četvrtak, 14. decembar 2017. - 21:55

Bitka na Mišaru (1806)

Bitka na Mišaru

Bitka na Mišaru je vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske na brdu Mišar kod Šapca od 13. avgusta do 15. avgusta (odnosno od 31. jula do 3. avgusta po julijanskom kalendaru) 1806. Ova bitka je jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika za vreme Prvog srpskog ustanka.

Pozadina

Dok je Karađorđe sa šumadijskom vojskom bio još na Moravi i čekao napad Turaka od Niša, Turci iz Bosne, predvođeni bosanskim vezirom Sulejman-pašom Skopljakom i pašama Sinanom i Hasanom, su prodrli preko Mačve do Šapca, oslobodili ga opsade i potisnuli ustanike do ušća reke Vukdraže u Savu. Istovremeno, jedan jači odred Turaka pod komandom srebreničkog Hadži-bega je krenuo iz Soko grada prema Valjevskoj nahiji. Turski plan je bio da se ova kolona u Paležu spoji sa glavninom koja bi iz Šapca trebala da nastavi ka Beogradu.

Jakov Nenadović je izvestio Karađorđa i zatražio pomoć, a ovaj mu je poručio da što duže zadržava Turke kako zna i ume, dok on ne stigne, pošto razbije Turke na Deligradu. Stojan Čupić i prota Mateja Nenadović su pregovarali sa Turcima u Badovincima, zadržavši ih dvadesetak dana da sa glavnom vojskom ne pođu na Šabac. Kada je bosanski vezir stigao sa vojskom kod šapca, Karađorđe je već pobedio na Moravi i krenuo u Podrinje.

Karađorđe je sa vojskom brzo stigao do Lajkovca, a odatle je krenuo ka šancu na Kličevcu kod Valjeva. Glavninu vojske je predao Milošu Obrenoviću da prihvati borbu sa Hadži-begom. Karađorđe je očiledno hteo prvo da se oslobodi Hadži-bega, a onda da napadene Sulejman-pašu Skopljaka. Hadži-beg je poražen 1. avgusta (20. jula po starom kalendaru) 1806. kod Bratačića.

Bosanski vezir je sa svojom vojskom istog dana krenuo iz Šapca ka Beogradu. Desno krilo njegove vojske na čelu sa banjalučkim Hasan-pašom su ustanici dočekali u Mesarcima i potisnuli ka Šapcu. Glavnina turske vojske pod komandom Sulejman-paše je nastavila napredovanje i uveče se ulogrila u selu Ušće. Tu su tih tokom noći napali Jakov Nenadović i pop Luka Lazarević. Ujutro su se ustanici povukli, ali su druge noći opet napali Turke. Bosanski vezir je odlučio da se povuče do Šapca i da čeka povoljniju priliku da napadne Beograd.

9. avgusta je srpska vojska jačine 6.000-7.000 pešaka i do 2.000 konjanika bila na Mišaru. Ustanici su počeli da podižu šanac između Save i Jelenačke šume. Dok šanac još nije bio izgrađen, Turci su 10. avgusta izašli iz svog logora oko Šapca i napali Srbe. Dvaput su jurišali i dvaput su bili odbijeni. Po Janku Šafariku, najduža severna strana je bila duga 303 metra, a istočna 285 metara. Rov oko šanca je bio dubok 1,1 m, pri vrhu širok 1,5, a pri dnu 0,8 m. Na grudobranu je bilo postavljeno debelo i zašiljeno kolje, a ispred njega duboke „kurjačke jame“, u kojima je takođe bilo pobodeno zašiljeno kolje.

Na predlog svojih zapovednika, Sulejman-paša je odložio početak napada dok se bolje ne izvide položaji Srba i prikupi još vojske. Već oko 12. avgusta kod Šapca se okupilo vojska od oko 40.000 vojnika.

Bitka

13. avgusta Karađorđe je na ogradu postavio strelce u dva reda, a iza njih u dva reda borce koji će zamenjivati prve dok oni pune puške. U svakom uglu šanca je postavio po jedan top, a konjicu je sakrio u šumi.

Prešavši rečicu Dumaču, turska konjica se razvila u borbeni poredak i lagano je pošla prema Mišarskom brdu. Za njom je išla pešadija, a tobdžije su postavile topove na desnoj obali rečice otvorile vatru na šanac. Kod mosta na Dumači se zaustavio Sulejman-paša sa svojim štabom.

