Lepenski vir

Arheološko nalazište Lepenski Vir nalazi se u Đerdapskoj klisuri, na niskoj peskovitoj terasi na desnoj obali Dunava. Lepenski vir je lokalitet koji je otkriven tek 1965. godine i to od strane Dragoslava Srejovića.

Zbog znacaja koji Lepenski Vir ima za nasu i svetsku nauku, godine 1969. doneta je odluka da se otkriveni ostaci ovoga nalazista prenesu na jedan plato u neposrednoj blizini i spasu od vode novog akumulacionog jezera. Dislokacija Lepenskog Vira zapoceta je 1970. godine i iste godine preneti su svi nadjeni arheoloski ostaci na visi plato, a vec sledece godine oni su postavljeni na nove polozaje. Tu, na novoj lokaciji – udaljenoj od prvobitne za oko sto metara u pravcu severozapada i izdignutoj za 29,5 m – rekonstruisana je u potpunosti konfiguracija terena na kojem je Lepenski Vir lezao, ostvaren je isti medjusoban polozaj prenetih objekata; zadrzana ista orijentacija u odnosu na strane sveta i u odnosu na slikoviti planinski masiv Treskavice na suprotnoj strani Dunava.

Delovi Lepenskog Vira koje je trebalo preneti, ostaci su kuca. Sastoje se od podova nacinjenih od jedne vrste maltera crvenkaste boje. U podove kuca ugradjene su skulpture i kamene ploce koje cine ognjista, a po njihovim ivicama rasporedjeno je kamenje koje je imalo konstruktivnu ulogu. Od ukupnog broja otkrivenih objekata samo su dva ostala na prvobitnom polozaju. Ostalih 67 je preneto i ostavljeno na nove polozaje.

Gradjevinski ostaci Lepenskog Vira preneti su na dva nacina. Jedan broj karakteristicnih i reprezentativnih objekata prenet je ili u celini ili su izdvojeni njihovi centralni delovi sa ognjistem i okolnim uredjajima i preneti zajedno sa podlogom debljine 75 do 100 cm. Objekti preneti u celini imali su sa svojom podlogom tezinu oko 20 tona. Prevuceni su na nov polozaj kosmo rampom prosecenom izmedju prvobitnog i novog polozaja. Druga metoda se sastojala u vadjenju fragmenata poda pogodne velicine i svih delova konstrukcije kuce, zasebno u rekonstruisanju objekata od prenesenih delova. Ova metoda je primenjivana na vecem broju objekata stoga sto se pre pocetka dislokacije znalo da ispod zatecenih podova kuca postoje stariji ostaci koje je trebalo arheoloski ispitati.

Predvidjeno je bilo da se uz gradjevinske ostatke ovog praistorijskog stanista, kao njegov integralni deo, cuvaju i pokretni nalazi, pa je izgradjena manja muzejska zgrada u kojoj su izlozeni najznacajniji primerci. Iznad citavog terena na kojem leze preneti gradjevinski ostaci Lepenskog Vira, predvidjeno je da se podigne zastitna krovna konstrukcija satorskog oblika, koja ce obezbediti ovim izuzetnim arheoloskim vrednostima dobru prezentaciju i potpunu zastitu. Ovi radovi jos nisu okoncani.

Prenosenje Lepenskog Vira izvrsio je Republicki zavod za zastitu spomenika kulture, a glavni projektant i rukovodilac radova bila je arh. Milka Canak Medic, savetnik – konzervator Zavoda. U izradi projekta dislokacije ucestvovali su inz. Oskar Hrebovski, tadasnji docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, kao projektant zastitne krovne konstrukcije. Mihajlo Vunjak, tadasnji sef hemijske laboratorije Jugoslovenskog instituta za zastitu spomenika kulture i Milorad Medic, sef Restaruatorskog ateljea Narodnog muzeja u Beogradu, kao projektanti tehnolosko-konzervatorskog resenja prenosa otkrivenih objekata u delovima. Milorad Medic je, posle toga, rukovodio prenosom arheoloskih objekata, ostvarnim drugim metodom – u fragmentima.

