju. Domet mu je bio do 400 m.

Po konstrukciji poznat je još Asircima. Rimljani su ga preuzeli od Grka.

Grčka verzija je u osnovi veliki samostrel pričvršćen na postolje. Rimska balista je bila ojačana upredenim dve debele strune uvrnutih konopaca. Kroz njik su provučene dve odvojene ručke spojene žicom na krajevima koja je davala impuls projektilu.

U srednjem veku bile su do pronalaska vatrenog odružja, u upotrebi baliste uglavnom jednake konstrukcije kao i u starom veku.

-Opsadna kula je opsadna sprava koja je dizajnirana da štiti napadače i merdevine na prilasku odbrambenom zidu utvrđenja. Kula je obično bila pravougaona, sa četiri točka i visine koliki je zid, mada su nekad bile i više što je omogućavalo strelcima da stanu na vrh i podržavaju trupe koje se iskrcavaju. S` obzirom da su kule bile drvene i time podložne vatri morale su biti obložene nekim ne zapaljivim materijalom kao što je gvožđe ili sveža životinjska koža.

Opsadne kule koriste se još od 350. godine p. n. e. u Evropi ali i u drevna vremena na dalekom istoku. Opsadne kule su bile veoma glomazne i teške za pokretanje, tako da su se uvek pravile na samom mestu opsade. Pošto im je trebalo dosta vremena za izgradnju, opsadne kule su se pravile samo ako je utvrđenje bilo nemoguće osvojiti pomoću merdevina ili probojem kroz kapiju ili sam zid.

Opsadne kule su služile za prebacivanje trupa preko neprijateljskih zidina. Kada bi kula prišla zidu ona bi ispustila korvus posle čega bi pešadija mogla da jurne na zidine.

Opsadne kule su postave veoma ranjive i zastarele pojavom topova, kada je opsada pošla sasvim drugim pravcem. Kasnije su nastale Baterije, to su bili drveni topovi koji su se kao i opsadne kule pravili na samom mestu opsade. Nekoliko baterija je napravila Ruska armija prilikom opsade Kazanja 1552.

Vatreno oružje

Vatreno oružje se može svrstati u oružje na daljinu, međutim bitna razlika je u tome što se kod vatrenog oružja projektil lansira pomoću barutnih gasova. Neki tipovi vatrenog oružja mogu poslužiti i kao sprave za opsadu (top).

Arkebuza je jedno od prvih, primitivnih, vrsta ručnog streljačkog vatrenog oružja, a javlja se krajem 14. veka u Nemačkoj. Pretežno se koristilo u razdoblju između 15. i 17. veka.

Čini prelaz od samostrela i topa ka pušci, a u početku je bila tako teška da se prilikom korišćenja držala na metalnoj potpori. Bila je dužine do 2 metra, sa metalnom cevi (kalibra 12.5-20 mm) i drvenim kundakom. Težila je 5-7 kg, a domet je bio 200-250 koraka. Vojnik koji je koristio arkeubuzu nazivao se arkebuzir.

Krajem 16. veka zamenila je musketa.

Musketa je vatreno oružje glatke cevi, koja se sa ramena koristi za ispaljivanje kuršuma do dometa od 180 m, iako im je efikasan domet bio do 90 m. Datum kada je prva musketa napravljena nije poznat, ali se njihova izrada spominje početkom 15. veka, a prvenstveno su bile dizajnirane za pešadiju. Muskete su zastarele sredinom 19. veka kada su ih zamenile puške.

Musketa

Musketa

Vojnici koji su nosili muskete nazivani su musketari. Ime musketa potiče iz Francuske reči mousquette, kako se naziva mužjak evropskog jastreba.

Krajem 15. veka mali broj pešadinaca je bio opremljen ručnim topovima, međutim ovo oružje je bilo vrlo ne precizno, teško za punjenje i za paljbu. Početkom 17. veka ručna vatrena oružja su bila češće u upotrebi a u 17. veku su od koplja preuzele mesto glavnog oružja pešadije.

U 16. veku najrasprostranjenija musketa bila je Arkuebus. Gotovo sve muskete ovog perioda su koristile mehanizam ispaljivanja pomoću fitilja, gde je dugi zapaljivi kanap palio barut u musketi čiji su gasovi izbacivali kuršum iz cevi. Muskete su bile ne precizne izvan 100 metara, sporo su se punile i često su izazivale nesrećne slučajeve tako što se barut sam aktivira. I pored toga široko rasprostranjene muskete su promenile način ratovanja.

