ponedeljak, 20. novembar 2017. - 22:20

Bitka na Čegru (1809)

Bitka na Čegru

Bitka na Čegru je jedna od presudnih bitaka vođenih u Prvom srpskom ustanku između srpskih ustanika i Turaka. Bitka se odigrala 31. maja 1809. godine na brdu Čegar (potkovica, stopalo) kod sela Kamenica nadomak Niša.

Pozadina

S jedne strane oslabljena ratovima sa Austrijom i Napoleonom, ekonomskim problemima i pobunama janjičara, Turska se suočava i sa sve češćim pobunama balkanskih naroda. Upravo one će zadati smrtni udarac Osmanskoj imperiji. Srpski narod, izložen turskom teroru bio je primoran na ustanak. Poljuljano tursko carstvo, zahvaćeno agonijom propadanja, nije u stanju da kontroliše sve svoje provincije. Janjičari otimaju zemlju od srpskih seljaka i stvaraju svoje čitluke tapijama oduzetim od seljaka, nameću dažbine, poreze i obaveze. U Beogradskom i svim srpskim i hrišćanskim krajevima zavladalo je bezakonje.

Porta je činila napore da sredi stanje u Carstvu, ali su ti pokušaji sve više otkrivali njenu nemoć. To je vreme terora koji nije mogla da zaustavi ni centralna vlast u Carigradu, kojoj su se Srbi uzalud obraćali; četiri dahije srpska raja nije mogla da umilostivi, ali je zato mogla da se bori. Ustanak je bio neizbežan. Suočeni sa nezadovoljstvom naroda, naslućujući pobunu, oni početkom 1804. godine čine kobnu grešku: vode seču knezova. Posle toga Srbija je preplavljena mržnjom i osvetničkim raspoloženjem. Februara 1804. u Orašcu, narodne starešine koje su preživele seču knezova, okupljaju se tajno i dogovaraju otpočinjanje Prvog srpskog ustanka pod vođstvom Karađorđa i time počinje najuspelija pobuna seljaka u svetu koja će trajati 10 godina.

Stevan Sinđelić

Godine 1805. i 1806. ređaju se srpske pobede, a 1807. oslobođen je i Beograd. Uzbuđen i uzbunjen pobunom u Beogradskom pašaluku, narod jugoistočne Srbije podržava ustanike i priključuje se borbama na Ivankovcu i Deligradu, i učestvuje u pobunama u Toplici i Svrljigu. Svi ti događaji dovode, međutim do još većeg progona srpskog naroda od strane Turaka. Narod je prinuđen da napusti svoje kuće.

Zatišje nastaje 1808. godine posle poraza Rusa u ratovima sa Napoleonom, kada Srbi više nisu mogli da očekuju angažovanje Rusije. Zatišje na ratištima u Srbiji 1808. narod je koristio da popravi oštećene domove, vojska se odmarala, a vojne i političke starešine u Beogradu osluškivale glasove koji su dopirali od saveznika i za to vreme ustanici uređuju vlast. Uveden je upravni savet pod nazivom Praviteljstvujušči sovjet, sazvana je Skupština narodnih prvaka. Tada je, međutim, došlo do neslaganja između vođa ustanika koja prelazi u sukob između Karađorđevih pristalica koji su se zalagali za jedinstvenu, centralizovanu vlast, i ustaničkih vođa koji su želeli da se upravlja oligarhijski, po užim oblastima.

Pred bitku

Hajduk Veljko Petrović

Godine 1809. dolazi do novih zaoštravanja odnosa između Turske i Rusije. Posle uzaludnih pregovora došlo je ponovo do izbijanja sukoba. 12. marta 1809. Porta objavljuje rat Rusiji, a 21. Rusija Porti. Rusi kao prvu pomoć poslali su Srbima 1000 pušaka i 30.000 metaka.

Srbija kreće u ofanzivu prema Turskoj: Karađorđe kreće u pravcu Crne Gore, Milenko Stojković održava vezu sa Rusima, Laza Laarević i Sima Marković upućeni su preko Drine u Bosnu a za napad na Niš je određen Miloje Petrović. Na Niš kreću požarevačka, ćuprijska, paraćinska, ražanjska i aleksinačka nahija sa nešto Krajišnika i Levčana kao i bataljon redovne vojske. Sve ukupno oko 16.000 ljudi koji su se 21. aprila skupili u Deligradu i krenuli ka Nišu. Kao pomoć bio je i Hajduk Veljko koji je operisao na putu Niš-Pirot. Prema podacima koje su Srbi imali, Turci su u Nišu imali svega 3.000 vojnika.

Bitka

Srpska vojska se prema Nišu kretala veoma sporo. Pred Niš dolaze tek 27. aprila i to kod sela Kamenica, Gornjeg i Donjeg Matejevca, gde izgrađuju šest šančeva. Prvi i najveći je bio na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem, drugi u Gornjem Matejevcu (kod danas obnovljene Latinske crkve) sa Petrom Dobrnjcem, treći severozapadno od Kamenice sa vojvodom Ilijom Barjaktarovićem, četvrti u Kamenici sa glavnim komandantom Milojem Petrovićem, peti šanac je bio iznad Kamenice sa vojvodom Pauljom Matejićem i šesti u Donjem Matejevcu.

Petar Dobrnjac

Zahtev Miloja Petrovića da se Niš odmah napadne nije prihvaćen. Tražilo se da se sačeka sa napadom i izvrši jaka blokada grada. Sa druge strane, turska vojska je dobila veliko pojačanje od preko 20.000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca.

Boj je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi junaci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Sada je tek nastao pravi okršaj. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam. Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj. Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba.

Posledice

Svojim junaštvom istakao se resavski vojvoda Stevan Sinđelić. Ne mogavši da pobedi brojno jače turske snage koje su prodrle u šanac, Sinđelić je pucao iz kubure u podzemni magacin baruta. U strašnoj eksploziji nastradali su svi srpski vojnici i mnogo Turaka. Da bi zastrašio Srbe, turski paša je u znak osvete i opomene naredio da se od lobanja palih srpskih ustanika sagradi Ćele-kula na ulazu u Niš. U Ćele-kulu su uzidane 952 lobanje i danas stoji kao simbol borbe Srba za nezavisnost.

Zbog poraza na Čegru, Karađorđe je morao da odustane od pohoda u Staru Srbiju, a rumelijski vezir je osvojio celu istočnu Srbiju do Velike Morave, gde je Karađorđe sa naporom uspeo da organizuje odbranu. Zima je takođe pomogla ustanicima, pa su se Turci povukli iz istočne Srbije.

Slični članci