Kumanovska bitka (1912)

Kumanovska bitka vođena je u toku Prvog balkanskog rata, 23. i 24. oktobra 1912. godine u blizini Kumanova, između srpske i turske vojske.

Bitka kod Kumanova bila je bitka u susretu, jer su obe vojske jurile jedna prema drugoj. Zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti vojnika i oficira Prve srpske armije, napad je odbijen, a bitka dobijena iznenada. Turska Vardarska armija bila je razbijena i povukla se ka Skoplju, Štipu i Velesu.

Velika pobeda kod Kumanova bila je prva srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu i označila je skori kraj turske vladavine na Balkanu. Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom, a posle Kumanovske bitke ušla je i u Skoplje, prestonicu Carevine Srbije iz 14. veka.

Uviđajući strategijsku važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić, smatrali su da bi se tu mogla odigrati glavna bitka između srpske i turske vojske. Zbog toga su naredili Prvoj srpskoj armiji da u što kraćem roku, u prodiranju ka jugu, spreči koncentraciju turskih glavnih snaga na Ovčem polju. U pokretu ka Ovčem polju Prva armija se zadržala na položajima severno od Kumanova, očekujući dolazak Treće srpske armije sa Kosova.

Turska Vardarska armija kretala se ka Kumanovskoj visiji, s namerom da srpsku vojsku što više zadrži ispred Ovčeg polja, gde je nameravala da vodi odsudnu bitku. Usled pretpostavke da će glavne turske snage biti na Ovčem polju i usled odsustva izviđanja, Prva srpska armije neočekivano je ušla u bitku posle iznenadnog napada turske Vardarske armije na položaje kod Kumanova 23. oktobra.

Jutro 23. oktobra je bilo maglovito i nije bilo moguće kvalitetno izviđanje. Na srpskom levom krilu izviđači su primetili pokrete 17. pešadijske divizije, ali su ih pogrešno identifikovali kao tursku bateriju koja se povlači iz sela Stracina. Trupe 18. puka Dunavske divizije prvog poziva koje su krenule da ih zarobe su potisnute, kao i izviđači Konjičke divizije.

Kada je primetio srpsko povlačenje, Zeki paša je zaključio da je srpsko levo krilo slabo. Pošto Druga armija nije delovala iz Stracina, odlučio je da napadne. Peti i Šesti korpus je u 11:00, uz artiljerijsku podršku, napao položaje Dunavske divizije prvog poziva. Uskoro su 13. i 17. pešdijska divizija naterale 18. pešadijski puk prvog poziva na haotično povlačenje, ali umesto da nastavi sa napadom, Zeki paša je čekao na dolazak Štipske redifske pešadijske divizije iz pozadine. To je omogućilo srpskom 7. pešadijskom puku prvog poziva da pritekne u pomoć ugroženom 18. puku i konsoliduje odbranu. Ubrzo je na bojište stigao srpski 8. puk prvog poziva, što je omogućilo 7. puku da na levom krilu ojača odbranu Srtevice koju je napadala Štipska redifska divizija. Na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva njen 9. puk je zaustavio napredovanje oslabljene Bitoljske redifske divizije.

Oko 12:00, Sedmi korpus je počeo da napada položaje Moravske divizije prvog poziva na desnom krilu Prve armije. Srpska pešadija i artiljerija je već bila raspoređena za borbu, jer je artiljerijska vatra sa istoka ukazivala da je bitka počela. Posle prvobitnog turskog prodora, srpske snage su krenule u kontranapad i vratile ih na polazne položaje. Posle toga, turske snage su ostatak dana bile zadržavane dobro organizovanom srpskom ariljerijskom paljbom.

Srpske jedinice drugog ešalona, (Dunavska divizija drugog poziva na levom armijskom krilu, Drinska divizija prvog poziva u centru i Timočka divizija drugog poziva na desnom krilu prve armije, kao i armijska artiljerija nisu bili obavešteni o ovim sukobima. Oni su ostali u pozadini i nisu učestvovali u prvom danu bitke. Komanda Prve armije nije imala tačne informacije o bici i nije uticala na nju. I pored toga, napad turske vojske od 23. oktobra nije bio uspešan.