Sledeće generacije musketa su koristile kremen za aktiviranje, ovo je poboljšalo pitanje sigurnosti, preciznosti, i brzinu punjenja. Musketa je 1700-ih postala glavno oružje pešadije.

Musketar-iz-rata

Musketar iz rata

U 18. veku standardna musketa je korišćena na sledeći način:

  • Vojnik bi izvukao fišek (u koga su tačnim redosledom bili ubačeni kuršum i barut, kuršum je od baruta bio odvojen parčetom papira).
  • Vojnik bi tada odgrizao vrh fišeka u kome se nalazio kuršum, koji bi zadržao među zubima.
  • Tada bi mali deo baruta iz fišeka stavio na kamen.
  • Nakon toga kundak muskete bi se spustio na zemlju i ostatak baruta iz fišeka bi se sipao u cev. Kada bi sav barut bio sipan u cev vojnik bi ubacio i papir, da barut ne bi ispadao iz cevi i da bi se lakše sabio na dnu.
  • Vojnik bi napokon ispljunuo i kuršum u cev, i izvadio svoj nabijač koji se nalazio u posebnom ležištu u okviru cevi. Onda bi pomoću nabijača nabio kuršum, ostatak fišeka i baruta na dno cevi tri puta. Posle čega bi vratio nabijač u njegovo ležište.

Napokon kundak bi podigao na rame, nategnuo musketu i ona je bila spremna za upotrebu. Ovaj proces bi se za vreme obuke među vojnicima ponavljao sve dok to nisu radili mahinalno. Britanski Crveni mundiri su ovu proceduru vežbali svaki dan, što im je dalo značajnu prednost u odnosu na ostale armije tog vremena. Dobro uvežban musketar je mogao da ispali tri kuršuma u minuti, a u retkim slučajevima su mogli da ispale čak četiri puta u minutu.

Pošto je musketi trebalo vremena da se napuni, taktičari su musketare stavljali u određene formacije koje bi donele maksimalnu vatrenu moć.

Sa obzirom da se musketa sporo punila još uvek je bilo potrebno imati kopljanike kako bi zaštitili musketare od konjice. Posle pojave bajoneta i muskete sa kremenom koplje je izašlo iz upotrebe. Formacija musketara se sastojala od tri reda musketara i to tako da je prvi red klečao, što je omogućavalo da sva tri reda pucaju istovremeno.

Britanska armija je bila poznata po tome što su njihove formacije imale dva a ne tri reda musketara, ovo je omogućavalo da svi musketari pucaju istovremeno a da ne moraju da kleče. Još jedna od poznatih Britanskih taktika je bila vodna paljba, i to tako što je plotun prvo ispaljivala jedna polovina čete a zatim i druga. Ovo je omogućavalo da jedna četa konstantno ispaljuje plotune kuršuma na neprijatelja.

Glavna taktika za pešadijski napad tokom 1700-ih je bila sporo napredovanje iste, sa povremenim zastajanjem za ispaljivanje plotuna na neprijateljsku pešadiju, cilj je bio da se razbiju neprijateljski redovi posle čega bi konjica imala lak zadatak. Francuska armija je bila izuzetak, njihovi oficiri su više koristili brz juriš sa bajonetima i mačevima.

Top

Top

-Top glatke cevi javlja se u Evropi krajem 14. veka kao dopuna merzerima i bombardama, koji su imali mali domet i nisu bili pogodni za direktno gađanje. Česta namena im je uništavanje kula na tvrđavama i protivničke artiljerije. Različite varijante dobijaju i nazive fokon, kulevrina i druge.

U Dubrovniku se kanoni prvi put pominju 1504. Izrađuje ih livnica osnovana 1410. U Engleskoj u 16. veku postoji više vrsta topova: polutop od 32 funte, bastardni top i top-serpentina, oba od 42 funte, top od 60, i kraljevski ili dupli top sa težinom projektila od 74 funte.

Prve poljske topove, pogodne za kretanje sa trupama na bojištu, uvode Šveđani tokom Tridesetogodišnjeg rata. Imaju poljske topove od 3, 4, 6 i 12 funti i opsadni t. težine projektila 24 funte. Topovi od 3 i 4 funte su u sastavu pešadije.