Kultura lepenskog vira
Praroditeljka, skulptura iz svetilista XLIV

Da bi se istrazilo jedno maleno naselje iz epohe mladjeg kamenog doba, otpoceto je 1965. godine sa arheoloskim iskopavanjem na niskoj dunavskoj terasi pokraj Lepenskog Vira. U tom trenutku niko nije ni slutio da je ovo mesto, koje se nalazi u bespucu Djerdapa, nekada bilo i srediste jedne od najslozenijih i najblistavijih kultura praistorije. To je postalo jasno tek 1967. godine. U toj su godini, ispod naselja prvih zemljoradnika i stocara iz razdoblja od 5300-4800 god. pre n.e., otkriveni spomenici koji su iznenadili ceo svet; u sedam velikih, sukcesivno podizanih naselja ribolovaca, lovaca i skupljaca hrane (Proto-Lepenski Vir Ia-e, Lepenski Vir II), nadjeni su : brojna planski gradjena stanista, grobovi koji dokumentuju cudne pogrebne rituale, obilje majstorski izgradjenih alatki od kamena, kosti i roga, raznovrstan nakit, plocice sa urezanim znacima slicnim pismu i monumentalne skulpture od kamena. Odmah se moglo ustanoviti da su sve ovo ostvarenja od pre 5300. god. pre n.e., a to je znacilo da su ribolovacko-lovacke zajednice koje su naseljavale terasu pokraj Lepenskog Vira prve u Evropi uspostavile slozene privredno-drustvene odnose, prve ostvarile arhitekturu osobenog stila i prve modelovale monumentalne skulpture od dzinovskih oblutaka. Tako se Lepenski Vir 1967. godini pojavio na arheoloskoj karti Evrope kao izuzetno znacajan, ali i sasvim usamljen kulturni centar; njegovi spomenici, tako neobicni i tako zagonetni, tada su samo ukazivali da u buducnosti treba ocekivati slicne arheoloske spomenike koji ce uciniti razumljivim sve ono sto je ostvareno na ovoj maloj dunavskoj terasi.

U narednim godinama sva ocekivanja su i realizovana. Zahvaljujuci intenzivnim arheoloskim istrazivanjima obala Dunava, posebno u Djerdapu, do 1971. godine otkriveno je jos desetak naselja iz istog razdoblja (Hajducka vodenica, Padina, Vlasac, Ikoana, Kladovska skela i druga). Arheoloska gradja koje je u ovim naseljima nadjena pokazala je da Lepenski Vir treba smatrati sredistem jedne osobene i dugotrajne kulture koja se danas u arheoloskoj nauci s pravom naziva kultura Lepenskog Vira.

Rodonacelnik, skulptura iz svetilista XLIV

Kolevka kulture Lepenskog Vira je Djerdap, a njeni tvorci su potomci stare evropske populacije iz razdoblja starijeg kamenog doba (antropoloski tip Brno-Psedmost). Pred kraj ledenog doba (oko 20000 god. n.e.) zajednice ove populacije nastanile su i pecine u Djerdapu i u njima su zivele sve do oko 7000 god. pre n.e., kad je opsta klima osetnije otoplila. Promena klime omogucila je zivot pod vedrim nebom, ali je faktor izolacije taj zivot ucinio veoma slozenim. Prva naselja podizana su na niskim terasama koje su redovno male i izolovane, jer ih po duzini preseca Dunav, a po sirini zatvaraju strme padine okolnih brda. Zbog toga je teritorija koju u toku godine ekonomski koristi jedno naselje ne samo mala vec i strogo ogranicena. Svaka od ovih teritorija poseduje obilje vode, ogreva, divljaci i jestivih plodova. Medjutim, sva ova bogatstva ne bi bila dovoljna da obezbede vekovni zivot u jednom naselju s obzirom na velicine i izolovanost ovih teritorija. Ljudske zajednice u djerdapskom podrucju nisu mogle da osiguraju egzistenciju stihijski, nikontroslisanim preuzimanjem prirodnih dobara, vec samo uspostavljanjem novog privrednog i socio-kulturnog sistema.