Komanda Prve srpske armije nije bila svesna strateške situacije na bojištu, i dalje smatrajući da se većina turske vojske nalazi na Ovče polju. Pretpostavljali su da su turske snage severno od Kumanova samo prethodnica i stoga su naredili svojim snagama da nastave napredovanje ka jugu. Posle ponoći dobili su izveštaj Dunavske divizije prvog poziva da su ih napale jake neprijateljske snage i da su pretrpeli teške gubitke. Tada je bilo previše kasno da se menjaju prethodna naređenja.

Na turskoj strani, Zeki paša je odlučio da nastavi sa napadom nadajući se da će njegove trupe moći da ostvare pobedu do sutradan.

Turski napad je počeo oko 5:30 sa njihovog desnog krila. Šesti korpus je trebao da veže što više srpskih snaga napadajući ih spreda, dok je štipska pešadijska divizija trebala da napadne sa bokova. Dunavska divizija prvog poziva je bila pod velikim pritiskom, ali su joj se oko 10:00 iz pozadine pridružili delovi Druge dunavske divizije. Istovremeno se Konjička divizija prebacila na levu obalu Pčinje i usporila napredovanje turske vojske ka Srtevici. Delovi Druge dunavske divizije su oko 12:00 pojačali odbranu Srtevice, čime je definitivno zaustavljeno napredovanje turskog desnog krila.

Na levom krilu turske armije mnogo rezervista iz Skopljanske pešadijske divizije je dezertiralo kada su čuli da je srpska Treća armija zauzela Prištinu i da marširaju ka Skoplju. I pored toga, Sedmi korpus je počeo napad oko 5:30. Moravska prva divizija je krenula u protivnapad u 6:00. Sa dolaskom Druge timočke divizije iz pozadine celo tursko levo krilo je naterano na povlačenje.

Oko 9:30, Druga drinska divizija iz pozadine prve armije stigla je na front i napala turski centar. Oko 11:00, Bitoljska pešadijska divizija je počela da se povlači. Komandant Šestog korpusa je uspeo da poslednjim rezervama privremeno zaustavi srpsko napredovanje, ali je u kontranapadu Prva drinska divizija zauzela Zebrnjak, glavni cilj turske ofanzive. Time je na povlačenje prinuđena 17. pešadijska divizija. Skopska i Bitoljska pešadijska divizija su se već ranije povukle, tako da je bitka odlučena. U 15:00, Moravska prva divizija ušla je u Kumanovo.

Turske snage su se povlačile u neredu: Sedmi i delovi Šestog korpusa ka Skoplju, a Peti i delovi Šestog korpusa ka Štipu i Velesu. Srpske snage su propustile priliku da krenu u progon za njima.

Turska Vardarska armija se borila po planu, ali uprkos tome, doživela je težak poraz. Iako je Zeki paša operativno iznenadio srpsku komandu svojim iznenadnim napadom, odluka da se napadne snažniji neprijatelj bila je ozbiljna greška koja je odlučila ishod bitke. Na drugoj strani, srpska komanda je počela bitku bez planova i priprema. Propuštena je prilika da se krene za poraženim neprijateljem i tako efektivno okončaju operacije u Vardarskoj Makedoniji, iako su postojale sveže pozadinske trupe koje su to mogle da sprovedu. Srpska komanda je još posle bitke bila u uverenju da se borila sa slabijim turskim jedinicama i da se glavne neprijateljske snage nalaze na Ovče polju.

I pored toga, Bitka kod Kumanova bila je odlučujući faktor u ishodu rata u Makedoniji. Turski plan da vode ofanzivni rat je propao, a Vardarska armija je naterana da napusti značajnu teritoriju. Uz to je izgubila veliki broj artiljerijskih oruđa koja nije mogla da nadoknadi jer su putevi snabdevanja iz Anatolije bili presečeni.

Vardarska armija nije uspela da organizuje odbranu na reci Vardar, napustila je Skoplje, i povukla se prema Prilepu. Prva srpska armija je polako napredovala ka Skoplju i ušla u grad 26. oktobra. Dva dana kasnije ojačala ju je Druga moravska divizija, dok je ostatak Treće armije krenuo ka Metohiji i preko severne Albanije ka obali Jadranskog mora. Druga armija je poslata da pomogne Bugarima u opsadi Jedrena, dok se Prva armija pripremala za ofanzivu ka Prilepu i Bitolju.

Slični članci