Sredinom 17. veka dolazi do napuštanja topova vrlo dugih cijevi, zbog uvođenja baruta boljih osobina. Od tada podela se vrši na topove, haubice i merzere.

Sredinom 18. veka dolazi do daljih promena. Pruski car Fridrih Drugi Veliki odvaja poljsku artiljeriju (sa pokretljivim oruđima manjeg kalibra i često, znatno kraće cijevi) od opsadne. Poljski topovi su od 3, 6 i 12 funti. U skraćivanju cijevi Rusi odlaze najdalje, pa u suštini prave top-haubice (nazvane jednorozi) pod P. Šuvalovom 1758.

Poljski topovi prve polovine 19. veka su često samo usavršene varijante prethodnih. Većina zemalja smanjuje broj kalibara na dva, radi logističke jednoobraznosti. Uveden je i šrapnel za dejstvo protiv pešadije.

U toku Prvog srpskog ustanka izrađuju se trešnjevi topovi, a od 1808. bronzani se liju u Beogradu. Tako godine 1813. Srbi imaju 287 pozicijskih, 91 poljskih i 2 brdska topa.

1835. iz Carigrada je poručeno sedam t. od 7 funti. Godine 1838. u Beču je kupljeno 15 topova, 3 od 3 funte, 8 od 6 i 4 od 12 funti.

U Kragujevačkoj topolivnici počinje livenje t. 1853. Do 1860. izrađeno je više od 60 topova dva kalibra, 6 funti i 120 mm.

Oklop

Oklop je vrsta odela koja je dizajnirana da štiti korisnika od povreda prilikom sukoba sa neprijateljem. Oklop se koristio kroz istoriju u početku su pravljeni od kože i kostiju, a kasnije od bronze i čelika.

-Verižnjača (ili lančara) je tip oklopa koji se sastoji od malih metalnih prstenova vezanih jedan za drugi, tako da nalikuju na mrežu. Ovaj oklop je pružao dobru zaštitu protiv sečenja, odnosno protiv mača, sekire i svih oružja koji imaju oštru ivicu, kao i od strela, ali je bio slab protiv koplja i oružja koja su koristila tup udarac (buzdovan, mlat, jutarnja zvezda…). Ovaj oklop je bio dobar zato što se kroz njega nije moglo seći, srednjovekovni lekari su lako mogli da nameste polomljene kosti, dok su u borbi protiv infekcija koje su nastajale u rasečenim delovima bili nemoćni.

Verižnjača je izmišljena oko 1000. godine p. n. e. a nije poznato ko je i kada prvi koristio tu vrstu oklopa. Smatra se da je razvijena nezavisno i u Japanu i u Evropi. Najraniji nađeni oklop potiče iz 5. veka p. n. e. na prostoru današnje Rumunije. Drevni Grci su ovim oklopom opremali svoju tešku konjicu. Rimljani su prvi put došli u kontakt sa ovim oklopom u svojim borbama u severnoj Italiji protiv Gala koji su ih koristili. Rimljani su adaptirali ovu tehnologiju svom načinu izrade iz čega je proistekao lorica hamata.

Verižnjača je bila veoma popularna tokom srednjeg veka, a dostigla je vrhunac u 13. veku kada je napravljeno odelo za čitavo telo od lančanog oklopa. U 14. veku, lančani oklop je počeo da se kombinuje sa punim (neki delovi su bili puni, a neki lančani), dok je na kraju pun oklop skoro u potpunosti zamenio lančani. Mnogi vojnici, međutim, koristili su lančani oklop ispod punog oklopa kao dodatnu zaštitu.

Pun oklop

Pun oklop

-Pun oklop je oklop koji je napravljen od velikih punih metalnih ploča. Prekriva grudi a ponekad i čitavo telo.

Pun oklop štiti grudi i udove. Koristili su ga drevni grci kao i rimljani i posle pada rimskog carstva izlazi iz upotrebe. Oklopi od punih metalnih ploča vraćaju se u upotrebu tek krajem 13. veka i to kao potpuni oklop koji je štitio sve zglobove. Krajem 14. veka pojavili su se još veći i savršeniji puni oklopi za celo telo. Početkom 16. veka napravljen je šlem i štitnik za vrat. Najbolji puni oklopi pravili su se u severnoj Italiji i južnoj Nemačkoj, tako da su nastala dva stila proizvodnje takozvani Milaneze koji se pravio u Milanu i Gotik koji se pravio u Svetom rimskom carstvu. I Englezi su kasnije napravili svoj model koji je bio jednak italijanskim i nemačkim oklopima, stvrorivši još jedan stil – Maksimilijan.