Ovaj novi sistem formiran je postupno, a sa njime i kultura Lepenskog Vira. Na konacno uoblicavanje ove kulture, osim faktora izolacije, presudno je delovao prirastaja stanovnistva, odnosno uvecanje obima ljudskih zajednica. To jasno pokazuje strukturu svih naselja koja su otkrivena na Lepenskom Viru. Na osnovu broja stanista i grobova u najstarijem naselju (Proto-epenski Vir) moze se pouzdano zakljuciti da se zajednica koja je u njemu zivela sastojala od tri do cetiri bioloske porodice, tj. najvise od dvadesetak clanova. Ovaj broj je usaglasen kako sa velicinom nastanjenog prostora i pristupacnog terena tako i sa tradicionalnim nacinom zivota. Ova uskladjenost prouzrokovala je, medjutim, privredno-drustveni imobilizam, zgoc cega se u najstarijoj fazi kulture Lepenskog Vira jos ne zapazaju pojave koje bi bitnije razlikovale ovu kulturu od ostalih istovremenih kultura Podunavlja. Malobrojnost zajednice, ogranicenost komunikacija i svodjenje ekonomski eksploatisane teritorije na neposrednu okolinu naselja, nuzno uspostavljaju privredno-drustvene odnose koji se zasnivaju na ucescu svih odraslih clanova zajednice u radu i koriscenju dobara, jednakim obavezama i istim pravima, na solidarnosti koja je neprijateljski raspolozena prema svakom autoritetu i svim individualnim teznjama. Zbog toga je struktura obog naselja jos neartikulisana; pokojnici se sahranjuju bez odredjenog reda, a sve sirovine se dobijaju iz najblize okoline.

Sasvim drugaciju sliku privredno-drustvenog zivota pruza naselje iz naredne faze – Lepenski Vir Ia. Ovo naselje se sastojalo od dvadesetak stanista i imalo je najmanje stotinak zitelja. Ovaj broj vise ne odgovara velicini terena na kojem se zivi i znatno premasa broj clanova u tradicionalnim lovacko-skupljackim zajednicama. Posto geomorfoloske odlike terena nisu dozvoljavale ovoj mnogoljudskoj zajednici da regulise svoju brojnost trajnim raseljavanjem, ona je morala da trazi druga resenja. Iz napora da se nadje izlaz iz ove teske situacije nastalo je sasvim osobeno privredno, drustveno i ideolosko ustrojstvo kulture Lepenskog Vira.

Rodonacelnik, skulptura iz svetilista XLIV

Uvecanje obima primarne zajednice propraceno je nizom novih pojava. Stanista se vise ne grade proizvoljno, vec po utvrdjenom obrascu. Njihove osnove precizno su razmeravane i uvek imaju oblik zarubljenog kruznog isecka pod uglom od 60 stepeni. U sredistu ovog naselja nalazili su se prostrani trg i velika kuca, a stanista oko njih rasporedjena su redove. Pokojnici se od ovog vremena sahranjuju van naselja. Samo pojedinci, najcesce muskarci i zene koji su doziveli duboku starost, sahranjuju se na trgu ili iza pravougaonih ognjista koja se uvek gradjena od velikih i teskih kamenih blokova.

Analiza ostataka flore i faune pokazuje da se u ovo vreme prosiruje podrucje ekonomskih zahvata naselja i da se na njima suceljavaju nekoliko ekoloskih zona. Svaka od ovih zona koristi se, medjutim, samo izvesno vreme, i to u meri koje ne iscrpljuje njene prirodne potencijale. Da bi se izvori hrane i sirovina iskoristili u dovoljnoj meri i u pravo vreme, podizu se sezonski logori. Tako se vec u toku starije etape kulture Lepenskog Vira uspostavlja kombinovana sedelacko-mobilna ekonomika. Podizanjem sezonksih logora, populaciono uvecanje zajednice Lepenskog Vira oboezbedila je vecu ekonomsku dobit, a istovremeno se i rasteretila viska svojih clanova. S druge strane, sedeladko-mobilna ekonomika nuzno dovodi do podele rada i specijalizacije. Odredjeni broj clanova zajednice cinio je mobilnu grupu (verovatno odrasli muskarci), ali se i ova grupa delila na podgrupe specijalizovane za lov na odredjene vrste divljaci, na iznalazenje pojedinih sirovina ili za sakupljanje plodova. Medju clanovima imobilnog dela zajednice (verovatno zene i deca) takodje se dele zaduzenja, odnosno obazuju se grupe za hvatanje kornjaca i vodenih pitica, za vadjenje krtolastih plodova ili za preradu pojedinih sirovina.