Kad je turska konjica natrčala na zaravan ispred šanca, konji su počeli da se preturaju i da padaju zapleteni u prepreke od divlje loze. Tada su srpski strelci iz šanca otvorili vatru.

Dok se razbijena turska konjica pribirala za drugi juriš, pristigla je i pešadija. Turske starešine su podelile svoje čete i naredile juriš na šanac, ali su mnogi vojnici popadali na zemlju i nabili se na oštro kolje. Kada su se približili šancu, konjica je jurnula, a pešadija potrčala. Međutim, ustanici su odbili i ovaj napad.

Turci su u tom trenutku zastali oklevajući, a begovi su kamdžijama terali malodušne, ali bez uspeha. Sulejman-paša je zato poslao derviše i hodže da podignu moral. Posle ovoga je turska konjica navalila novom snagom, a predvodio ju je Kulin-kapetan iz Bosanske krajine. Turci su uspeli da se probiju do šanca i poskakali su na grudobrane.

U tom trenutku je Karađorđe dao znak srpskoj konjici da krene u napad. Konjanici su se podelili u dve grupe. Na čelu jednog krila je bio pop Luka Lazarević, a na čelu drugog su bili Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović. Luka Lazarević je pojurio prema šancu, a prota Mateja je krenuo ulevo prema turskoj artiljeriji i vezirevom štabu. Iznenađene tobdžije su okrenule cevi prema konjici, ali bez uspeha. Nakon što su uklonili tursku artiljeriju, ustanici sa protom Matejom na čelu su jurnuli prema turskom štabu, ali su im se isprečili konjanici iz vezirove pratnje. Nakon što je porazila vezirevu zaštitu, seljačka konjica je napala tursku rezervu na levom krilu prema selu Orašcu.

Ustanička konjica pod komandom Luke Lazarevića je rasterala tursku pešadiju oko šanca i krenula je da je goni. Karađorđe je potom naredio da se otvore vrata šanca i da srpska pešadija krene u napad.

Bitka je završena u predvečerje velikom srpskom pobedom. Austrijski posmatrači sa druge strane Save su poslali u Beč vest o strašnom turskom porazu i da je na Mišaru ostalo 1.172 mrtva Turčina. U jednom drugom izveštaju ova brojka se popela na 3.000. Poginuli su Sinan-paša iz Goražda, Kulin-kapetan, kapetan Mehmed Vidajić iz Zvornika i njegova dva sina i mnogi drugi. Srbi su došli do velikog plena: mnogo oružja, municije, konja, skupocenih odela i novca.

Posle bitke

Potučeni na Mišaru, Turci su se povukli u logor ispod Šapca i utvrdili se dubokim rovom. Ipak, ne osećavši se bezbednim u njemu, jedne noći su pokušali da pobegnu nazad u Bosnu. U Kitogu su ih sačekali Stojan Čupić i Miloš Pocerac sa oko 2.000 boraca i uništavali ih. Miloš je od preživelih Kulinovih ljudi zaplenio Kulinovu sablju, odelo i konja.

Oko 1.000 Turaka je upalo u zasedu koju je spremio odred prote Nikole Smiljanića. Srbi su ubili oko 500 ljudi, zarobili 300 i zaplenili oko 1.000 goveda i preko 30 kola oružja i municije.

Najsmeliji podvig su izveli Cincar Janko Popović i Lazar Mutap koji su jureći za Turcima prešli Savu, sustigli ih u selu Bosut, posekli ih, leševe bacili u Savu, a oni se sa plenom vratili u Srbiju.

Posledice

Zbog velikog poraza na Mišaru, muslimanski svet je „i ovaj put prebacio odgovornost na drugog“, zapisao je Vasa Čubrilović. „Krivi su im bili Porta, paše, Austrija i Francuska. Tako se po Krajini pričalo da ih je izdao jedan paša. I upravo kada su bili pritesnili Srbe pod Karađorđem i popom Lukom, iznenada ih je opkolila i potukla mađarska konjica“.

Nakon pobeda na Mišaru i na Deligradu, Porta je bila primorana da pregovara o miru sa ustanicima, uz posredovanje Austrije i Rusije. Porta je fermanom dala oproštaj Srbima za sve što su učinili u trogodišnjem ustanku, pokazala spremnost da Srbima odobri autonomiju ako izraze vernost Porti, da prihvata ustanovljenje srpskog vrhovnog kneza i da Srbi plaćaju jednom godišnje carske dažbine u iznosu od 722.500 groša.

Slični članci