Pun oklop je bio skup za proizvodnju te je bio privilegija bogatijeg sloja društva. Pun oklop je dugo posle izbacivanja iz vojne upotrebe pojavom baruta, postao znak bogatstva koji su i dalje nosili plemići i generali. Takođe postao je popularan i među trgovcima u 16. veku. U 15. veku je takođe postao popularan pun oklop koji je bio dizajniran posebno za viteške borbe (bio je tanji od onog namenjenog pravim bitkama). Kasniji oklopi su bili ukrašeni biblijskim i mitološkim motivima.

Evolucija punog oklopa je direktno uticala i na razvoj oružja. Dok su ovi oklopi bili otporni na sečenje i udarce, lako su probijani strelama ispaljenim iz moćnih samostrela i engleskih dugih lukova, i njihove slabe tačke lako su pronalazili zaoštreni dugi mačevi koji su bili dizajnirani posebno za ovu svrhu. Međutim većina samostrela nije mogla da probije oklop deblji od 2 mm. Takođe su korišćeni i buzdovani koji nisu probijali oklop, već su zadavali veoma snažne tupe udarce preko samog oklopa. Još jedna od slabih tačaka oklopa su bile spojnice gde su noževi i mačevi lako mogli da prođu. Zbog ovih slabosti mnogi vitezovi su ispod punog oklopa nosili i verižnjaču.

Pun oklop se sastojao od šlema, ogrlice, naramenica, štitnika za kolena, štitnika za laktove, rukavica, oklopa (štitnik za grudi prednji i zadnji ) i štitnika za kukove. Iako izgleda veoma težak, neki puni oklopi su težili samo 20 kg. Ovo teži manje nego oprema današnjeg pešadinca. Težina je bila odlično raspoređena tako da je vojnik mogao da trči, čak i da skače u njemu, a današnja istraživanja su pokazala da se može čak u njima i plivati. Međutim pored svega toga vitez nije mogao da se popne na konja bez pomoći nekog drugog ili pak dizalice.

Rimski krljušt oklop-Krljušt oklop (ponekad se greškom naziva lančana krljušt), sastoji se od velikog broja malih ploča. Materijal koji se koristio za pravljenje tih ploča je mogao je biti bronza, gvožđe, koža, kuvana koža, rog idr.

Za vreme rimskog carstva krljuštni oklop (lorica squamata) je bila vrlo popularna alternativa za lančani oklop (lorica hamata), pružao je bolju zaštitu, naručito protiv tupih udaraca. Takođe je bilo popularno na srednjem istoku kod Persijanaca i Vizantijaca. Kod ovih zemalja ploče su obično bile čašastog (polusfernog) oblika, ovakvi oklopi su bolje štitili od onih koji su imali okrugle ploče.

-Oklopne rukavice su kako sam naziv kaže rukavice koje štite šaku, prste i ručne zglobove. Oklopne rukavice mogu biti napravljene od različitih materijala, mogu biti kožne, lančane i od punog oklopa. Rukavice su bile bitan deo zaštitne opreme još od pojave borbe prsa u prsa. Pojavom baruta ovaj vid borbe izlazi iz upotrebe a sa njim i oklopne rukavice.

Rimski štit

Rimski stitovi

-Štit je oruđe za odbranu, namenjen je da se prepreči udarcu. Štit se obično nosi u ruci.

Prvi štitovi su služili da blokiraju udarac nekog oružja kao što su mač, sekira, buzdovan, koplje, strele… Veličine i oblici štita su varirali od mesta i vremena gde i kada su nastajali. Štitovi su bili pravljeni od metala, drveta, životinjske kože a koristili su se čak i štitovi od kornjače.

Veličina i težina su veoma često varirali. Lako oklopljeni ratnici koju se se oslanjali na brzinu i iznenađenje su nosili lake štitove, koji su bili ili mali ili tanki. Dok su teško oklopljene jedinice bile opremljene velikim i teškim štitovima koji su mogli da štite celo telo. Mnogi štitovi imali su kuku pomoću koje se štit mogao okačiti o leđa ili o konja kada nije bio u upotrebi.