Ovakva podela rada u okvirima neproizvodjacke ekonomike ne dovodi do sticanja privatnog vlasnistva vec do sve vece specijalizacije i isticanja sposobnosti pojedinaca. Slozenost pogrebnih rituala pokazuje da se u ovo vreme formira drustvo u kome neki pojedinci uzivaju posebne povlastice za zivot i trajno postovanje posle smrti. Ova hijerarhija mogla je da se zasniva samo na posedovanju onih znanja i sposobnosti koji imaju vitalan za zajednicu. Poseban smisao za odredjene vrste poslova, posvecenost u tajne prirode ili sposobnost da se pronadju novi izvori hrane i sirovina verovatno su utvrdjivali autoritet pojedinaca i obezbedjivali im povlascen polozaj u drustvu.

Danubius, skulptura iz svetilista XLIV

Podela naselja na dva dela, koja se uocavaju u strukturi naselja Lepenski Vir Ib-e i Lepenski Vir II, takodje je relevantna za proucavanje ekonomike i drustva. Na osnovu brojnih etnoloskih paralela moze se pretpostaviti da ova podela naselja odrazava rodovsku strukturu sa dualnom podelom u osnovi. Dualna organizacija obicno podrazumeva i dalje drustvene podele, ali se o njima ne moze nista odredjeno reci na osnovu arheoloskih nalaza. Jedino se trg, koji postoji u svim ovim naseljima, moze tumaciti kao mesto na kojem su obavljeni razni rituali koji su objedinjavali sve delove zajednice u celini. Ovakva slozenost odnosa u okviru jedne manje rodovske zajednice, komplikovana i odnosima sa zajednicama koje nastanjuju i ekonomski kontrolisu teritoriju u susedstvu, podrazumeva uspostavljanje brojnih tabua koji se clanovima zajednice namecu obrednim ceremonijama ili obrazlazu odgovarajucim mitovima. Stoga u kulturi Lepenskog Vira osobeni nacin privredjivanja prati i sasvim osobena religijsko-magijska praksa i za nju vezana umetnost.

Da bi svi delovi drustva solidno funkcionisali, bilo je neophodno da svaki pojedinac i svaki deo zajednice obavlja svoje duznosti u odredjeno vreme i na ocekivani nacin. Ovo se moglo postici jedino restriktivnim metodama, odnosno nekim autoritetom. Na osnovu arheoloskih dokumenata moze se zakljuciti da je u kulturi Lepenskog Vira taj autoritet bila religija.

U naseljima Lepenskog Vira otkrivena su kulturna mesta i brojni sakralni predmeti. Monumentalne kamene skulpture koje su otkrivene u mnogim kucnim svetilistima, svakako su ikonografska ilustracija jednog slozenog mita. Postavljane iz generacije u generaciju uz kucna ognjista, ove skulpture od dzinovskih oblutaka – na kojima su najcesce modelovane ljudske glave, ribe, jelen ili zagonetne arabeske – bile su za sve clanove zajednice svetinje koje su im otkrivale velike istine o svetu i odredjivale ponasanje u svakodnevnom zivotu. Preko oblutaka koji „nastaju“ i „zive“ u velikoj reci kraj naselja svi clanovi zajednice povezuju se, za zivota i posle smrti, sa osnovnim i vecitim elementima svoje zivotne sredine – sa vodom i kamenom. Postavljanjem oblutaka uz ognjiste ovim elementima je pridruzena i vatra, a preko nje – topolota i svetlost sunca. Glavni motivi koji se prikazuju na oblucima svakako su i osnovni sadrzaji postojeceg mita. Verovatno se mislilo da se iz oblutaka, kao iz velikog praiskonskog jajeta, radja sve sto zivi, na prvom mestu ribolika bica (praroditelji ljudskog roda) i zivotinje koje se najcesce love (riba, jelen). Glavni elementi ovog mita su istovremeno i simboli za osnovne elemente neproizvodjacke ekonomike (voda, kamen, vatra, riba, divljac.) Tako su ove skulpture i ovaj mit trajno osigravali bezbednosti svim dobrim zajednicama, kako drustvenim tako i ekonomskim, i sprecavali da se ona narusavaju ili proizvoljno koriste.

