Pirotski Grad

Pirotski grad
Pirotski grad

Pirotski ili Momčilov Grad je gradsko utvrđenje kraj Nišave u današnjem Pirotu. Podignuto je u vreme vladavine kneza Lazara (1371—1389) tim prostorima. Osmanlije su uspele da ga zauzmu, ali ga je 1386. godine povratio vojvoda Dimitrije, što je bio jedan od povoda za Kosovsku bitku 1389. godine. Tokom prve polovine XV veka nalazio se na prostoru srpsko-osmanlijskih sukoba, tako da se povremeno nalazio u posedu srpskih despota Stefana (knez 1389—1402, despot 1402—1456) i Đurđa (1427—1456), nakon čega je trajno priključen Otomanskoj imperiji. Utvrđenje je bilo u vojnoj upotrebi sve do prve polovine XX veka. Danas je većim delom očuvano, a od 1970. do 1986. godine su na njemu vršena arheološka istraživanja, praćena restauratorsko-konzervatorskim radovima, koje su izvodili regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture iz Niša i muzej Ponišavlja iz Pirota.

Srpsko srednjovekovno utvrđenje je relativno malih dimenzija i sastojalo se od citadele branjene predutvrđenjem. Kasnije mu je, najverovatnije u XVIII veku, dograđen slabiji bedem sa puškarnicama na prostoru prema reci.

Prema narodnom predanju, ali i prema srednjovekovnoj istoriji Balkana, pirotski grad je podigao nadaleko čuveni velmoža sa južnih Rodopa Momčilo. Otud i drugi naziv za Pirot – Momčilov grad. O vojvodi Momčilu se ne zna mnogo sem da je živeo u prvoj polovini XIV veka i da je učestvovao u vizantijskim građanskim ratovima te da je uspeo da zadobije veoma visoku i cenjenu titulu despota. Period njegovog despotovanja nije trajao dugo, poginuo je 1345. pod zidinama grada Periteoriona. Istorija nije do kraja razjasnila da li je baš Momčilo podigao Pirot ili je to učinio lično knez Lazar pred strahom od turske najezde. Pirot se nalazio na pravcu turskih prodora i Lazar je u tvrđavu smestio vojnu posadu na čelu sa Stefanom Musićem. Pirotski kraj se nalazio na glavnom trgovačkom i vojnom putnom pravcu, kroz njega je išao carigradski drum.

Pirotska tvrđavaPadom susedne Bugarske pirotski kraj i deo granice oko njega postali su meta pljačkaških akindžijskih hordi, koji su bili neka vrsta prethodnice. Turski istoričar Mehmed Nešri pogrešno za to doba pripisuje Pirot bugarskom caru Šišmanu i govoreći o događajima vezanim za njega daje i detaljniji opsi samog utvrđenja: „Pričalo se da je Šišman imao na Lazarevoj granici jedan visoki tvrdi grad kad mu je Ali-paša uzeo zemlju, a koji se zvao Sehir-Köyi. Pozadi mu je bila provalija, a spreda je bila ševarika i njega beše isto tako paša, visoki beleg kome je bog pomoćnik, uzeo. Lazar dade vojsku Dimitriju Kobiloviću pa mu zapovedi da ode i Sehir Köyi uzme od Turčina. Ovaj Dimitrije bio je jedan hrabar, besan prokletnik. Kažu da je mogao sam da se bori protiv deset hiljada muževa. Dimitrije pojaha svoga ajgira i sa nešto malo nevernika dođe u Pirot, pa se sporazume sa nevernicima koji su bili u gradu. Pirot predadoše Dimitriju.“ Nešri dalje opisuje kako je Murat, čuvši za ovo, poslao deset hiljada ljudi na Pirot, predvođene Jahši-begom, Ejne-begom i Sarudže-pašom. Lazar zatim šalje u pomoć pirotskoj posadi dvadeset hiljada ljudi (što je svakako preterana cifra) predvođene svojim sestrićem. Ovde se očigledno misli na Musića, dok je zagonetni Dimitrije Kobilović u stvari Dimitrije Vojihnović, vojvoda kneza Lazara i rođeni brat monahinje Jefimije. Prema Nešriju, neko od ove dvojice, Dimitrije ili Musić je posle kratke opsade evakuisao tvrđavu i zatim je zapalio što je razgnevilo Turke. Prema nekim istoričarima, to je bio direktan povod za Kosovsku bitku.

Pirotska tvrđavaPirotski grad je bio utvrda koja se veoma teško mogla opsedati. Turci su to ubrzo shvatili kada su u proleće 1386. došli pred njene zidine.

U to vreme, pirotski grad su činile dve celine.
Gornji grad je bio podignut na visokoj steni iza Bistrice, neznatno udaljen od njenog ušća u Nišavu. Osnova grada ima nepravilan, poligonalan oblik, u pravcu pružanja zapad-istok, dimenzija 50×35 metra, sa četiri kule raspoređene na četiri strane sveta, koje su pojačane izlomljenim pravcem pružanja veoma snažnog bedema. Ulazna kapija se nalazila na jugozapadnom prelomu bedema i tu je bila isturena peta kula. U severnom i istočnom delu trase bedema su izvedena dva ispadna ugla, veoma pogodna za strelce. Na samom vrhu stene, u okviru severnog bedema bila je podignuta visoka donžon-kula sa koje je pucao veliki pogled na široko pirotsko polje.
Pirotski gradDruga celina, donji grad, stepenasto je spušten na podnožje izdvojene stene, južno, istočno i severno uz gornji grad, i on je bio opasan jakim bedemima na kojima su bile kule i nadsvođena kapija. Visoko stenje i reka iza grada bili su prirodni grudobran, tako da se Pirotu moglo prići samo sa jedne strane. Čak je i taj prilaz bio ograničen zbog močvarnog zemljišta.
Ovo je svakako stavilo tursku vojsku koja ga je opsedala u veoma tešku situaciju.
Postojao je i treći deo grada, slabiji bedem sa puškarnicama na prostoru prema reci ali on je izgrađen tek u XVIII veku.Nakon Kosovske bitke, Pirot je menjao gospodare, povremeno je bio u posedu despota Stefana i despota Đurđa. Nakon pada Smedereva i kraha srpske despotovine u XV veku, trajno je pripao Osmanlijama.

Slični članci