Teško oklopnjeni rimski legionari su koristili velike pravougaone štitove (scuta, koji su nudili veliku zaštitu ali malu okretnost. Poznata formacija pomoću štita koju su rimljani koristili zvana kornjača (testudo), gde je cela grupa vojnika zatvorena u oklopnu kutiju. Mnoge drevne taktike su organizovane tako da vojnici koji stoje jedan do drugog naprave zid od svojih štitova.

Početkom srednjeg veka u evropi su postali popularni štitovi koji su bili pravougaoni ali je donji deo štita bio polukrug. Oni su davali veću pokretljivost nogu i lakšu upotrebu na konju. Takozvani tvrđava štitovi su bili rasprostranjeni među trupama u prvoj lini fronta, oni su bili visine koliko i čovek a najčešće širi od tela, ovi štitovi su pružali sjajnu zaštitu od strela.

Kako su se oklopi usavršavali tako su štitovi postajali sve manji. Kroz vreme dosta vitezova se odreklo štita u zamenu za veću pokretljivost i mogućnosti korišćenju drorukih oružja. Dok su ostali vitezovi i ratnici napravili poseban takozvani “Buckler” štit. To je bio mali okrugao štit napravljen od metala, nije pružao dobru zaštitu od strela ali je bio dobar zaštitnik od udarca mačem ili buzdovanom. Ovaj štit se nije držao već je bio zavezan za ruku pomoću dva kaiša, što je omogućavalo da obe ruke budu slobodne. A glavna osobina ovog štita je bila ta što se njime lako moglo i udariti.

Štitovi su nastavili da se upotrebljavaju čak i kada ih je pojava baruta načinila gotovo beskorisnim. U 18-om veku u škotskoj se koristio mali ali teški okrugli štit zvani “targe” koji se pokazao kao dobra zaštita od kuršuma.

-Alet je sastavni deo većine oklopa koji su nosili vitezovi u 13-om veku. Obično je pravljen od kože, alet je nakačen na ramena pomoću kožnih kanapa (kaiševa), obično su imali i zaštitu za vrat. Aleti su imali ravan pravougaoni oblik. Uglavnom su bili ukrašeni heraldičkim znakovima.

Ostalo

-Ključalo ulje u uslovima rata, podrazumeva veliku količinu ulja zagrejanu na veliku temperaturu, koja se zatim izlivala na neprijatelja. Često se opisivalo kao dobra odbrana od opsadnog stanja.

Sa obzirom da je ulje relativno skup resurs, i da je teško održavati veliku količinu ulja tokom opsade, ključalo ulje tokom istorije i nije bilo toliko uobičajeno. Ostale vrele supstance kao što su ključala voda, ključali katran ili vruć pesak pružali su značajno ekonomičniji vid odbrane, naravno bilo je i dosta hladnog oruđa kao što je obično kamenje koje je bacano. I pored svega toga, i ključalo ulje se moglo videti na bedemima zidina.

U događajima kada je korišćeno ključalo ulje, spoljni delovi bedema kao što su terase sa rupama za ulje bili su od velikog značaja za odbranu. Ključalo ulje se najčešće koristilo protiv napada pešadije sa merdevinama, jer su izložene trupe imale velike poteškoće da se od ulja odbrane. Međutim, napadač je uvek imao prednost jer je branitelj imao ograničene količine ulja na bedemu.

Prvo zapisano korišćenje ključalog ulja je za vreme opsade Jerusalima tokom Prvog jevrejsko-rimskog rata.

čičak

čičak

-Čičak je oružje napravljeno od četiri (ili više) oštrih klinova poređanih tako da jedan klin uvek gleda ka gore (na primer tetraedar). Čičak služi da uspori napredovalje konjice, ratnih slonova i ljudskih trupa. Čičak je bio posebno efikasan protiv mekanih nogu kamila. U današnje doba čičak može biti efikasan u borbi protiv vozila koja imaju točkove. U Japanu ovo oružje je poznato kao makibiši.

Metalni čičak se koristio 331. godine p. n. e. na Gaugameli, a koristili su ga i Rimljani kojima je bio poznat kao Murex ferreus što je značilo zupčasti čelik.

Čičak je sa velikim uspehom korišćen u Škotskoj prilikom borbi protiv Engleza u bici kod Banokberna 1314. godine.

U Velikoj Britaniji tokom Drugog svetskog rata veliki čičci napravljeni od armiranog betona koristili su se u protivtenkovskoj borbi, mada su bili retki slučajevi upotrebe.