U razdoblju kad religija i umetnost dolaze do najviseg uspona, na planu privredjivanja ostvarena su dva podviga – pripitomljene su ili selekcionisane odredjene vrste zivotinja i kultivisane su neke vrste divljih zitarica. Ovo su dve glavne tekovine velike revolucije (tkz. neolitska revolucija) koja je presudno uticala na razvoj kultura u Podunavlju. U kulturi Lepenskog Vira do ovih tekovina nije se doslo ni slucajno ni trenutno, tj. one su razultat istrajnog posmatranja prirode, sistematizovanih znanja, brizljivog odabiranja i dugotrajnog negovanja odredjenih vrsta biljnog i zivotinjskog sveta. U naseljima Lepenski Vir Ib-e nadjeni su brojni predmeti na kojima su ugravirane zagonetne predstave i znaci, slicne koordinatnom sistemu, skicama predela, slovima i brojkama. Njihov smisao ostace tajna, ali ne treba sumnjati u to da su to zabeleske o odredjenim zapazanjima. Jednoobraznost koja odlikuje sva svetilista i kamene skulpture, pokazuje da su u mladjoj etapi kulture Lepenskog Vira predacka znanja objedinjena u celovit sistem. Iz tih razloga svetilista Lepenskog Vira ne treba posmatrati samo kao mesta u kojima je ponikla jedna od najslozenijih religija praistorije i najstarija monumentalna skulptura Evrope, vec i kao neku vrstu naucnih laboratorija u kojima su anticipirana znanja i vestine naredne, neolitske epohe.

Ostaci flore i faune iz naselja mladje etape kulture Lepenskog Vira pokazuju da sa prvim uspesima u kultivaciji zitarica i pripitomljavanju zivotinja nisu odmah usledili zemljoradnja i stocarstvo. Na osnovu celokupne arheoloske gradje moze se pouzdano utvrditi da je proteklo nekoliko stoleca pre nego sto su ovi pronalasci svrsishodno iskorisceni. Stanovnici naselja iz mladje etape kulture Lepenskog Vira ostvarili su osnovne tekovine „neolitske revolucije“, ali nikada nisu postali ni zemljoradnici ni stocari. Situacija koja je ranije uspostavljena u drustvenim odnosima, nacinu privredjivanja i religijskoj praksi, stolecima se bitnije nije menjala. Ovo okamenjivanje kulture upravo je posledica uvodjena sve veceg broja restriktivnih normi, nametanja stroge discipline i ritualne obuke – mera kojima je cilj uspostavljanje novog psiholoskog stava i utvrdjivanje samodisciplinovanog odnosa prema pojedinim vrstama biljaka i zivotinja. To je nuzni preduslov za zemljoradnju i stocarstvo, tj. za proizvodjacku ekonomiku na kojoj ce se temeljiti kultura naredne epohe – mladjeg kamenog doba.

Koji su sve faktori uticali na to da se ova situacija izmeni, jos je nedovoljno jasno. Bez obzira na to kako ce ovaj problem biti resen u buducnosti, jedno je izvesno: prve zemljoradnicko-stocarske zajednice, medju kojima i one koje su podigle naselja Lepenski Vir III, formiraju se u vreme kad vec ranije ostvareni uspesi u pripitomljavanju zivotinja i kultivisanju biljaka izlaze iz ritualnog konteksta; u trenutku kad oni postaju opsta, svima pristupacna dobra, ukidaju se, medjutim, tradicionalni drustveni odnosi, nestaje monumentalna umetnost, rusi se stari mit, a sa njim i kultura Lepenskog Vira.

Slični članci