-Grčka vatra je vizantijski izum koji su koristili kao oružje u pomorskim bitkama. U Vizantiji bila je poznata isto kao „morska vatra“ ili „rimska vatra“ (pošto su Vizantinci sebe smatrali Romejima, tj. Rimljanima). Radi se o tečnom plamenu koji se izbacivao iz neke vrste sifona koji su se nazivali strepte. Nikada se nije saznao pravi hemijski sastav ove zapaljive tečnosti, ali se smatra da je sigurno jedan od osnovnih sastojaka bila šalitra.

Grčku vatru je, prema Teofanu, izmislio arhitekta Kalinik iz grada Heliopolja koji se tada nalazio u Siriji ili Egiptu i doneo ju je u Carigrad nešto pre početka prve arapske opsade (674—678). Zahvaljujući grčkoj vatri, Vizantinci su uspešno odbili napade Arabljana na Carigrad, i to ne samo 674—678, nego i drugu veliku opsadu Arabljana 717. godine.

Dugo vremena neprijatelji Vizantije jednostavno nisu nalazili načina da se odbrane od ovog ubojitog oružja. Prema Jovanu Kinamu, vizantijskom istoričaru 12. veka, tek nekoliko vekova kasnije flote itaijanskih republika su pronašle načina da zaštite svoje brodove oblagajući ih tkaninama natopljenim u sirće. Georgije Pahimer, vizantijski istoričar iz 14. veka, kaže da su Đenovljani svoje brodove štitili osušenim volujskim kožama.

-Kočije su najraniji primer prevoznog sredstva, korišćen i u miru i u ratu, kao glavno prevozno sredstvo. Prve kočije su napravljene u Mespotamiji otprilike 3000. p. n. e., a u Kini u drugom milenijumu p. n. e. Originalne kočije bile su brze, lake, i otvorenog tipa sa dva ili četiri točka. Obično su ih vukla dva ili četiri konja. Kola su bila niska sa polukružnim velikim štitom napred. Kočijama je upravljao kočijaš. Koristile su se u antičkim ratovima tokom bronzanog i gvozdenog doba, a bile su zaštićene štitovima koji su bili zakovani za kočije. Ovo vozilo je izgubilo značaj u ratovanju, ali se i dalje koristi za putovanje, paradu i trke.

Reč „kočije“ dolaze iz latinske reči carrus, koji je preuzet iz galskog jezika. Ratne ili trijumfene kočije su se zvale car. U starom Rimu i u drugim Mediteranskim zemljama biga je bila kočija koju su vukli dva konja, triga je vučena od strane tri konja i quadriga četiri.

Podeli sa prijateljima!

Ostavite odgovor

Status prijave

You are not logged in.

Vremenska prognoza

 

 

 

naredna 4 dana

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Arheo amateri Srbije – kancelarije

ČAČAK - sedište
Adresa: Cara Dušana 11, 32000 Čačak
Telefon: 032/343-213 i 065/32-32-022 ;

Radno vreme:
Ponedeljak-petak: 09:00h – 17:00h
Detaljnije →


KUČEVO - Ispostava
Adresa: Slobodana Jovića 12, 12240 Kučevo
Telefon: 064/33 22 057

Radno vreme:
Utorkom i četvrtkom od 09:00h – 11:00h
Subotom od 09:00h – 12:00h
Detaljnije →


ĆUPRIJA - Ispostava
Adresa: Tržni centar Sunce (II sprat), 35230 Ćuprija
Telefon: 035/847 63 66 ; 063/265 976

Radno vreme:
Utorkom i petkom od 09:00h – 13:00h
Detaljnije →

Klub Arheo amatera Srbije u Beogradu

Klub Arheo amatera SrbijeZa sve ljubitelje numizmatike i antikviteta, klub "Arheo amateri Srbije" u Beogradu ponovo počinje sa radom u sredu, 4. septembra 2013. sa promenjenim danom rada.

Klub će biti otvoren svake srede od 15-21h, na staroj adresi u ulici Đušina 5/A u Beogradu.

Dodatne informacije možete dobiti putem telefona
065/32-32-022.

Pročitajte više →

Militarija

Prijavi se na RSS

Pročitaj više

Beogradska hronika - RTS1, 17.03.2014.

Knjiga: VLF metal-detektor Garrett GTI 2500 Pro bez tajni